Полицијски гласник

БРОЈ 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 429

Тада би га наставник црвен од једа као куван рак позвао к себи и казнио: трчећим кораком. Станоје би пошао право, а за тим би отпочео трчати у цик-цак преко дворишта прескачући поједипе предмете, који су се налазили у дворигиту. Уз наш свеопшти смех за њим би се по наредби наставииковој надао и поднаредник, да га ухвати и врати. Наравно да му то никад није испадало за руком, јер би се Станоје дохватио плота, хитро га прескочио и стругнуо улицом. Доцније он је долазио на часове гимнастике само на наше наваљивање и то када је добро раслоложен и када му је дуго време, али он никада није довршпо часа.. Тако је он провео с нама други и трећи разред гимназије уз многобројне каине, а једном је пред испите био и изгнан. Та два разреда свршио је како тако и ако никада није учио нити је он имао каквих књига. Он се био свикао на нас јер смо га волели као необична дечка и никако није хтео напуштати нашу гимназију. У четвртом разреду завршили смо наше друговање. Он се био уиисао, али је на часове долазио врло неуредно. Био је у неколико озбиљпији, али у толико дрскији када би се одлучио на какав испад. На послетку га изагнаше на свагда из завода због цртача. Часови цртања били су такође часови када смо ми себи свашта допуштали. Цртач је био човек добре нарави и занет својом уметношћу. Са те његове доброте ми смо врло често место својих радова моловали њега у најразноврснијим облицима. Карикатуре цртачеве ишле су од ђака до ђака и наиослетку доб-лјале вид оних мптолошких сатира — бића са човечјим телом, великим ушима, роговима, репом и другим разноврсним животињским домецима. На такву једну слику и он је наишао. Неки мање даровит ђак — цртач место сваког дометка ставио је само натпис другим словима: »Ово је наш цртач — кицош к ! Кицошем је зват зато, што му је машна стално стајала место под грлом подигнута и изврнута према једном рамену и за то, што никада на своме капуту није имао дугмета. Само гшсац ове Фирме, кога је цртач као стручњак брзо пронашао, извукао је неколико шамара. Цртач је врло ретко тукао, али овога пута то је морао учинити, ако није желео, да му други пут такву његову слику прикаче и на леђа. На часовима цртања радило се само до лола часа еа својим местима, а од тога часа ишло се цртачу »на поправку«, како смо ми говорили. За време такве поправке скупљао се цео разред око катедре и цртач је поправљао цртеже. Те поправке биле су нам врло омиљене, јер смо се тада, скупљени сви као чворци око катедре, предавали најразноврснијим забавама. Ту је било штипања, гурања, извртање џепова, набијање капута на главу и ваздандругих несташлука. Приликом једне такве поправке, Станоје је учинио нешто. што нама никада не би пало на памет. Он је цртачу причврстио цртаћим јексерчи ћима пешеве од капуча за седиште и на

тај начин чврсто га приковао за столицу. Већина од нас није нпшта знала о томе. Час је давио откуцао и цртач у журби покупи своје хартије и каталог и хитро поскочи вратима. За њим полете и столица и он је собом донесе до врата. Блед и дршћући он је откачи од свога капута, јаросно је баци до предњих редова клупа и у полазу очајго нам довикну »битанге«' Сцена је била колико смешна толико и узбудљива због нечувена бола цртачева. Наш кикот, којим се у ирви мах заорила цела учионица, замукнуо је одмах, чим смо спазили болни израз цртачева лица. Није тешко било доказати да је виновник овога догађаја био Станоје и њега после неколико дана изагнаше из нашега завода на свагда. Он се после тога вртео око наше школе још подуже време, док га наиослетку не изгубисмо из вида. Последње вести, које смо имали о њему, гласиле су, да се са неким непознатим друштвом скитара ио крајевима вароши и да је тнх дана хтео погинути на Топчидерском друму тражећи враиија гнезда, Омакао се са врха једне од горостасних топола на друму, али срећом у паду закачи ногама о неку рачвасту грану. и ту остао висећи стрмоглавце све док га нису спасли неки раденици. Када су га скинули био је онесвешћен, а у руци му било грчевито стиснуто удављено враније младунче. Тај догађај уз пригодну поуку био је изнет и у неким новинама. Мало по мало ми смо на Станоја са свим заборавили, али успомена на њега остала нам је неизгладива. * Прошло је повише година. Довршило се свеколико школовање и ушло се у живот. Време је протекло тако брзо, иа ипак је стигло да изврши грдних промена у животу свију нас старих другова. Сурова јава живота почела нас је већ нагризати и у нашим успоменама; безбрижно проведено детињсгво почело нам се јављати као диван сан из прошлости. Уживати у успоменама значи закорачавати у старост. Ми смо до душе били још млади, али већ са једном старачком и ако ублаженом цртом — почело се мислити и о будућности. Када дође то доба, онда се већ може учинити осврт у назад и довикнути: збогом, ви прекрасни дани до сад проживљени! Мај је. Био је то један од оних сјајних, пролећњих, празничних дана, када вам изгледа, да у свету нема суморних дана; када вам се чини, да под плавим небом има места само за оно, што је лепо задовољно и поштено. Таквих дана човек никада не може помпслити, да нод оним зрачним, тоилим сунцем има на земљи и беде и неваљалства. Београд је трептао у раскошном сунчевом сјају, а над њим је лебдела прозрачна пролећна тиморина. Ваздух је мирисао свежином; свет се размилео по улицама и ви као да осећате, како сав тај свет дише једним плућима. Раскош пролетњих женских тоалета такмичио се са раскошиом одећом, у коју се била одела сва природа.

Ја и Н. мој школски друг из детињства сталии смо шетачи београдски без обзира на време. Лепих дана шетња је ЗЕЦ нас права посластица. Тога дана били смз као и обично на Калемегдану, али место шетње ми смо се тамо гурали, провлачили. сапињали и извињавали, што је ипак за нас имало извесну драж. У једноме тренутку када је Калемегдан био испуњен овим жагором и брујањем, ко.ји долази од говора, поздрава и смеха хиљаде присутника, из оне алеје која води од Малога Калемегдана чу се необична ларма. Један гологлав млад, пристојно одевен човек допаде зацихан амо до круга, застаде за тренут, као предомишљајући се, па полете десно према градском бедему пробијајући се кроз гомилу. Један жандарм јурио је устопице за њим. Радознала маса шетача мушкога пола потрча на исту страну. Бегунац се смандрља негде преко бедема, који онде крај паркд није висок, а за њим се изгуби и жандарм. Мало час са свим на другом крају бедема поново се указа бегунчева прилика. Он се успужа као веверица, али непосредно за њим изби на бедем и његов гонилац лсандарм. Жандарм је сада био са револвером у руци и тражио је помоћи вичући уморно и на претрг: „Држите га« ! Бегунац појури као стрела кроз парк и улете поново у ону масу шетача, која је спокојно шетала кругом, али место да нагне на пзлазу он наорави само полукруг у парку и на другоме крају поново се пребаци преко бедема. Изгледа као да се плашио да се дочепа каквог другог простора, где не би било света и где би жандарм могао неспречено пуцати. Тамо преко бедема чу се пуцањ, а одмах за тим бегунац се поново појави на бедему, потрча кро ! парк, остављајући за собом траг од крви, али мало за тим наде на земљу. Кроз Калемегдан муњевито прође глас да је убијен један непознат човек. Жандарм још није био ни стигао до места, а око непозната бегунца већ је био склопљен непробојни оклоп од радознала света. Див је!.. Мртав је! (( чуло се из оне гомиле. Жандарм покуша да се пробије, али кад му то не испаде одмах за руком, он се мртав уморан, прашљив и знојав, наслони на једно дрво да предахне. Око њега се направи иов круг. »Ко је то (( ? питао је радознали свет. »Не знам®! одговарао је мрачно уморни жандарм. — Па шго га уби ? — Зато, што је сумњив и што је бежао! — Па знам, бр.ате , али ти то можеш тако сваког убити ! Како ти је и по чему било сумњив ? — Ја сам био на служби у граду, ноче жандарм објашњавати, и тамо сам приметио да се врзма са свим беспослен. Пратио сам га кришом и приметио сам, да нешто вреба и испитује онде око капије где су улази за осуђенике. Пришао сам му и питао га ко је. Он ми одговори да је свршени ђак учитељске школе. Кад сам му затражио ма каквих доказа о томе, он ми их није могао моказати. Позвао сам га да пође са мном у кварт. Пошао је али кад смо изашли из града, он је одједан-