Полицијски гласник

БРОЈ 9

Холмс ћуташе. Вилсон се одлучи: — Времена су мирна. Баш нема никаква посла за нас. Холмс продужи ћутање; његови котурови од дима испадаху му за руком све боље и боље, и сваки други сем Вилсона приметио би колико је Холмс задовољан услед овог малог успеха, и то у моменту кад му је мозак миран и ослобођен свих брига. Вилсон се диже декуражиран и приближи се прозору. Између мрачних Фасада кућа пружала се мрачна улица под црним небом из кога пљушташе киша са страховитим ветром. Једне двоколице (каб) прођоше, паи друге, Вилсон им записа нумере у свом бележнику. Ко зна за шта ће то требати. — Гле, викну, ево поштара! Служитељ уведе у собу једног човека. — Господине, два препоручена писма, ахо хоћете да их потпишете ? Холмс. потписа рецепис, испрати човека до врата, и отвори једно од писама. — Ви изгледате врло срећни, примети Вилсон после једног момента. — Прво писмо садржи један врло интересантан предлог. Ви који тражите посла, ево вам сада један. Читајте ... Вилсон узе да чита: »Господине, Ево ме да затражим од вас помоћи, као од искусног човека. Био сам жртва велике крађе и сва до сада учињена трагања изгледа ми да ће остати без икаквог успеха. Шаљем вам овом поштом извесан број новина, које ће вас упвзнати са том крађом. и ако желите да за истом трагате, ја вам стављам цео мој хотел на расположење, и молим вас да на приложеном чеку, који сам потписао, ставите цифру, коју будете за сходно нашли на име ваше награде. Изволите ми, молим вас, телеграФисати ваш одговор, и примите, Господине, уверење мог одличног поштовања. Барон Виктор од Емблвала, 18, улица Мирило.« — Ха, Ха! рећи ће Холмс, ово је изврсна ствар један мали пут до Париза. Бога ми зашто не ? Од мог чувеног дуела са Арсеном Липеном нисам имао прилике да тамо понова одем. Не бих се љутио, да видим светскупрестоницу под повољнијим околностима. После овога Холмс поцепа чек на четири комада и док је Вилсон, чија рука није још потпуно оздравила, изговорио неколико рђавих речи оПаризу, он отвори и други кувер г, али се у исти мах и наљути; једна велика бора показивала се на његовом челу за време целог читања, и најзад згужва хартију и љутито је баци на патос. — Шта је? Шта има ? викну зачуђено Вилсон, и подиже бачену хартију, исправи је, и отпоче читати са све већим и већим чуђењем:

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

»Драги мој учитељу, Вама је познато како вас ценим, и колико полажем на ваш реноме. Дакле. немојте ништа предузимати у погледу оне ствари, зашта се ваше посредство тражи. Ваша ће вам интервенција проузроковати велике непријатности, а резултат свих ваших напора биће бедан, и ви ћете бити најпосле принуђени да јавно признате ваш неуспех. Желећи од свег срца да будеге поштеђени од овог понижења, ја вас преклињем, у име пријатељства које нас везује, да останете мирни на вашем огњишту. Моје поздравље господину Вилсону, а и ви примите, драги учитељу, поштовање од вашег искреног. Арсена Липена«. —■ Арсен Липен! понови збуњено Вилсон — ; Холмс поче лупати песницом по столу. — Ах! Ова животиња почиње већ да ми досађује! Он се баш титра са мном као са дечком ! Јавно признање мога неуспеха! Зар га нисам принудио да врати плави дијамант? — Страх га је, добациће Вилсон. — Ви говорите глупости! Арсен Липен се никада не плаши и ево доказа где изазива. — Али од куда је њему позната садржина писма које нам шаље барон од Емблвала ? — Шта ја знам? Ви ми постављате, драги мој, глупа питања! — Ја сам држао ја сам уображавао — — . — Шта? да сам врачар ? — Не, али сам вас видео да правите таква чудеса! — Нико не ствара чудеса ја исто толико колико и други. Размишљам, изводим, закључујем, али не проричем. Само будале проричу. Вилсон је узео скромно држање као изударано псето и потрудио се, да не би био будала, да покаже, да он не прориче и да му је јасно зашто Холмс тако нервозно корача по соби. Али како је Холмс зазвонио за слугу и наредио му да донесе ручни куфер, Вилсон држаше да има исто толико право, да размишља, да изводи и да закључи, да се господин спрема на пут. Пошто је до тога закључка дошао, рећи ће: — Шерлоче, ви путујете за Иариз. — Могуће. — И ви идете тамо више да одговорите изазивању Липена нега ли да обавежете барона од Емблвала? — Могуће. — Шерлоче, ја ћу вас пратити. — Ха! ха! стари пријатељу, викну Холмс, прекинувши шетњу, зар се ви не бојите да ваша лева рука не подели судбину десне руке ? — Шта може да ми се деси ? Ви ћете бити ту.

СТРАНА 69

— Браво, ви сте храбар! и ми ћемо показати томе господину да вероватно греши што нам баца рукавицу тако дрско. Пожурите Вилсоне, и дођите за први воз. — Зар да не сачекамо новине за које јавља барон да их је послао ? — А зашто ! — Да пошљем телеграм ? — Није нужно, Арсен Липен ће знати за мој долазак. Ја ништа на то не полажем. Овога пута, Вилсоне, треба бити веома обазрив. После подне у два сахата Холмс и Вилсон укрцали су се у лађу у Дуверу. Прелаз преко мора био је ванредан. У брзом возу Кале — Париз, Холмс је спавао три сахата као заклан, док је Вилсон чувао стражу на вратима купеа и озбиљно размишљао са расејаним погледом. Холмс се пробудио срећан и врло расположен. Нови дуел у лерспективи са Арсеном Липеном очараваше га. Он трљаше руке као онај, који иде да ужива задовољство у изобиљу. — Најпосле, узвикну Вилсон, сад ћемо се раздремати ! И отпоче трљати руке као да је и он исто толико задовољан. На станици Холмс узе покриваче и у пратњи Вилсона, који носаше ручне торбе, даде карте при излазу, и изађе весео. — Лепо време, Вилсоне . , . . Сунце је! Празник је у Паризу баш кад стижемо. — Каква гомила! — У толико боље Вилсоне, јер не рескирамо да будемо примећени. Нико нас неће познати у средини толике масе људи! Господин Холмс ! Зар не ? Холмс застаде мало изненађен. Ко то може да га зове по имену ? Једна девојка стајаше поред њега; једна млада девојка чије је скромно одело нарочито одавало њену отменост, а њено лепо лице чинило је утисак забринутости и бола. Она понови: — Јестели одистави господин Холмс? — Како он ћуташе, једно због изненађења, а друго и због предосторожности, она понови и по трећи пут. — Да ли имам част говорити са господином Холмсом? — Шта тражите од мене ? рече он напрасито, сумњајући у овај састанак. Она стаде пред њим. — Слушајте ме, господине, ствар је врло озбиљна, ја знам да ви идете у улицу Мирило. — Шта кажете ви ? — Знам ја . . . знам . .. улицу Мирило . . . нумера 18. Не чини1:е то ,. . никако, ви тамо не треба да идете... ја вас уверавам да ћете се кајати. Кад вам ово говорим, немојте замишљати да ја имам неки интерес. Ово вам говорим искрено и са чистом савешћу. Он покуша да је удали, али она наваљиваше :