Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 11

У даљим члановима овога закона одређује се ближе како се рачуна и плаћа дневница (чл. 5.), како со рачуна и плаћа подвознина: у опште (чл. 6.), при путовању железницом или паробродом (чл. 7. и 8.), при путовању другим подвозним средствима (чл. 9, 10. и 11.) и при мешовитим путовањима — п једним и другим подвозним средствима (чл. 12). У чл. 13. је одредба, да се накнада особитих трошкова, учињених у непосредном интересу службе, признаје и плаћа само по решењу надлежнога Министра. Чланом 2-им и трошкови, које чиновници и други службеници државни учине при премештајима по потреби службе државне из једног места у друго, увршћени су у ред »службених трошкова", под називом »селидбима", на које имају право накнаде „по ближим одредбама овога закона, к које су изложене у одељку IV. а у чл. 14, 15. и 16. Док је код одобравања и исплате рачуна о дневници и подвознини за вршење службених послова ван места званнчног круга примена законских прописа скоро утврђена и не даје повода за разнолика тумачења. дотле се законски прописи у примени на селидбене рачуне и сада, чак и у битним одредбама својим, неједнако тумаче и примењују, не само у појединим министарствима, већ се у томе размимоилазе чак Главна Контрола и Државни Савет. Не улазећи у оцену питања, да ли је овим законом одређена накнада довољна да подмири трошкове, које државни службеници чине при премештајима по потреби службе — јер то није циљ ове расправе — ја ћу се задржати само на питању: да ли су прописи овога закона у погледу на накнаду селидбених трошкова толико нејасни и непотпунн, да дају оправдана повода за неједнако тумачење и примену њнхову у оној и оноликој мери, како се то у пракси јавља? Ако се пажљиво проуче све одредбе овога закона и из њих издвоје оне, које су начелне од оних, која те начелне одредбе ближе опредељују, па се све доведу у логичну везу, увидеће се лако, да одредбе о накнади селидбине нису нејасне и непотпуне и да не дају оправдана повода за њихово разнолико тумачење. Основни прописи о дневници и подвознини, који важе при накнади трошкова за вршење службених послова државних службеника ван места њиховог званичног круга, важе и код рачуна о селидбини, у колико ови нису допуњени специјалним прописима о селидбини према природи самих премештаја, где се морају узети у оцену и трошкови за пренос ствари (покућанства) и за подвоз породице дотичних државних службеника, што није случај код обичних рачуна о дневници и подвознини, где се води рачуна о накнади трошкова саме личности чиновника. Кад се овако проучи IV. одељак овага закона, који говори о селидбини, онда се види, пре свега, да чл. 14. одређује начелно накнаду сеобнине. 11о том члану чиновник при премештају по потреби службе добија накнаду сеобнине:

а) За своју личност, и б) За своју породицу и за своје сгвари. Чл. 15. и 16. опредељује ближе ову начелну одредбу о сеобнини из чл. 14. према томе, да ли је дотични чиновник са породицом или без ове и каквим подвозним средством путује. По чл. 15. чиновник за своју личност добија у име сеобнине у сваком случају — био са породицом или без ове, и ма којим средствима путовао — дневницу и подвознину, што добија по одредбама овога закона кад путује по службеном послу (одељ. II — чл. 6—12). Чл. 16. одређује јасно какву и колику накнаду сеобнине добија чиновник још за своју породицу и за своје ствари: а) Кад путује железницом или паробродом добија »бесплатан подвоз за нородицу и за његове кућевне сгвари" односно равну накнаду у новцу, сагласно чл. 7. — и ништа више; б) А кад путује колима онд а му се даје за иородицу двогуба сеобнина , колика се даје за личност чиновнина (в. чл. 15). За породицу доЗије дакле н двогубу дневницу н двогубу километражу — и нпшга више, јер кад чиновник добпје, поред двогубе дневнице, и двогубу километражу за породицу, онда је он тиме добио накнаду подвознине и за породицу и за ствари, пошто се по одредби чл. 9. километража илаћа »у име иодвознине и накнаде свих осталих иодвозних троилков а". Из овога излази да чпновник при путовању колима, поред напред означене накнаде сеобнине за себе, породицу и своје стварн, нема по- закону права још и на особену накнаду за подвоз ствари. Овако гледиште по овој ствари има и Главна Контрола, док је Државни Савет заузео противно мншљење, које је први пут избило у јавност у 17. броју „Полицијског Гласника" од 1. хмаја 1905. год. са одлуком његовом од 11. априла 1905. год. Бр. 2562, па на тој основи расправља и даље све предмете овога рода по жалбама заинтересованих лица. По мом скромном мишљењу није тешко доказати погрешност овакога схватања од стране Државног Савета. Не само што чл. 9. поред километраже не даје права ни на какву другу особену накнаду подвозних трошкова 'пошто одређена километража све обухвата), већ то не даје ни чл. 16.. јер први став овога члана одређује изриком шта чиновник добијау име »с елидбине* са породицом у случајевима путовања под а. и б., а реч селидбина обухвата по чл. 2. све селидбене трошкове — и дневницу и нодвознину, како за породицу тако и за ствари — а не само иодвознину за породицу. У прилог овоме говори и тач. а. овога члана, по којој чиновник при путовању железннцом или паробродом на име сеобннне за породицу и ствари не добије ништа више, до онолико колико за њихов подвоз плати; и онда зашто би се више од тога давало при путовању колима: поред плаћеног иодвоза за ствари, још и двогуба дневница и километража, што нв чини тако малу суму ?!

Један обичан пример показаће да је накнада селидбине по чл. 16. под б. за наше прилике, просечно узев, довољна н управо боља од накнаде по тач. а. овога члана. Чиновник са платом испод 5000 днн. за пут од 60 клм., који се пређе лако за 1 дан, добија у име сеобнине: дневницу за себе дин. 6 дневницу за породицу . . » 12 километражу за себе ...» 30 километражу за породицу » 60 Свега . . дин. 108 Само у изванредним прнликама накнада од дин. 108 може да буде недовољна за 1 дан путовања колима, иначе јо она, према нашим чиновничким приликама и цени подвозних средстава у већини случајева довољна, што је у осталом, добро познато н чиновницпма, који су у својој служби имали оваке премештаје. Код путовања желсзницом и паробро-, дом плаћени трошкови за подвоз доказују се нес-умњивим — јавним — исправама, док код путовања колима то није случај, и" законодавац није хтео да осгави могућност за произвољно ирављење селидбених рачуна н за евентуалне злоупотребе у томе прц путовању колнма, већ је н за овака путовања утврдио прецнзно величину накнаде за селидбпну породице и ствари. На применн чл. 16. . под б. нарочито сам се задржао мало више , што су ово најчешће случајевп неједнаке примене закона при одобравању и исплати селидбених рачуна и што разлике ове достижу знатније суме, које чине да се и иначе недовољни буџетски креднти за ове циљеве исцрпу још у прво.ј половинн године. Сем овога при премештајима чиновника но потреби службе појављују се неминовно и други трошковп, на чнју накнаду чиновници нмају права по начелннм одредбама законским, али им се ова од стране месних контрола често оспорава само за то, што право на накнаду ових трошкова није и посебице, изриком у закону признато. У ове трошкове долази: Паковање и растоваривање ствари; пренос ствари у месту од стана до железничке или паробродске станице и обратно; Подвоз чиновника и његове породице у месту од стана до паробродске или железничке станнце и обратно. Како за ове трошкове чиновници немају накнаде нп у километражи ни у дневници, они имају права да их уносе у селидбене рачуне са потрсбним доказима, а надлежни министар има овлашћења у чл. 13. закона да ове трошкове цени, одмерава и својим решењима призна за накнаду, пошто су неминовни при овпм премештајима, који се чине у интересу службе. Врло често чиновници траже накнаду и за набављене сандуке, конопце, платно, ексере и друге ствари ради смештања ствари при селидбн. За оваку накнаду нема ослонца у закону, пошто ствари ове, које чиновницц при селидби набаве, остају и даље својина чиновника дотичних, које држава није дужна да им набавља.