Полицијски гласник

СТРАНА 106

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 14

Његово Величанство Краљ Петар I., благоволео је на предлог Министра унутрашњих дела, поставити: за иисара треКе класе среза колубарског, округа ваљевског, Јоксима Бузашића, практиканта Народне Библиотеке. Из канцеларије Министарства унутрашњихдела, 22. марта 1908. г. у Београду.

Указом Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог Министра унутрашњих дела, а по саслугаању Министарског Савета, решено је, да се: Љубисав Пантић, начелш.к треће класе округа моравског, на основу §. 70. закона о чиновницима грађанског реда, стави у стање покоја с пензијом, која му припада према годинама службе. Из канцеларије Министарства унутрашњихдела, 24. марта 1908. г. у Београду. Указом Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог Министра унутрашњих дела, а на основу члана 34. закона о пословном реду у Државном Савету, одобрено је решење Државног Савета од 14. марта 1908. год. Бр. 1682., донето на основу тачке 9. члана 144. Устава, које гласи: »да се Целестин Грос, машиновођа лржавних железница, из Београда, родом

из Брауна у Ческој и поданик аустриски, по својој молби прими у српско иоданство, заједно са својом женом Катарином изузетно од § 44. грађанског закона, пошто је иоднео уредан отпуст из својег садањег поданства." Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 21. марта 1908. г. у Београду.

РАЗГРУПИСАВАЊЕ 0ПШТИНА

Указом Његовога Величанства Краља Петра I., одобрена су решења Народне Скупштине, сазване у други редован сазив за 1907. годину, која гласе: „да се село Веља Глава одвоји од своје садање опгатине александровачке у срезу жупском, округа кругаевачког, и споји са општином дреначком у истом срезу и округу. да се село Глоговац одвоји од васиљске општине, у срезу заглавском, округа тимочког и споји са ргошком општином, у истом срезу и округу. да се село Мала Могатаница одвоји од баричке опгатине у срезу посавском, београдског округа, и да оснује нову општину под називом : »мало могатаничка општина« у истом срезу и округу.

да се села: Бакионица и ПријановиК одвоје од пожегаке општине, у срезу пожешком, ужичког округа, и да оонују нову општину под називом: »бакионичка општина", у истом срезу и округу. да се село Орешац одвоји од општине ргошке. у срезу заглавском, округа тимочког, и оснује нову општину, под називом: »орешачка општина«, у истом срезу и округу. да се село Орашје и Церница одвоје од опгатине бачинске, у срезу темнићеком, моравског округа, и да оснују нову опгатину под називом: »орагака опгатина". да се село ДучиК и Тодорин Дол одвоје од своје садање општине доњо-топличке, у срезу колубарском, округу ваљевском, па да сама за себе оснују нову општину под називом : »општина дучићска® у истом срезу и округу. да се села: Копривница и Голеганица, општиие туријске и село Дашница општине грејачке, у срезу моравском, округа нишког, одвоје од својих садањих опгатина, па да сва три сама за себе образују нову опгатину под називом: »опгатина копривничка", у истом срезу и округу.« Из канцеларије Министарства унутрагањих дела, 22. марта 1908. г. у Београду.

СТРУЧНИ ДЕО «*• ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (пАСТАВАк) Сасвим другаче стоји ствар у законодавствима са теоријом законских принудних доказа. Она не остављају судији да по свом унутарњем уверењу оцењује признање, већ доносе нарочита правила, која садрже СЈзе претпоставке, које признање мора испунити, па да добије доказну снагу. Чим су испуњене те претпоставке, по позитивној теорији, судија, без обзира на своје уверење, мора узети да је истинитост једне чињеиице. признањем потпуно доказана. Нага законик, усвајајући позитивну законску теорију, прописао је такође све захтеве и услове под којима признање може служити као потпун доказ. Те захтеве садрже §§ 225 и 226 крив. пост., и како су они од значаја за доказну снагу признања, то ћемо их редом прегледати. Ти захтеви јесу: 1. Да је признање изреком, јасно и оиредељено учињено. а не само двозначе&им знацима и движењем тела { т. а. § 225). Од признања се, према овоме, на првом месту тражи да је јасно и ои-редељено. Јасно је свако оно признање које је разумљиво, а опредељено је оно онда, кад се њиме ближе одређује предмет на који се односи. Стога, да би признање било опредељено, потребно је да окривљени не признаје извесну чињеницу само уопште већ са навођењем свих узгредних околности. Из овога изилази, да се признање не сме изводити из ћутања окривљеног, јер и невин оптужени може са неких разлога не одговарати на питања, а не само онај који се осећа виним. Ћутање се не сме узети као признање

ни онда, кад се окривљеном остави извесан рок с напоменом да ће се сматрати као да је признао, ако у томе року не призна. Са исто^ узрока не може се узети да постоји признање ни онда, кад се окривљени измирио или поравнао због кривичног дела. које му се ставља на терет. То н. пр. може бити случај, кад окривљени жели да избегне тужбу, која је у ствари неоснована али која може да буде гатетна по углед невиног оптуженог, те он радије пристаје да плати гато у новцу, него да пред судом доказује своју невиност. 1 ) Да би признање било јасно и опредељено, оно не сме бити учињено двозначећим знацима и движењем тела. Двозначећи су знаци они, који се на разне начине могу разумети, као гате је мрдање главом , које може да значи и потврђивање и одрицање. Тако исто се признање не сме изводити из покрета тела као што је дрхтање, узнемиреност при исниту или при суочењу са сведоком. Од иследника поглавито зависи да признање не буде ни нејасно ни неодређено. Он је дужан правилним испитивањем да отклони сваку нејасност и неодређеност. Ако признање ипак не би било јасно и опредељено, или би било учињено двозначећим изразом, или би се изводило из покрега тела, онда се на основу таквог признања оптужени не може осудити. 2. Да је оитужени био и-ри свести у време иризнања (тач. 6. § 225). Према овоме, сва питања. која ниште свест или је само слабе, одузимају признању доказну снагу. Јер, као год што нема одговорности за лице, које у тренутку вршења кривичног дела није било у свесном етању, тако се исто кривична одговорност оптуженог не може доказати признањем, к °ј е Ј е учинио у бесвесном стању, у коме не може расуђивати о ономе што чини.

*) МШетагег, Ве!лге1б1ећге 254.