Полицијски гласник

Госпођицасе, заиста, појави на прагу капије и пређе преко улице. —, Ево и господина Бресона. —Господин Бресон? Који хо ? — Онај што носи испод руке једаи пакет. — А.1и он не води рачуна о младој девојци, која сама дође и уђе у Фијакер. — Ха! никада их нисам видео заједно. Оба полицајца се нагло дигоше. При слабој светлости уличних Фењера они упознаше силуету Липенову, која се удаљаваше противним правцем. Кога хоћете да пратите, упита га Ганимар ? — Њега, наравно! то вам је крупна дивљач. Дакле, ја ћу да трчим за госпођицом, предложи Ганимар. — Не, не, рече живо Енглез, који нехте открити Ганимару ништа од ове а®ере, знам ја где треба наћи госпођицу . . . Не напуштајте ме. Они пођоше за Липеном увек на лристојном размаку, кријући се иза мимопролазника и уличних барака. У осталом праћење је било лако, јер се Липен не осврташе и иђаше брзо, нарамљујући неприметно на десну ногу, тако, да је заиста требало извежбано око полицајца па да то примети. Ганимар рече: прави се да рамље. И он продужи: Ах! ; кад би могли да се дочепамо два или три жандарма, па да се бацимо на нашу индивидуу! Рескирамо да га изгубимо. Ни један се жандрм не појави до врата од Терна, и по прелазу утврђења, полицајци не могаху више рачунати на најмању помоћ. — Раздвојимо се, рече Холмс, место је празно. То беше на булевару Виктор Иго. Сваки се упути једним тротоаром, пође линијом засађених дрвета, и тако иђаху неких двадесет минута све до момента док Липен не окрете у лево и пође поред реке Сене. Овде спазише они Липена где сиђе на обалу реке, где се задржа неколико секунда, али не беху у могућности да опазе његове покрете. Липен се затим попе горе и вЈзати се натраг истим путем. Полицајци се склонише и приљубише нза стубова једне капије. Липен прође поред њих, али овог пута без пакета. И како се Липен у даљаваше, из једног кућњег буџака искочи нека друга индивидуа и изгуби се међу дрвећем. |јХолмс рече тихим гласом: '— Изгледа као да га и овај прати. — Да, чини ми се да сам га спазио, кад сам овамо пошао. Лов понова отпоче, али компликованији услед присуства ове индивидуе. Липен узе исти пут, пређе врата од Терна и врати се у кућу, која беше на плацу Сен —+ Фердинанду. Вратар затвараше ку^у кад се појави Ганимар.

— Видели сте га, јел те ? ^ Да, кад сам гасио светлост на басамацима, он је закључао своја врата. — Нико није са њим ? — Нико, никакав послужитељ ... он готово никада не обедује овде. (наотавиће ое) с Француског Милутин Т. Маркови-ћ.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I. Суд општине драгосињачке, у срезу жичком, актом својим. Бр. 388, пита: »У закону о таксама— т. бр. 61. прописано је, да ће се за изводе из протокола црквених о рађању, венчању и смрти, наплаћивати такса у маркама у 1 динар. Како ће се, пак, наплаћивати такса за она увереља, која свештеници издају на основу црквенпх књига, као што су она: да неко није записан у протоколу рођених, венчаних и умрлих, није нигде означено, нити је одређено, да ли су ова уверења званична, пошто носе деловодни број и печат црквени, или су приватна. Нарочито нпје одређено : ко је дужан да прилепи таксу, ако се ова плаћа — да ли свештеник као издавалац или онај, који чини употребу од уверења. Оваква уверења подносе се н општинским судовима као доказ за извесне околности, па то бива и код овога суда, и он не зна, да ли да прими ова уверења без таксе и узме ствар у поступаг или не? У овој је недоумици нарочито зато, што неке власти не примају ова уверења без таксе, него кажњавају свештенике, а аеке, пак, подносиоце, а неке и једне и друге. Да би суд нзбегао одговорност из чл. 10. закона о таксама, он моли за потребно објашњење по овоме. Нарочито да се објасни и то: ако ова уверења подлеже плаћању таксе у маркама, онда какву награду могу наплаћивати свештаници за себе за издавање ових уверења. сс — На ово питање одговарамо: За сва она уверења, која свештеници издају место извода на основу црквених књига: рођених, венчаних и умрлих, и која су проста заменица извода, треба наплаћивати таксу од 1 динара у маркама у смислу тач. 4. и 61. зак. о таксама. Ову таксу наплаћују и лепе сами свештеници-, јер ако то не учнне, одговарају по чл. 37. става првог поменутога закона. Овако наплаћена такса у маркама од стране свештеника, треба дајенасамим уверењима. Без те таксе не треба узимати у поступак уверења, него их треба предавати пореским одељењима на поступак у смислу тачке 2. чл. 42. закона о таксама.

На име награде за свој труд они имају права наплаћивати ио 1 динар у новцу, на основу тачке 19. члана 8. закона о уређењу свештеничког стања, ако није случај тачке 7. чл. 5. истог закона. Уверења ова званична су. II. Суд општине доњо-бело-речке, актом својим Бр. 393, пита: 1. »Кад се деси да избрани председник и неки од.одборника буду у четвртом степену крвног сродства, могу ли они заједно остати на дужности на којој су и у коју су уведени јер није било жалбе на избор. Ако не могу заједно остати, онда ко одступа и на који начин ?; и 2. Кад се деси да се један кмет бира ради попуне упражњеног кметског места, па буде изабрано лице, које је у сродству са неким одборником у четвртом степену, па се против тога избора изјавижалба Државном Савету истичући сродство кмета и одборника, али Савет и преко тога одобри избор кмета, да ли се онда уводи у дужност кмет и одборник разрешава од дужности, и ако је годинама старији, нарочито што је Савет тако изречно наредио. — На ово питање одговарамо : 1. Чланом 71. закона о општинама постављено је нравило, да у одбору не могу бити заједно лица, која су у сродству по крви до четвртог а по тазбини до другог степена. По члану. пак, 89. истога закона, п у општинском суду, као председник и чланови — кметови — не могу бити два или више лпца, која стоје међу собом у сродству које је напред поменуто. . Како ће бити, кад је сродство између одборника и председника као и осталих општинских часника, закон није специјално одредио. Према томе могло би се узети, да се нпкакво ограничење није ни хтело чинити. Али, ако потражимо узроке, из којих је у опште учињено оно искључивање сродника између одборника и општинских часника, па овоме додамо одношај општинског одбора према општинском суду и обрнуто, онда се мора признати, да начело проведено кроз чланове 71. и 89. мора да важи и за ове случајеве. Једино би настало сада питање, да ли треба годинама старијега задржати на положају и у овим случајевима сродства, као што је предвпђено чл. 71. поменутога закона. Тако гледиште, међутим, не би моглн заступати због тога што су у свима законскпм одредбама, које говоре о избору општинског часништва, председник и кметови прво поменути, па тек тада одоорници, те се претпоставља да се они прво бирају, и ако се, у истини, то врши једновремено по чл. 53. в. и чл. 174. горњег закона, те одборници, као доцнији, морају отпасти, као и по томе, што се суспендовањем једнога одборника не би Функција одбора у опште доводила у питање, јер има заменика, а код председ-