Полицијски гласник

СТРАНА 114

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 15

СТРУЧИИ ДЕО »«* ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (НАСТАВАК) Сваком другом признању, које није учињено ни пред иследном влашћу ни на главном иретресу, не може се придати доказна вредност. Према томе, ни признање које је учињено пред општинским судом, не сматра се за судско, већ за вансудско признање, јер се општински суд код злочина и преступа јавља по § 20 крив. пост. само као помоћни орган иследников, а не и као иследна власт. Ово вреди само кад је у питању какав злочин или преступ. Ако је у питању, међутим, какав иступ, за који је општински суд по § 4 а полицијске уредбе и иследна и судска власт, онда ће, разуме се, вредети и признање, које је пред њим учињено. Из овога се као иравило има поставити, да се само судско признање може узети за потпун доказ а не и вансудско. Основ, зашто ое вансудском признању не даје потпуна доказна снага, лежи у томе, што је оно често продукт лакомислености, у којој човек не увиђа у довољној мери значај својих речи, или што је резултат неразмишљања или хвалисања, н. пр. кад су у питању какви љубавни односи. С друге стране, код вансудског нризнања онај који пред приватним лицима признаје не види последице признања које га могу постићи, као што је то случај код судског признања. Стога и наш законик није вансудском признању дао потпуну доказну вредност, веК га узима само као аолудоказ или ближи основ аодозрења (§ 123 т. 1). Да вансудско признање буде и полудоказ, потребно је да се претходно утврди његова истинитост. То се обично чини испитивањем лица, пред којима је признање учињено. При оцени вансудског признања, ваља нарочито узети у обзир побуде са којих је учињено као и то, да ли је учињено озбиљно или у шали. 5. Да се признање иодудара са дејствително аостојеКим ислеђеним околностима казнимог дел а (т. д § 225). Овај захтев најбоље показује, да свако признање није увек довољно да се на основу њега може доказати истинитост какве чињенице. Само је истинито признање потпун доказ за оно што је признато, а да ли је једно признање истинито или не, има се нарочито утврдити у поступку. Истинитост признања, према овом захтеву, утврђује се ислеђеним околностима кривичног дела, т. ј. морају се неке од околности кривичног дела које признање у себи садржи, доказати још и на који други начин, а не лризнањем, па ако се признање са тако утврђеним околностима слаже, онда се сматра да је то признање истинито и да може бити потпун доказ, н. пр. оптужени признаје убиство извртлено ножем и наводи колико је удараца дао и на којим местима, па се увиђајем и веттачким прегледом леша утврди исти број новреда и на реченим местима. Ово слагање признања с осталим доказаним околностима најбољи је пробни камен за истинитост признања, као што вели Рулф (Сттеп^аг II 73), јер је оно гарантија да је оптужени те околности опазио приликом вршења кривичног дела. Не тражи се за важност признања, да се оно у свему сла»е с ислеђеним и доказаним околностима. Само са главним и важним околностима мора се признање слагати. Које су главне или важне околности. не може се унаиред одредити, већ то зависи од конкретног олучаја. Тако н. нр. ако је у нитаи.у убиотво, и вештачењем се утврди да је оно из-

вршено убодом ножа, а оптужени признаје, да је исто извршио ватреним оружјем, то ово признање не би могло имати доказне снаге, је се у главној тачци —- у начину извршења дела — не слаже с ислеђеном и доказаном околности. Међутим, кад се неслагање тиче споредних и незнатних околности, то оно признању не може одузети доказну снагу, као н. пр. кад се оно тиче боје одела које је убијени носио, или тачног времена извршења дела, или тачног броја повреда, ако их је било више и т. д. Захтев, по коме се признање мора да слаже с ислеђеним околностима, нема се разумети тако, да све признате околностп имају бити утврђене другим доказима а не признањем. Јер, ако би се и ово тражило за важност признања, онда би многи злочинци, и то најопаснији, остали некажњени, пошто је немогуће увек све оно, што је оптужени признао, доказатп н на други начин. Сем тога, признање би било непотребно, кад би већ имали у рукама и друге доказе. Стога је сасвим умесно наређење у последњем одељку § 225, по коме је за доказну снагу признања довољно, ако су ислеђењем доказане м а и неке околности, који.ма се потврђује, да је признање истиннто и да извршено кривично дело постоји. Узмимо н. пр. да је у питању кривично дело детоубиства. Оптужена признаје да је дете живо родила, по порођају га убила и бацила у обор свињама које су га појеле, те се стога не може ни наћи његов леш. Ако се истрагом потпуно утврди, да је оптужена била трудна, за тим да је родила, и најзад да је у обору нађена свежа човечија крв, то се има узети да су и те ислеђене околности довољне да потврде признање, и да му даду потпуну доказну снагу за постојање дела, и ако нема детињег леша. Ако се, међутим, истрагом не може да нађе ниједан траг кривичног дела, онда само или голо признање не може да образује правки доказ (последња реченица § 225). Оваком се признању не придаје никаква доказна снага стога, што се његова истинитост ни на који начин не може да провери. Под трагом кривичног дела не треба разумети траг у правом смислу, већ треба разумети сваку ону околност, којом се патврђује кривично дело. Према томе, такве се околности или трагови могу наћи и код оних кривичних дела, која за собом не осгављају трагов^, као што су кривична дела нечињењем (омисивна кривична дела), кривична дела речима извршена и др. Узмимо н. пр. да је у питању овако убиство. А признаје да је у друштву са В убио своју жену и ноћу је мртву однео и бацио у Саву. Ако се истрагом леш убијене не нађе, н ако се не нађе ни један сведок који бн пос.ведочио да је видео оптужене кад су леш убијене бацили у Саву, или који бн чуо вику у кући у којој је убиство извршено, или ако се у кући не би нашао траг од крви, нити ма од чега другог што би унућивало на убпство, то онда ни такво признање без икаквог трага о делу не би могло имати доказне снаге, не би могло нослужити као доказ о постојању дела, и оптужени се норед свог признања не би могли осудити за убиство. 6. Последњи захтев за доказну снагу признања јесте, да је оно израз слободне воље оитуженог. Стога законодавац у ^ 226 налаже да признање, које је нротивзаконо, обећавањем, претњом, силом или иначе недозвољеним средствима добијено, не може служити за доказ. Закон је сасвим умесно забранио употребу свих ових срестава, јер би у нротивном случају постојала бојазан да је оптужени услед уиотребе таких орестава учинио лажно призиање. Закон није набројао сва недопуштена срества, ;јер је то и немогуће учинити, већ поред обећавања, претње и силе говори о другим иначе недозвољеиим срествима. (наставиће се) Д-р. Бош. В. МарковиЋ,