Полицијски гласник

СТРАНА 138

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

БРОЈ 18

Код сваког квалификованог признања вреди правило, да је прпннањем потпуно доказано само оно што је приинато. Стога се сваки случај квалиФикованог признања има рашчланити на своје саставне делове и то, на околности или обележја која су призната и она која нису призната'. Прва се сматрају да су признањем потпуно доказана, док се друга имају узети као да нису ни призната; те се стога морају на други начин доказивати. Тако н. пр. кад оптужени за разбојништво призна да је од Б украо новац али не признаје да јз употребио силу или претњу, т. ј. признаје крађу а не разбојништво, то се има узети, да је признањем доказана само крађа, а разбојништво се имала други начин доказати. Или кад оптуженп за силовање признаје да је с Б извршио обљубу, али додаје да је то учинио с њеним пристанком, то се има узети да је само Факт обљубе утврђен признањем а не и употреба силе. Ако држава у првом случају хоће да оптужени буде осуђен за разбојништво а у другом за силовање, онда она мора доказати постојање свих обележја или елемената поменутих кривичних дела , без којих се не може изрећи ни казна, коју закон за та дела иредвиђа. У првом случају, дакле, држава има другим доказима да докаже да је крађа извршена употребом силе, а у другом случају, тако исто, да је обљуба извршена употребом силе. Не докаже ли држава на други начин оно, што оптужени није признао, онда се он може осудити само за оно дело , које представљају призната обележја илн елементи, дакле, у првом случају за крађу а у другом за дело из § 196. к. з. Ако, пак, признате околности не представљају ни једно кривично дело, а околности које окривљени не признаје не могу се доказати, то се он не може осудити на казну, Ако окривљени призна извргаење кривичног дела, али оспори подобност за одговарање (2игесћпип§8{аћЈ§-кеи) н. пр. због напитог стања у које је случајно дошао, онда се сматра да је признањем доказано само извршење дела, а да ли је окривљени у тренутку вршења дела био неподобан за одговорност, има се нарочито доказивати. Како је напито стање основ са кога се може искључити подобност окривљенег за одговорност, то се у овом случају имају прикупити и иследити околности из којих би се видело: где је, кад је, чега је, колико је окривљени пио, за тим на који је начин извршио дело, да би се из свега тога могло оценити, да ли је он у том степену био напит, да је био несвесан значаја своје радње, па, према томе, да је и подобност његова за одговорност искључена. Покажу ли ислеђене околности, да је окривљени био у таквом напитом стању које искључује подобност за одговорност, то се он не може осудити на казну. Покаже ли, међутим, истрага обратан резултат, то ће се сматрати као и да нема квалификованог признања, већ да је случај чистог признања, на основу кога ће окривљени бити и осуђен. Исто се овако имају расправити и они случајеви у којима окривљени признаје извршење дела, али наводи околности, са којих се искључује противправност. Овде најчешће долази случај, у коме окривљенп наводи да је дело, н. пр. убиство, извршио у потребној одбрани. У овом случају окривљени признаје само Факт убисгва, али не признаје противправност своје радње, јер вели. да је исту извршио у потребној одбрани. И овде се има узетн да је признањем доказано одмах оно што је признато, т. ј. Факт убиства, а потребна одбрана, као основ са кога се искључује противправност, има се нарочито доказивати. Да ли се окривљени могао послужити потребном одбраном и да ли је ова била оправдана, има се оценити према правилима, која о томе поотавља наука Кривичног Права и казнени законик (§ 54). Ако

се нађе да је било места потребној одбрани, онда је тиме утврђено да радња окривљеног није противправна, т. ј. да нема кривичног дела, и да према томе, не може бити ни осуђен. Нађе ли се, међутим, да се окривљени у конкретном случају није могао послужити потребном одбраном, онда се окривљени има осудити на основу свога признања. Наш законик у § 228 говори само о једном случају квалиФикованог признања, који показује да се и он нма расправити по општем правилу, т. ј. да се оно што није признато има доказивати на други начин. То је случај. кад оптужени признаје учињено дело, али наводи, да он то није, из зле намере учинио. или да је хтео жаље учинити но,■ што се догодило. Кад окривљени, дакле, тврди да није са злом намером радио, т. ј. пориче да је хтео у опште ма какво кривично дело учинити, или да бар није хтео онолико учинити колико се догодило, то се такво његово тврђење, које ограничава дато признање, може узети за вероватно само тако, ако се нађу основи из којих се види, да је окривљени предузетом радњом хтео нешто друго, а не оно што се десило, т. ј. да није са злом намером р.чдио. Закон предвиђа те основе у § 228. По том параграфу узеће се, да тврђење окривљеног заслужује призрење, т. ј. да је вероватно само тада, ако постоји један од ових основа: 1. Радња коју је окривљени извршио, може бити таква, да је зло, које је из ње произишло, до душе могуће, али да ио самом ириродном течају ствари није морало ироизиКи, или бар није обично да из такве радње ароизилазе онакве иоследице какве схј ироизишле, н. пр. А удари шамар Б, Б онесвешћен падне на земљу и умре. У овом случају вероватно би било тврђење А да није хтео убити, т. ј. да је хтео учинити мање но што се догодило, и имало би се узети да није доказана намера за убиство, јер је ударање шамара радња из које истина може произићи смрт, али обично не произлази. Ако, међутим, окривљени изврши такву радњу, из које је наступело зло по самом природном течају ствари као нужно морало произаћи, или је бар обично да такво зло произлази, то се његова одбрана, да није са злом намером радио или да је хтео мање него што се догодило, не би с.матрала за вероватну, па се стога не би ни узимала у обзир, н. пр. А удари Б, који спава, секиром по глави, и Б умре; или А се баци секиром на Б који је од њега далеко десет метара, потреви га по глави и убије. 2. Наводи окривљеног да. није са злом намером радио или да, је хтео мање учинити но што се догодило, заслужиће призрење, т. ј. сматраће се.доказаннм или бар вероватним н онда, ако се радња наарасно. догодила. и ако .здо већ у самој радњи не лежи. Из тога, што се радња наарасно извршила. сасвим се као вероватно даје извести, да окривљени нити је о њој нити о њеној последици размишљао, па, према томе, да ову није ни хтео. Али, поред свега тога, по § 22.8 није довољно само то. да се радња напрасно догодила, па да се узме као вероватно да окривљени није са злом намером радио или да није хтео онолико учинити колико се догодило. Поред тога, што се раДња напрасно догодила, тражи се још и то, да зло веЛ у самој радњи (делуј не лежи. Да зло већ у самом делу не лежи, како то нам закон каже, значи, да зло по самом природном течају ствари није морало као нужно из радње произићи, или бар није обично да из такве радње произилази. Према томе, ако је радња окривљеног таква, да је наступело зло њена сасвим приррдна последица, то му одбрана, да није са злом намером радио , не би вредела ни онда, кад се радња напрасно догодила. 1 ) (наставиће се) Д-р Бош. В. МарковиК ') Ни1[, Соттеп1аг II 84