Полицијски гласник

БРОЈ 19

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 149

година пре њега, на овом послу радно, ооим ако му није стало до рекламе како он пише стручне књиге о пријављивању становнишхва и о уредби о Фијакеристима, а да други нис.у хтели ни могли да само један пун табак у виду извештаја подносу, пошто не можемо да претпоставимо да је ово учињено из бојазни од конкуренције за оснивање овог одељења, јер је писац ове критике пензионер коме државна служба није једнни извор за егзистенцију. Нетачно је представљено да је послат извештај у једном непуном табаку, већ напротив стоји Факт : да су извештаји слати сваког месеца, што је било условљено приликом давања одсуства од дужности. Да је и писац ове критике посетио све главније вароши у Француско.ј и при свакој ирепнсао организацију и функционисање одељења за пријаву становништва, онда би његови извештаји могли изнети и две књнге г. Лазаревићеве. У осталом, сматрамо, да је споредна ствар, колики су били ти нзвештаји, већ је нретежније пптање какви су били, јер ако би се, при оцени једног рада овакве нрироде, узео као критеријум квантнтет а не квалитет, онда би и ова књига г. Лазаревића заслужила похвалу и препоруку. Сад да пређемо на одељак у коме иисац износи своје мишљење о томе: која се лица, код нас, имају да пријаве, ко има то да врши, када и на који начин. Ночећемо од стране 120 ове књиге на којој од речн до речи стоји оштампано ово: »До сада код нас није постојала никоја одредба о томе, која су лица обавезна да се пријављују а која не, те изгледа да су сва лица у Београду дужна да испуњавају ту обавезу. Међутим ми из праксе знамо да то тако не бива, а из раније помињаних одредаба у уређеним полицијама видели смо да од тог правила и код њих има одступања". Нема сумње да је ово оригинално мишљење писца, пошто ову опаску није могао црпети из извора којима се служио приликом нисања ове књнге, већ из своје полицијске праксе, као што и сам признаје. (наетавиће се) Милутин А. ПротиК

БОРБА ЦРОТЦВ ЗЛОЧИНА Алберик Ролин, профееор кривич. права на универзитету у Гану. (наставак) Потребно је, пре свега, имати у виду, да данашња све већа борба у животу за опстанак отежава веома много поправку ослобођених осуђеника. Кад један поштен човек, чија је прошлост беспрекорна, налази данас врло тешко прилику да се ода лукративном раду, шта је онда остало за индивиду-у, која је жигосана судском пресудом, и коју прати срамна лрошлост? Ако је још била осуђена за крађу, или у опште за дела из користољубља, предстоји јој борба против страховитих сум-

њичења. Иознато је, у осталом, ди је поврат највећи код ове врсте злочнна и преступа. »Узалуд се осуђени журно удаљује са позорнице свога првог греха; његова жалосна прошлост уседа у седло иза њега и галопира с њим заједно." Додајмо, да је осуђени у затвору, због саме природе ћелијског режима, био упућен да се занима веома простим радовима, који не изискују много вештнне и умешности, и да је по изласку из затвора врло често заборавио занат који је раније зпао. Мимо овога, ћелијски режим обично га је ослабио; његове Физичке силе и његова енергија знагно су опале. И ето, под оваквим се условима једна маса несрећника сваке године враћа друштву с налогом да се добро влада. Свему овоме треба додати још и то да ће они, ако би поново повредили закон, бити брже откривени и ухваћени. но други, пошто су под строгим надзором, а кад изиђу пред суд, чак и за дело за које нису криви, њихова прошлост говори иротив њих и повећава напабпрчене нретпоставке, које би у већини случајева биле иедовољне за прву осуду. Ма како било, рашћење поврата занима данас законодавце свију земаља. Неке од њих, као Белгија и Француска, покушале су да ово зло лече помоћу условне осуде и условног ослобођења. Завођење условног ослобођења, које је данас веома распрострањено, ио нашем мишљењу у истини је корисно. Ово се не би могло рећи и за условну осуду која, по нашем мишљењу, неоспорно слаби репреспју, и која је код нас усвојена тек после жнвог отпора мањине, саетављене од најодличнијих људи, међу којима се, поред осталих, налазио и Фрере -Орбан. Није довољно радити само на томе да се смањи поврат. Треба тако исто тежити, у колико је могућно више, да се предупреди прва повреда закона, која је камен темељац иоврата. Нико не спори данас дубоку истину оне Монтескијеве опсервације, да на умањење криминалигета много више утиче нзвесност кажњавања но строгост казне. Ова извесност сведена је данас на минимум. Ако они, које на чињење кажњивих дела побуђује глад, згодна прилика, „какав ђаво« и т. д. баце поглед на оно што се сад дешава, они ће наћи разлога да не стрепе много од носледица прекршеног закона. Они се, пре свега, могу с разлогом надати, да материјална егзистенција повреде неће никад бити констатована,. а ако и буде, да се на њих неће посумњати; ако се посумња, да не могу бити осуђени због недовољности доказа, затим да могу побећи и, најзад, да ће, у најгорем случају, после извесног времена бити помиловани. Да видимо шта нам показује белгијска криминална статистика из 1898 год. у погледу најтежих злочина, који се најревносније истражују. Из ње видимо, да је 1898 год. било 14 убистава, које је истрага сматрала као злочине, али за које, као гакве, није могла прибавити доказе. У осам од ових убистава, кривци су били обележени , али се против њих није могло ништа предузпмати због недовољности

доказа. Поред овога, било је још 21 уби ство, за које је истрагом утврђено да су злочини. Извршиоци ових злочина или су остали потпуно непознати, илинису могли бити нзведени пред суд услед недовољности доказа. Доста је вероватно, да ће ове сразмере бити различите и још жалосније код мање важних дела, ко.ја се не истражују са толиком ревношћу као убиства. Не би ли према овоме, било сасвим умесно казати онима, који су на путу да повреде казнени законнк: »Не само да ви имате великог шлнса да избегнете нстрагу, осуду и да будете помиловани, већ вам ми отварамо и нове хорнзонте. Перспективи помиловања придружује се условно ослобођење, а оној одсуства истраге и осуде — условна осуда <( . II у Сједињеним Северо - Амернчким Државама запимају се такође питањем о поврату, и траже да га реше, односно да његовом напретку стапу на пут, стварањсм нстинских завода за поправку (КеГогта^онез), који су организовани под пзврсним приликама. Први и најбољи од овпх завода јесте онај добро познати под именом ), Елмир а", који је основан у ЊуЈорку пре 30 год. Остали етаблисматш ове врсте основани су доцније у Масачуецу. Пансилванвји, Индијани и Минезотп. У год. 1893 подигнут је, по одобрењу државе Њу-Јорк, један нов завод за људе у гроФОФСтву Улстер. И за женске створени су заводи ове врсте у Худзону, Албијону и БедФорду. Изгледа, да су Америчани веома задовољнн са досадашњим резултатима ових завода. 0 организацији овихамеричких завода поднето је 1900 год. више разних рапората међународној комисији за казнене заводе. Њима претходи један увод, који је паписао комесар Сједињених Држава Баров. У посебним организацијама ових завода има. истина, нешто разноликости, али су главне идеје и принципи свуда исти. Баров их је врло лепо изложио у свом уводу, а Броквеј је допунио овај његов рад јодним великим рапортом сиецијално о заводу Елмири. У овом, иначе одличном рапорту, има, међутим, и неколико заблуда, које ћемо претходно открити. Нападајући енергично класичну школу пенологије Броквеј тврди, да је по њој циљ казне више нспаштање учнњене кривице но морална понравка осуђеног. Основна максима ове школе по њему је: пКазнити из аринцииа, аредупредити узгред с< . Ово је огромна заблуда. Класична школа никако не допушта, да социјална власг може кажњавати само да би казпила, идајециљ кажњавања испаштање кривице. Може се казнити само у друштвеном интересу, ради одржања друштва, па, дакле, и у циљу спречавања повреда казненог закопика. Али је легитимитет казне, према овој школи, потчињен, поред осталог, још једном услову: он мора бити саобразан правди, мора бити испаштање учињене погрешке, и не прелазити меру моралног и материјалног зла. Правда и нужност битни су основи легитимитета казне по класичној теорији.