Полицијски гласник

БРОЈ 35

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 279

био угасит. У једном другом случају ј сведок је тврдио, дајеизвесно лице, које је једног агента сигурности више пута ударило ножем, имало беле панталоне, док су ове панталоне у истини биле сивожућкасте. Напад на агента догодио се испод једне лампе са Ауеровим гасом, и то је био узрок да се сведок превари у боји панталона, и ако је догађај посматрао са прозора, који од лампе није био удаљен више од 6—7 метара. Онис кроја и врсте одела у већини случајева такође је неодређен: „одевен као радник", »добро одевен", »у блузи® и т. д. Изрази ови најчешће се употребљују. Означење капе, међутим, увек је тачно, што такође цолази од познанства израза, док се обућа врло ретко помин.е од стране сведока. Изузетак чини она врста обуће, која се у околини врло ретко носи: велике чизме, ципеле отворене боје и т. д. (свршиће со) с француског, Д. Ђ. АлимпиЂ.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I Деловођа општине бањске у срезу пчињском, пита: „Овде постоји Фабрика за »прераду худеље«, која сваке године купује од сељака 2—4 милијуна килограма непрерађене конопље. Олштина није до сада наплаћивала кантарину, међу тим. држим, да би требало увек, на основу закона о кантарини, да општина у корист своје касе наплаћује кантарину. Читајући закон о општинској мерини (кантарини) пало ми је у очи, да министар може извесне предмете индустриске производње (Чл. 5 и 10) ослободити плаћања мерине, али нигде се изриком не каже, да се и оволича. количина коноиље може ослободити. Поводом тога част ми је ставити уредништву следећа питања: 1. Има ли право општина у овом случају наплаћивати кантарину од продавца, од којих иста није у другој општини наплаћена ? 2. Има ли право г. министар да ослободи овај артикал од општинске мерине ? и 3. Ако нема па је забранио, има ли места жалби и коме ? Фабрика прима конопљу Франко бањска станица и свачију робу измери на својим вагама, те према томе не подлежи нпкаквој контроли правог мерења, док би грађани мерењем на општинској вази били куд и камо сигурнији. Чекам што скорији одговор". — На ово питање одговарамо: По члану 5. заксна о општинској мерини (кантарини), г. Министар Народне

Привреде властан је, да поједине предмете индустијске производње са свим ослободи од плаћања мерине, без обзира на количину годишњег промета. И, користећи се овим законским овлашћењем, г. министар је решењем својим од октобра месеца 1906. године, допунио тачку 15. под в. правила о извршењу закона о општинској мерини (кантарини) у томе, што је и конопљу ослободио од плоћања мерине. Против овакве одлуке г. министрове нема места жалби, јер се он овде користио једним законским овлашћењем, чије је извршење остављено његовој увиђавности. Али ако би било разлога веровати, да се продавци штете што се конопља не мери на општинским мерилима, и да та штета премаша мерину, коју би плаћали да не постоји ово ослобођење, онда суду ништа не смета да учини, преко претпостављених власти, потребну представку г. министру, па ако он нађе разлога, он може повући своју ранију одлуку. II. Суд општине витановачке актом својим Вр. 1373, пита: Општине: витановачка, чукојевачка и етубалска састављају једну црквену општину.' На место досадашње старе цркве подигнута је нова, и сада има да се положи предузимачу 7000 динара, а сем тога да се изради и нов иконостас. На који ће начин доћи до новаца да плате предузимача и иконостас, општине налазе да је то ствар њиховога нахођења и увиђавности као самоуправних власти. Међутим у овом случају оне нису о овоме питане него је урађено овако: Стараоци црквени (свештеници : витановачки, чукојевачки и стубалски), предложили су духовном суду, да се за исплату предузимача и набавку иконостаса прода црквена механа, која доноси цркви годишњег прихода преко 1000 динара и духовни суд је одобрио овај предлог. Поводом овога пита се уреднишвто за објашњење: 1. ко је овластио црквене туторе (свештенике) да ово предлажу? 2. по ком је закону духовни суд одобрио овај предлог ? 3. је ли о овоме требало питати општинске судове и зборове ових општиаа, које састављају црквену општину у толико пре, што код ове три општине лежи црквеног новца на дугу преко 16.000 дипара па је требало тај новац наплатми а не продавати црквену механу«. — На ово питање одговарамо: По члану 43. закона о црквеним властима источно православне цркве у Краљевини Србији, имовином црквеном рукује црквена општина. По чл. 43. закона о црквеним властима православне вере, од 30. септ. 1862. год. који је враћен у живот законом од 26. априла 1896 год. и придодат чл. 97. садашњега закона, црквену општину заступају и представљају црквени тутори, место пређашњег црквеног одбора.

По тачци 2. чл. 97. и т. 7 чл. 43. који је придодат оном првом, предлоге о отуђењу црквеног имања и задужењу ових, чине тутори, а одобрава их духовни суд, односно г. Министар Просвете и Црквених Послова. Према томе, и у овом случају, где се од црквене општине није тражила никаква материјална жртва, него се нова црква подиже средствима и имовином досадашње, могло се учинити овако, како је учињено. Код подизања цркава са свим нових, које севрше средетвима црквене општине, морало би се водити рачуна о наређењима чл. 3. закона о начину како Ке се иостуиати кад оАе да сс граде цркве. III. Суд општине каленићске, актом својим Бр. 802, пита: »Кад једно лице, које по чл. 2. т. 8. закона о таксама неподлежи плаћању таксе, тужи друго лице за иступну кривицу, које такође не подлежи плаћању таксе по поменутој законској одредби, да ли ће се тада наплатити такса од кажњеног лица. Ово није предвиђено законом о таксама и зато се урелништво моли за обавештење 1 '. — На ово питање одговарамо: Сви они који су сиромашни сслобођени су од плаћања такса у смислу т. 8. Чл. 2. закона о таксама. Према томе они ову таксу неће плаћати било да су у улози тужилаца, било тужених, кад год о свсјој сиромашгини поднесу одговарајућа уверења. По чл. 11. поменутога закона оптерећује се гаксом друга парнична страна само тада ако је у опште подложна такси по чл. 2. Дакле кад обе парничне стране поднесу уверење о сиромаштини неће ни једна платити таксу. IV. Суд општине попшичке актом својим Бр. 949. пита: »Један грађанин ове општине продао је још 1886. године једну своју њиву, и од купца примио погођену суму. Његози одељени синови подигли су били тужбу првостепеном суду за прече право откупа. Првостепени књажевачки суд нудио их је да одмах положе куповну цену па да се њива њима уступи али како они нису хтели положити новац, суд је пресудио: »да се тужени одбију од пречег права одкупа пошто новац нису хтели да врате, а тужиоцу да плате трошак и дангубу Купцу се оставља право, да се по овој пресуди убаштини.® По овој пресуди купац се није убаштинио на поменуту њиву ни данас, нити је плаћање пореза примио па себе ма да имање стално ужива. Синови продавчевг иристају сада да врате купцу продану цену, а он њима њнву, и у том су погледу учинили пред-