Полицијски гласник

БРОЈ 36

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 283

виде да их казна неизбежно има постићи, гјГедају да увуку и друга лица и означавају и невине као учеснике да тиме или отклоне сумњу са правих учесника, или да отежају и замрсе истрагу, и да на тај начин олакшају себи положај. 4 ) Али, ако би законодавац по овоме узео, да је исказ саучесника увек без икакве доказне вредности, он би се у многим случајевима лишиојединог могућег срества за доказ кривице, кад других доказа нема. Сем тога, сви ови основи, који саучесника чине сумњивим, могу и не постојати; може сведоџба саучесника по свему бити потпуно истинита. Из свега изилази, да је ова сведоџба сумњива, и да од тога, да ли основи, којч је чине сумњивом, лостоје или не, и зависи, хоће ли она вредети као сведоџба способног сведока или ће бити без икакве вредности. Сви законодавци сматрају саучесника сумњивим сведоком, само што законодавства с теоријом слободног судијског уверења остављају судији да он слободно оцени, да ли су основи за сумњу отпали или не, па, према томе, од њега само и зависи, хоће ли таквој сведоџби придати доказну вредност или не. Законодавства с теоријом законских принудних доказа, међутим, сведоџби саучесника дају потпуну доказну вредност само под извесним унапред тачно одређеним претпоставкама, које закон предвиђа. Како наш законик спада у старе. то је и он у § 231 побројао претпоставке, под којима се сведоџба саучесника има узети за потпун доказ. Те претпоставке јесу ове: а) Да два саучесника, који су заједнички извршили дело с оним, кога терете, иризнају за себе, и да једногласно терете онога који своју кривицу не признаје. Кад саучесници, теретећи трећег, признају своју кривицу, онда је тиме отпала сумња, да ће терећењем нешто добити. Искази саучесника морају бити једногласни, т. ј. морају се међу собом слагати. То слагање треба да се тиче важних околности, а не п безначајних детеља. Исказ два саучесника биће доказ противу трећег, ако су они с овим у друштву извршили кривично дело. Израз »у друштву« не треба разумети тако, као да су сви учесници морали радити на самом извршењу саме главне радње, т. ј. на остварењу бића кривичног дела, већ под тим треба разумети сваку врсту учешћа. Према томе могу два саучесника, који су извршили једно убиство, теретити трећега као подстрекача за то убиство; тако исто могу двојица теретити трећег, да су га подстрекли на убиство, које је овај са њиховим знањем извршио. 2 ) МШегтагег, Ве»еЈ81ећге 229.

Сведоџбе саучесника могу бити потпун доказ, противу трећег само за оно дело које су они признали. Ако, дакле, два саучесника изјаве да су се с трећим, који своју кривицу не признаје, спразумели да изврше крађу, па је тај без њиховог знања и воље употребио силу при узимању ствари то ће ипак и он бити осуђен за крађу а не за разбојништво, јер она двојица не признају разбојништво за себе. б) Да су два саучесника, који су кривицу за себе признали, своје сведоџбе на главном аретресу у очи казали ономе ког а терете. Ако се, према овоме, суочење не може учинити на главном претресу, н. пр. због смрти једног од саучесника, то не може бити речи о вредности терећења. Из овога изилази и то, да је недовољно суочење извршено само у генералној истрази, нити читање протокола суочења на главном претресу. Основ са кога суочење има да буде баш на главном претресу јесте то, што казивање у очи на главном претресу треба да буде пробни камен за истинитост исказа саучесникових. јер они треба то терећење јавно да понове пред судијама, странкама и слушаоцима. в) Сведоџбе саучесника морају бити снабдевене свима захтевима потребним за важност способног сведока, које предвиђа § 229, сем захтева да буду заклети (§ 231 т. а). г) Саучесници се морају слагати и с обзиром на таква питања, која се односе на нарочите околности, које стоје у вези са заједнички извршеним кривичним делом, али за која (питања) пре њиховог саслушања нису могли предвидети да ће бити питани (§ 231 т. б). Да би се, дакле, видело, да ли се искази саучесника слажу, па, према томе, да ли су и истинити, морају се њима постављати многа питања. Али се та питања не смеју односити само на главне околности кривичног дела, н. пр. о оруђу којим је убиство извршено, о украђеним предметима, јер су они лако могли предвидети, да ће о томе бити питани, па су се могли споразумети. Саучесници се морају питати и о незнатним околностима, које им изгледају безначајне, да о њима неће бити питани, па стога се о њима нису ни споразумевали, н. пр како изгледа оруђе, како су дошли до оруђа, како су они међу собом поделили покрађене ствари и т. д. Ако се искази њихови о оваквим околностима слажу, онда је то знак да су истинити. (наставиће се) Д-р Бож. В. Маркови*.

§ 100. ЗАКОНА 0 КРИВИЧНОМ СУДСКОМ ПОСТУПКУ

Уставом од 5. јуна 1903. године, многи су закони или сасвим или делимично укинути и измењени. Некн од ових укинути су изречним папоменама у чл. 201. Устава, а неки су изгубили важност сасвпм или делимично према одредби чл. 202. поменутог Устава, у којој се вели: да губе важпост „сви закони и наредбе, у колико би биле противне овом Уставу«. Нешто због кратко^е времена, нешто због осталих прилика наших, законодавство није стигло, да све законе, који су у сукобу са садашњим Уставом доведе

у склад, нити да попуни празнине, које су постале прећутним укидањем извесних одредаба из положних закона. Због тога су многе, дотле јасне законске одредбе, постале нејасне и изазивају питања. Једна од тих одредаба, које су појавом Устава постале спорне, јесте п § 100. кр. суд. иоступка. Она је спорна и неједнаком применом код нрвостепених судова, јер некн налазе, да су решења о притвору сведока извршна, и не улазе у оцену изјављених жалби на притвор, а неки раде обрнуто, а спорна је и као предмет јавне оцене, у колико је о њој до сада писато. Тако у књизи »Упут за полицијске и општинске власти® г. Ђ. Ђорђевић је

доказивао, да су решења иследникова по §100 крив. суд. пост. извршна, а ја сам, пишући о овој књизи г. Ђорђевића рекао. да ова решења нису извршна, јер су права грађана чл. 9. и 27. Устава сада друкчије регулисана. Међутим, г. Божа Марковић, проФесор кривичног права на наглем Универзитету, у своме делу: »Доказ у крпвичном поступку к , а у броју 23. »Полицијског Гласника", вели, да је моје гледиште на извршност поменутих одлука погрешно, јер и он налази, да су оне извршне, као што је тврдио и г. Ђорђевић. Тако он вели: »притвор о коме говори чл. 9. Устава, нема никакве везе с притвором из § 100 кривичног поступка. Правна природа та два притвора, вели