Полицијски гласник

ВРОЈ 37

г ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 291

гледом на Форму у којој се употребљавају. До онога, што оне показују, може судија доћи само на тај начин што ће их својим чулима опазити, т. ј. увиђајем, те се стога оне јављају или као увиђај или као индиције. Међутим, по садржају свом, ни исправе у ужем смислу нису самостална доказна срества, већ долазе у коју од других врста доказа. Јер исправа у ужем смислу, о којој ћемо само и говорити, може: а) садржати у себи чињенице које улазе у биће или согрив (1еНс1;1 једног кривичног дела, н. пр. увредљиво писмо, лажни тестаменат и т. д. Исправа се овде јавља као предмет на коме је или помоћу кога је извршено једно кривичо дело, дакле, као предмет увиђаја; или б) може у себи садржати вештачко мишљење; или в) може у себи садржати признање оптуженог; или г) може у себи садржати сведоџбу сведока; или д) може у себи, најзад, садржати чињенице из којих се даје извести закључак или да једно кривично дело постоји или да је извесно лице учинилац једног кривичног дела, н. пр. подозрива преписка, вансудско признање и др. У овом случају се исправа по свом садржају јавља као индиц или основ подозрења. Из свега овога изилази, да су исправе ао садржају свом или предмет увиђаја или писмени облик у коме се јављају остала доказна срества, а само ио својој спољашњој — писменој — форми сматрају ее као самостална доказна срества, те се само с тога о њима засебно говори. Кад се ма који доказ изнесе у писменој Форми пред судију, н. пр. протокол увиђаја, писмена лекарска сведоцба и др., то он не дејствује непосредно већ посредно. Из овога изилази, да ће се у толико мање моћи употребити један доказ у писменој Форми у колико је више поступак организован на начелу усмености и непосредности. Ту је доказ у писменој Форми изузетак, јер се допушта само онда, кад се не може непосредно да добије. Инквизиторски поступак био је организован на начелу писмености и посредности, стога су исправе, т. ј. докази у писменој Форми, биле главно доказно срество. У реформираном поступку је то другаче. Ту за главни претрес вреди начело усмености и непосредности, те се и сви докази имају изнети непосредно, изузев случајеве које закон предвиђа. И по нашем поступку је главни претрес усмен и непосредан, само ипак не у оној мери у којој је он то у новијим законодавствима, јер даје потпуну вредност доказима у писменој Форми и у оним случајевима, у којима то реФормирана законодавства не допуштају. Генерална истрага и прелазни поступак, међутим, организовани су на начелу писмености и посредности, те је стога и доказ у писменој Форми допуштен. II. Од различитих подела исправа довољно је поменути ове две као најважније:

1. Све су исправе или такве, да су унапред, приликом њиховог прављења, одређене да послуже као доказ, н. пр. судски протоколи, писмено направљени уговор и т. д.; или су такве, које служе као доказ, али нису унапред одређене за то, н. пр. приватна писма, бележници и т. д. Ова подела нема практичног значаја за кривични поступак. 2. Од већег је практичног значаја подела на јавне и ириватне исправе. Јавне су исправе оне, које издају надлежне власти, или и чиновник, у границама своје дужности и у законом прописаној Форми (§ 234). Док су приватне исправе оне, које издају приватна лица, због чега им се и не даје јаван карактер, па макар их издао и чиновник, само не као службено већ као приватно лице. § 39. Поступак код исправа. Ако се хоће да прибави доказ исправама, онда поступак, којим се то има да постигне, делимо на три саставна дела и то: ирво, треба добавити исправу, која има да послужи као доказ; друго, треба утврдити истинитост те исправе: и треће , треба уиотребити исправу, а после свега овога долази оцена садржаја исправе као доказа. I. Добављање исправе. Да би се исправом могло нешто доказати, мора она, на првом месту, бити у рукама иследника и суда. Ако се исправа налази у рукама трећег, настаје питање, у колико је овај дужан да изда исправу у циљу доказа ? У интересу проналажења истине законодавац је установио дужност издавања исправа, што се јасно види из § 83. По том закону има се принудити на издавање онај, који исправе неће да изда, а посигурно се зна да се код њега налазе. Сасвим је свеједно, да ли се исправа налази код власти или код приватних лица. Чак су и поштански званичници дужни на захтев иследне власти узаптити и издати писма и телеграме, које окривљени пише или који њему долазе (§ 84). Пре употребе принудних срестава, има се од лица, код кога се исправе налазе. тражити да их драговољно изда; "остане ли то без успеха, онда се има приступити претресу као среству за добављање предмета потребних у поступку. па ако се ни на тај начин тражене исправе не добаве, а извесно се зна да се налазе код тога лица, тек тада се има на издавање принудити. Принудно срество је овде исто које и према сведоку који неће да сведочи, т. ј. притвор до шест недеља (§ 83). (наотавиће се) Д-р Бож. В. МарковиЋ.

НОВО КАЗНЕКО ПРАВО ЗА МАЛОЛЕТНИКЕ У АУСТРИЈИ. — Ог. јиг. АИге<1 (Згозз. —

I. Одредбе матерцјално-правног садржаја. 2. Условна осуда. (НАСТАВАК) д). На врло подесан начин решио је пројекат иитање кривичног иостуака. На првом месту одређено је, да изрицање

суспензије казне има да чини, поред разлога, саставни део иресуде; одлагање казне има да се уведе у казнени регистар. Даље, наређује предлог, напуштајући у принципу становиште, које су досадашњи пројекти узимали: »Незадовољству има места и може га изјавити лице, које је за исто овлашћено, с тога што је у поступку против малолетника погрешно или без навођења разлога одложен а казна, или што је ироиуштено одлагање казне (§ 283. кривич. суд. пост. нов.). к Ово се незадовољство може из-

јавити како у поступку обичних судова, тако и у поступку среских судова. Подношење незадовољства има суспензивно дејство. Исто тако против одлуке, да се с пробом успело, или да се условно одложена казна има применити, има јавни тужилац односно осуђени или његов законити заступник право, изјаве незадовољства. Мора се признати, да је пројекат, нормирајући условну осуду у вези са ванредним правом ублажавања и према томе зајемчавајући редовна правна сред-