Полицијски гласник

СТРАНА 292

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 37

ства, правично предузео дограђивање позитивног права, које одговара његовом природном току развића. У овом је правцу типично, што спајање са позитивним кривичним поступком није стварало ни најмањих тешкоћа. Писцу је у толико пријатније ово констатовати, што су оваквим регулисањем остварени његови предлози, који су чињени у овом правцу. 3. Опошена. (Безусловно одрицање од вавне). Пошто је проценат предвидео условну осуду за теже случаје, и пошто се иста мора сматрати као казна, изгледа да њој нема места код малолетних лица, кад се тиче сасвим малих кривичних дела. Тачније би било, да се у овим случајима одустане сасвим од казне, а да се малолетници на други згодан енергичан начин упуте на пут. Јер само онде, где јој има места, казна је корисна и правична; бесмислено казнити, где је казна излишна, противи се нашем осећају правичности. Ако је пројекат хтео да оствари идеју, да одустане од казне код сасвим ситних кривичних радња, то се могло ово постићи на два начина : или би се могао прекршити аринциа легалитета у кривичном поступку и створити могућност, да се у таквим случајима обустави ислеђење, или би се у пресуди морало изрећи безусловно одрицање од казне. Из принципиелних разлога одбио је пројекат да пође првим путем и тако је дошао до безусловног одрицања од казне у Форми оиомене. Ова има да дође у особито лаким случајима на место казне; она се има применити код кривичних дела, која се казне само новчаном казном, или казном лишења слободе највише до 3 месеца. Опомена се не може схватити као казна, судија има чак у својој пресуди, пошто је утврдио постојање дела и кривицу оп туженог, да изрекне, да се од сваке казне одустаје (чл. I § 5.). Несумњиво је, да се с тога опомена не сме сматрати као укор, пошто овај у смислу §§ 414, 417. и 419. казн. зак. важи као казна, а осем тога законодавац га је само на ове случаје ограничио, а према малолетницима га у принципу искључио. Проценат је овде имао управо тенденцију, да зајемчи нечажњивост. На жалост, ова идеја није консеквентно до краја изведена. Јер према пројекту ова опомена има да се уводи у казнени регистар ; једпом опоменути нема право рго Ги1иго да добије опомену или условну осуду; рехабилитацијом се уништава мрља осуде. Ако се сетимо тога, да се о условној осуди у случају кад се осуђени добро владао, не треба да води рачун код будућих кривичних дела, да овде као и код опомене постоји исти рок за рехабилитацију, тада се, не водећи рачуна о чесго помињатом »Дамокловом мачу к , не може увидети никаква битна разлика између опо.чене и условне осуде. Апројекат је баш имао намеру, да такву разлику проведе ! Њиме је очигледно изложена недоследност, у коју је пао пројекат. Ако се хоће да подражава енглески образац и малолетник у овим особито лаким случајима отпусти без казне, заплашен кривичним ислеђењем, то се опомена не сме заводити у регистар, с њом мора бити све свршено, и осуда не сме више долазити у обзир за правну област. Само се на овај начин постиже онај еФекат, који је пројекат имао пред очима. Не сме се овде мислити напослетку на то, да пројекат не допушта у оаште никакво аравно средство против пресуда, у којима се одустало од казне, а изрекла опомена. Али би се ова одредба дала само тада оправдати, кад би се одиста цело зло састојало у простом саопштењу опомене, иначе недопуштање правних средстава значило би ужасан назадак у поступку. Пошто је пројекту сасвим нејасна установа, коју хоће да нормира, то он пада из једне недоследности у другу; ова партија о опомени најпогрешнија је у целом предлогу. 4. Условни отпуст. Не треба да наиђе ни на какво принциписано противљење условни отауст , који је владин пројекат такође предложио да се уведе. Ова мера, која се мора схватити и као условна осуда и као модиФикација извршења казне, одговара идеји правичности, која захтева, да се осуђенику, од кога се има надати, да је делимице већ издржата казна постигла свој циљ, опрости остатак казне. На овај се начин паралише она опасност, која је, као што је тачно још Бентам запазио, скопчана са непосредним прелазом из потпуног ограничења казнионице у неограничени слободни живот, што после интернирања наступа једно стање ограничене слободе као стадијум прелаза. Не говори на последњем месту за условни отпуст и околност, што нада, да ће се добити ово благодејање, служи као особито подесно средство за одржање дисциплине у казнионицама. Мање је срећан био пројекат са регулисањем саме установе. Привремено пуштање у слободу треба да се може применити код оних казна лишења слободе, које износе најмање 3 месеца, ако учинилац при извршењу своје радње није био навршио 18. годину и није био кажњен пре тога за какво злочинство. Најмање морају бити издржате 2|3 казне. Рок за пробу траје до краја рока за истек казне, а мора изнети најмање 6 месеци. За отпуст се захтева пристанак осуђеника, а благодејање се даје само онима, који су се за време издржања казне добро владали, и код којих претходни живот и понашање у заводу дају вероватан закључак, да ће се они у слободи добро показати. Мора се напасти зашто је допуштен услован отпуст већ после двомесечног издржања казне. Постојање тако мале најмање мере значи потпуно непознавање како историјског постанка тако и саме суштине ове установе. Првобитно као последњи беочуг у компликованом ланцу ирског прогресивног система она је претпостављала стварно издржање вишегодишњег затвора. И ако нама оскудевају

средства, да изведемо прогресивно извршење казне, ипак мора и овде као и тамо остати иста мисао, која је скопчана са установом привременог отпуста, и његово спајање са правим извршењем казне мора се и код нас у колико је могуће што ближе извести. Као туђа биљка на туђе стабло накаламљена тешко да би могла донети ова установа добре плодове. Регулисање, како га јеизвео пројекат, мора се обележити као погрешно. (наставиће се) Др. Д. М. Суботи-ћ.

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА

Њујоршки злочиначки конгрес. У целом је свету изазвала велико интересовање смела мисао, да се злочинци Америке позову на један конгрес у Њујорк, на коме би се нарушиоци реда саветовали о своме положају и о данашњим приликама. Покретач те мисли, д-р Бен Л. Рајтман, већ од двадесет година на овамо поставио је себи за задатак, да свима изгнаницима друштва иружи помоћи и потпоре, и од тог времена неуморно је радио на томе циљу. Још као дететом дошао је у додир са таквим круговима, чије је животне услове доцније почео да испитује. Као десетогодишњи дечко добио је јаку жудњу за путовањем и авантурама, побегао је од куће, и скривен у једном луксузном возу отпутовао у Њујорк, те ту први пут дође у додир са најнижпм слојевима њујоршког злочиначког света. У петнаестој години продужио је своје авантуре, други пут, изненада, побегавши од куће, и судбина га упути опет у једну велику варош, у којој нађе пријема у ноћним азилима и скровиштима. Ту је био сведок, како је један његов ноћни садруг био страшно злостављен, и тада му је сенула мисао, да уђе у живот злочинаштва реформишући га; али не да га реФормише моралним поукама, већ практичним, од сваких предрасуда слободним утицањем на мишљење и осећање изгнаника друштвених. На тај је начин хтео да учини покушај, да их лагано уздигне из судбине њиховога беднога стања. Од тада је утрошио половину свога имања, свога времена и своје радне снаге, радећи на задатку, да поправи судбину друшгвених парија. Дуга путовања, која ду увек била у циљу студовања злочинаца, затвора казнених завода и старалашгва над злочинцима, одвела су га и преко граница Сједињених Држава; четири се пута подуже бавио у Европи, а посетио је и Африку, Египат и Трансвал. Те су га студије најзад нагнале и на пут око света. Ако се хоће да разуме, откуда је толико много овладала горња мисао разумом човека, који је задивио данас цео свет својим предлогом, који тако Фантастично звучи, треба се осврнути и на његово богато и темељно образовање. Он је у Чикагу на медицинском универзитету са одликом свршио докторат, за