Полицијски гласник

СТРАНА 362

ПОЛИЦИЈ СКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 46

с оним кога терети. Ако вигае саучесника (најмање два), који своју кривицу признају и терете другог, нису суочени с оним кога терете, онда њихови искази вреде само као ближи основ подозрења. И њихови искази морају одговарати свима захтевима из § 281, изузев захтева о суочењу. Који су то захтеви, видели смо кад је било речи о сведоџби саучесника (раније§ 37). У нашој судској пракси, нарочито ранијој, спорно је гштање: да ли један саучесник мора и на главном аретресу теретити другога саучесника и с овим се суочити, па тек тада да његов исказ вреди као основ подозрења из т. 4 § 123? Често су се дешавали случајеви, да један саучесник у генералној истрази за себе призна кривицу и терети другога, али да на главном нретресу пориче како своје признање тако е терећење другог, те су стога неки судови узимали да се у таким случајевима исказ саучесника може узети за основ подозрења из т. 4 § 123, док су други узимали да не може. Па и општа седница Касационог Суда у року од годину и по дана донела је по овом нитању две сасвим различите одлуке. Одлука од 14 новембра 1884 бр. 3217 гласила је, да исказ саучесника не може вредети као основ подозрења из т. 4 § 123 ако терећење и суочење није поновљено и на главном претресу, а одлука од 19 марта 1886 бр. 649 гласила ја да то може бити. 1 ) Другу одлуку опгата седница Касационог Суда образложава тиме, што се § 231 у т. а позива на т. 7 § 229, по којој је довољно да је то терећење учињено и пред иследном власти у генералној истрази. И ако би се позивањем на т. а § 231, која наређује да исказ саучесника мора имати иста својства која и сведоџба сведока поменута у § 229 т. 1, 2, 3, 6 и 7, а т. 7 овога законског наређења допушта да је сведоџба сведока учињена или на главном претресу или у генералној истрази, и ако би се, дакле, из овога могло заступати овако гледиште, које је заузела општа седница, ипак је такво мигаљење погрешно и противно закону. Јер, кад став први §-а 231 стоји у противречности с т. а тога истог параграФа, па се у ставу првом и јасним и недвосмисленим речима утврђује да ће исказ саучесников вредети ако овај другога терети на главном претресу, а у т. а § 231 се само упућује на други закон, у овом случају на т. 7 § 229, и из тога упућивања се изводи да саучесник не мора на главном претресу теретити другога, онда је несумњиво да ће став први имати преваге над т. а § 231. Сем тога, основ законском наре^ењу, да исказ и суочење саучесника буде на главноме претресу јесте јога и тај, што казивање у очи на главном претресу треба да буде пробни камен за истинитост тога исказа. То ће увек бити случај, кад саучесник на претресу свечано, пред судијама, странкама, слушаоцима отворено понови терећење па чак и после разних управљених питања на њега. Ако се ово не би тражило, онда не би било разлике између сведоџбе способног сведока и сведоџбе саучесника, кога закон сматра сумњивим па и неспособним сведоком. Забуна не може доћи ни отуда, што § 123 т. 4 не предвиђа да терећење и суочење има бити на главном претресу, јер је ово могло и изостати, кад та тачка тражи постојање свих претпоставака из §231. Несумњиво је, према овоме, да саучесник, који за себе кривицу признаје и другога терети, мора то овоме и у очи да каже на главном иретресу, па да се његов исказ узме за основ подозрења из т. 4 § 123 2 ). ') Право за 1886 о. 343 — 347. 2 ) Овако је исто протумачена и т. 5 § 140 аустријског иоступка, одакле је узета т. 4 § 123 нашег посгупка, јер се и тамо каже да исказ саучесника мора имати својства §-а 271, коме у свему одговара наш § 231. Ни1(, СоттепЈаг II 114,

§ 46. Какви морају Сшти основи нодозрења, па да се могу узети за доказ? 3 ) Да се основима подозрења може нешто доказати. морају они бити: 1. доказани или истинити. Говорећи о појму основа подозрења (раније § 41 I), видели смо, да једна чињеница може бити основ подозрења само тако ако је испуњено ово двоје: а) ако је та чињеница доказана или истинита, и б) ако стоји у тесној логичној вези с чињеницом која је предмет доказа, т. ј. ако је таква да се из ње даје извести закључак на истинитост друге чињенице. Несумњиво је, да је истинитост основа подозрења један од најбитнијих услова за његову важност, стога је од значаја питање: нако и чиме се докааује истинитост основ а иодозрења ? И ако нам закон не даје сасвим јасан одговор, јер у првом одељку § 239 наређује само то, да основи подозрења »треба да су доказани <( , а не вели и на који начин, — ипак се има узети да се питање о истинитости основа подозрења мора оцењивати према свима прописима о доказима. Према томе, поједини основ подозрења може се, на првом месту, доказивати непосредним доказним срествима. Али, сем тога, основи подозрења, као и свака друга кривично-правно важна чињеница, могу се још доказивати и иосредним иутем или основима иодозрења. Да ово може бити, види се из другог одељка § 239, у коме се говори о случају, кад би вигае збића или околности тек једна с другом сачињавале основ подозрења; дакле, кад се из вигае доказаних чињеница закључком долази до једне чињенице, која је опет само основ подозрења у односу према оној чињеници која је предмет доказа. Тако н. пр. основ подозрења: да је оптужени био на месту извргаеног дела, изводи се отуд, што је он непосредно пре извршења виђен да се упутио месту извршења, за тим гито је непосредно по извршењу дела виђен да иде од места извргаења, као и отуд што су на месту извршења нађене његове стопе или траг. Или тај исти основ подозрења изводи се, из тога, што је на месту извргаења нађена марама оптуженог и траг од његових ногу. Овде сад може да настане даље питање: како се имају доказивати те околности које образују или које доказују један основ подозрења ? Могу ли се и оне доказивати опет околностима или само непосредним доказима? Закон не даје одговор на ово питање, али се у пос.редном доказивању не сме ићи у бесконачност, т. јоснови или околности које дају и доказују један основ подозрења не мсгу се вигае доказивати посредним већ само непосредним доказним срествима. Тако н. пр. да марама, нађена на месту извргаеног дела, припада оптуженом, не може се доказивати околностима, већ непосредним доказима. Основи подозрења по правилу и у првом реду треба да буду доказани непосредним доказним срествима, и тек у недостатку ових посредним путем т. ј. околностима или основима. Кад се основ подозрења доказује непосредним доказима, онда за ове важе сва правила која је закон за њих поставио. Ако се, према томе, основ подозрења треба да докаже сведоџбама, то су за потпун доказ тога основа потребне бар две сагласне сведоџбе са свима погодбама из § 229. Од овога правила § 239 чини два важна изузетка, по којима је и само једна сведоџба довољна па да се узме да је основ подозрења доказан. Ти су изузетци: 3 ) КИћа, Вемге1з1ећге 400—416, 37 '1 —381; МШегтагег, Ве\^е181ећге 462; Пи1[, Сошшеп1;аг II 135—140, 128 — 130.