Полицијски гласник

ВРОЈ 49

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТГАНА 387

т о једна од 17 марта 1899 бр. 7390, а друга од 18 марта 1903 бр. 7420. 1 ) После свега овога има се узегв као несумњиво, да се истим основима подозрења може доказати и биће кривичног дела и кривица оптуженог. § 48. Како се образује доказ основима подозрења иди саставни доказ ? За образовање доказа основима подозрења, па било да се њиме доказује о!1ће кривичног дела било кривиц.ч оптуженог, потребно је: а) Да постоји потребан број од оних у §§ 121 до 123 побројаних или њима подобних основа подозрења. Закон није оставио судији, да он сам по свом нахођењу у сваком конкретно.и случају одређује колико му основа подозрења треба, па да узме дело или кривицу оптуженог доказаном, већ је унапред прописао број и квалитет, који мора бити дат па да сматра једно или друго доказаним. У томе и лежи једна од главних разлика између законодавстава с теоријом слободног судијоког уверења и законодавстава с теоријом законских принудних доказа. За образовање саставног доказа могу се употребити и други основи подозрења сем оних набројаних у §§ 121 и 122, само ако су исте доказне јачине, јер је то набрајан.е примера ради (§ 236 т. 2 под 6). Што се тиче основа нодозрења из § 123, то се сем њих ннједан више не може употребити, јер је њихово набрајање таксативно. б) Да тај потребан број основа подозрења, околности и односа, који су истрагом доказани, показују тако тесну логичку везу између дела и оптуженог, да се по природном и обичном току догађаја мора узети да је оптужени дело учинио, ако се саставним доказом хоће да докаже кривица оптуженог. А ако се њиме хоће да докаже постојање дела, то се основи подозрења, околности, и односи морају међусобно тако поткрепљавати и допуњавати да се из њих мора извести закључак да је једно одређено кривично дело извршено. в) Ако се основима подозрења треба да докаже само кривица оптуженог, онда је ире тога потребно да је биће или постојање кривичног дела са свима околностима које га чине кажњивим правно доказано (§ 236 т. 2 под а). Ово је сасвим појмљиво, јер да неко може бити осуђен на казну, мора бити извршено једно кривично дело, које је претпоставка казни. Мора бити доказано тачно и какво је кривично дело извршено: да ли је злочин, преступ или иступ. Под околностима, које дело чине кажњивим, треба разумс битне ') Општа оедница Касационог Суда, усвајајући противразлоге првостепеног еуда, нашла је да је и биће кривичног дела браколомства из § 196 к. з. и кривица оптуженог доказана овим трима основима подозрења: 1) исказом једног сведока очевидца — т. 2 § 123; 2) признањем обојих оптужених пред једним сведоком да живе у блуду — т. 1 § ! 23, и 3) тиме, што су по исказу два сведока виђени у таквим односима (грљењу, љубљењу), да се у вези с горњим основима не може друкчије замислити него да су живели у блуду — т. 7 § 121 кр. п. Ова је одлука мотивисана тиме, што се у првом ставу §-а 236 вели : «саставом околности или основа подозрења узима се дело да је доказано..." Сем тога, да се дело из § 196 к. з. може у толико пре доказати основима подозрења, што је оно из оне категорије, чије се постојање не може доказивати јачим и бољим доказима, па да не би било целисходно одузети му докагно срество: основе подозрења, и оставити га само непосредним доказима. ( Бранич (1899) 467.) По другој одлуци кривично дело скотолоштва из §-а 206 казн. зак. доказано је овим основима подозрења: 1) исказом приватне тужител>ице — т« 3 § 123. 2) ванеудским признињем из т. 1 § 123, и 3) тиме што је оптужени био на месту учнњеног дела — т. 7 § 121 крив. пост. (Глас Права (1903) 1050).

елементе које дело чине злочбном , преступом или иступом једне врсте или рода. — Овде се може поновити раније речено да се биће кривичног дела. које има бити доказано пре кривице оптуженог, може бити доказано како непосредним доказним срествима, тако и основима подозрења који су различити од оних, којима се доказује кривица оптуженог. Ако су основи подозрења исти за обоје, онда се њима једновремено доказује и биће кривичног дела и кривица оптуженог. После овога, као и свега раније реченог о основима подозрења, истиче се важно питање: колико је основа аодозрења аотребно за образовање саставног доказа? Још раније (§ 41 I) је речено, да основ подозрења не даје онај степен извесности који зовемо доказом, већ само један степен вероватноће који се означава као иодозрење. сумња, вероватноКа. Па како се, према томе, једним основом подозрења не може да утврди материјална истина, на којој се мора заснивати свака судска пресуда, то за сва законодавства вреди правило, да једап основ подозрења не може дати доказ, јер, ма какав он био, могу се из њега изводитп разни закључци. Стога је потребно да дођу или да се стеку више њих, који узајамним дејством дају потпун доказ. Закон у првом одељку §-а 237 поставио је правило, по коме се за образовање саставног доказа тражи три основа иодозрења. Какви ти основи подозрења морају бити, речено је раније у § 46. Газуме се да ти основи подозрења морају бити од оних из §§ 121 до 123 или њима подобних. Од овога правила закон је учинио ове изузетке: А. Два основа подозрења из § 123, која се подударају, довољни су да образују саставни доказ (§ 236 т. 1 и § 238 т. а). Закон је овај изузетак учинио стога, што основе подозрења из § 123, који су непотпуни непосредни докази, сматра јачим од правих основа подозрења из §§ 121 и 122, јер се из оних (§ 123) непосредно добија истинитост чињеница, које су предмет доказа. Б. И два права основа подозрења из §§ 121 и 122 довољна су да образују саставни доказ, ако уз њих дође још и једна од следећих двеју околности : г ) 1. Ако се докаже да не постоји оно, што би оптужени противу основа подозрења наводио, дакле ако је његов одговор лажан (§ 238 т. 6 под 1). Из речи »да не постоји оно што би оптужени противу основа подозрења наводио«, јасно се види, да за постојање ове околности није довољно иросто иорицање чињенице која заснива основ подозрења, него оптужени мора да наведе такве чињенице, које би, да с.у доказане, обеснажиле изнети основ подозрења против њега. Узмимо, да противу оптуженог стоји основ подозрења из т. 7 § 121 : да је у време извршења дела био на месту на коме је дело извршено. Ако оптужени, да би обеснажио тај основ подозрења, наведе да је у то време био на ком другом месту, и ако се докаже да је тај његов навод неистинит, то би се имало узеги да постоји околност из § -а 238 т. 6 под 1, т. ј. лажна одбрана оптуженог. У овом случају узеће се, да је лажна одбрана опту т женог доказана, ако је он н. пр. навео сведоке за доказ да се у времену извршења дела налазио на ком другом месту, а ти би сведоци баш потврдили да је то неистина. Не би се, дакле, могло узети да је одбрана оптуженог лажна, кад он само тврди да је био на другом месту не наводећи ништа за доказ тога свог тврђења, јер би се то узело, као да је просто порицао да је био на месту на коме је дело извршено. Не 2 ) КИћ а, Ве^еЈа^ећге 381 —400 ; ћи1(, СоттеШаг II 131—135.