Полицијски гласник

СТРАНА 22

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 3.

унапређења народног здравља и у вођењу етатистике емртности, како би се према томе предузимале сходне мере противу Јкшпрострањености појединих болести. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Жив. А. ЛазиЋ

ПОЛИЦИЈА У ФРАНЦУСКОЈ Општи појшови о подицији — Организација полицијеуФранцуској — Адниниотративна полиција — Полиција у Париву.

(НАСТАВАК) Реглемани јавне администрације имају у себи нешто од закона. Из овога излази да поглавар државе. кад је реч о њима, има већу власт но по општим текстовима о извршој власти; он може, на пример, ако Самоима законодавно овлашћење, утврдити стопу једне врсте порезе и пролисивати казне. Номињемо, као пример, декрет од 4. августа 1855. издат у циљу извршења закона од 2. маја исте године. Али, у најчешће случајева, ово овлашћење није толико широко; оно се обично односи на детаље, које регулисава нредседник републике као шеф.извршне власти Нарочита карактеристика реглемана јавне администрације у томе је, што их издаје Државни Савет на основу изречног законодавног овлашћења, и што имају силу закона у свима својим одредбама, за које се може сматрати да су обухваћене овим овлашћењем. Што се тиче осталих реглемана, они имају вреднос1: реглементарног декрета, под усишвом ' Да прицадају полицијској материји. Први су извршни док други подлеже жалби. Председник републике, у својству шеФа администра,ције, има права на издавање реглемана, т. ј. има реглементарну власт. Већина устава нарочито је доделила ову власт државном поглавару, који на овај начин осигурава извршење закона. У члану 3. устава од 25. Фебруара 1875. год. вели се, да председник републике надзирава и осигурава извршење закона. За разлику од министара и окружних начелника, који могу издавати реглемане само за извесне материје, и од општинских председника који могу радити само у границама своје општине, државни поглавар издаје реглемане који вазће за целу Француску и по свима материјама. Једино ограничење, које му је устав у овом погледу ноставио, у томе је, да не закорачава у домену законодавне власти. Реглемани, издани на овај начин, могу укинути, изрично или нрећутно, остале реглемане, противне њиховим одредбама, изузев реглемана јавне администрације у опште, и извесних одредаба које су, услед специјалних прилика, предвиђене наредбама општинскихвласти. Мислимо намере, које се односе на полицију на јавннм местима и циркулацију, а ко.је, за извесне онштине, могу бити много строже од мера предвиђених општим декретом, који важи за целу територију. У овим случајевима наредбе општинских власти обавезне су. За многе своје реглементарне акте председник републике тражи мишљење

од Државног Савета, или бар од лојединих његових секција. У принципу, он није дужан да ово чини, осим ако му ноједини закони то нарочито не стављају у дужност. За овакве случајеве закон иредвиђа, да тај и тај акт буде извршен у виду реглемана јавне администрације. Декрети, које издаје нредседник републике на основу своје реглементарне власти, морају бити премапотнисани од министра, као и сваки други декрети, и објављени, било у званичним новинама, било у Билетену закона. Као и сви иолицијски реглемани, они су санкционисани чл. 461. § 15. казненог законика. Против акта председника републике, издатих на овај начин, може се изјавити жалба Државном Савету, ако се само њима вређа какво право, које је законом или уговором загарантовано грађанима. Овом истом телу подноси се жалба и због злоупотребе власти или повреде Форме. Али, против ове жалбе, исправка реглементарних акта председника републике може се тражити и обичиим административним путем. У овом случају захтева се од министра, по чијем је предлогу дотични акт издат, да га модификује или огхозове. Према данашњем уставу министри немају, нити су кад имали, нарочиту реглемеитарну власт, али су овлашћени да је врше у материји, која је изрично предвиђена законом или реглеманом јавне администрације. Али, и ако је реглементарна власт министара ограничена, њихово право уништавања реглемана потчињених власти неограничено је. Ово право простире се," не само на илегалне реглемане, већ и на све оне који су по њиховом мишљењу неумесни, или против којихпостоје жалбе заинтересованих лица. Што се тиче жалби против министарских акта, потребно је водити рачуна о оној истај разлици, која постоји за акте државиог поглавара. Против акта којим се вређа извесно право, жалба се подноси административној јурисдикцији; у противном случају рекламација се упућује министру. Ако ова остане без одговора, заиитересованом остаје да моли законодавно тело.

Као год што државни поглавар своју реглементарну власт црпе из прећутног овлашћења уставног, исто тако и окружни начелници — који су у окрузима директни господари јавне моћи — црпе ову власт из општег владиног овлашћења. Али, док се декрети, по општем карактеру својих прописа, примењују на целу територију Француске, дотле наредбе окружних начелника имају ограничено поље примене; њихове одредбе не вреде ван границе округа. Под овом резервом, право на издавање наредаба о јавној чистоћи, предвиђено законом од 22. децембра 1789., изрично је потврђено за окружне начелнике законом од 5. априла 1889. год. Према овоме, кад је, реч о општој иолицији, о мерама сигуриости, чистоћи итд. агенти, #оји их изводе, имају несумњиво, већу надлежност од општинских чиновника. Било је, напротив, спорно, с обзиром на ограни-

чење чл. 99, Да ли декрети окружних начелника могу о-бухватитн и ону материју. која је већ предвиђена обавезним наредбама општинских власти. Данас се, међутим, сматра као свршенаствар, да окружни начелник може, кад год нађе да то захтева општи интерес округа, издавати наредбе о реду и чистоћи без обзира на раније издате наредбе општинске о истој материји. Лако је разумети да овако и треба да буде. Јер, или ће законске одредбе бити исте у обема наредбама, и тада ће оба једновремено важитн, или ће одредбе у наредби окружног начедника бити строже, и тада се, према чл. 99, не може рећи да је тај случај предвиђен општинском наредбом. При свем овом треба решити у противном случају, т. ј. ако су одредбе у општинским наредбама строже, да оне остану у важности и после публикације наредбе окружног начелника. Солуција, која важи за конфликте између декрета и општинских наредаба, мора важити и за наредбе окружних начелника; она, у осталом, јасно излази из радова који су претходили закону од 5. апрцла 1884. год., и правда се локалним приликама. Нознато је, да делимично уништење само једне одвећ строге одредбе једне наредбе не утиче ниуколико на остале одредбе ове исте наредбе, надлежно одобрене. Према овоме, реглементарна власт окружних начелника апсолутна је кад се примењује на све или на једну групу општина, и кад се врнш у чисто полицијској материји, т. ј. у материји јавног реда, сигурности, сиокојства и здравља. Шта ће бити у случају кад наредба окрузкног начелиика има да се примени саЈмо на једну општину ? Према члану 9,9. зак. од 5. априла 1884. год. примени овог права има места само у оним случајевима, у којима је опомена окружног начелника општинском председнику остала без резултата. »На овај начин измирују се права општинске власти — као што је казао министар унутрашњих дела за време дискусије закона — са правом више власти, која има дужност да предузме мере у општем интересу«. — »Право суспендовања власти општинских председника — вели Мог§'апс1 —■ правда се, на првом месту — апсолутном немогућношћу одређивања тачне демаркационе линије између опште и општинске полиције, а затим независном ситуацијом општинских председника, која води порекло од њиховог изборног карактера.® У материји пољске полиције Касациони Суд оспорио је окружним начелницима право на издавање наредаба у циљу заштите земаљских плодова, али им је закон од 24. децембра 1888. год. признао право да, у корист агрикултуре, предузимају потребне мере против штетних животиња и биљака, а закон о пољској пвлицији од 4. априла 1889. год. дао им је власт за регулисавање попаше коза, отварање и затварање голубарника, уљаника итд. Много се дискутовало о извору из кога потиче реглементарна власт општинских председника, и многи писци признају им ову власт само као представницима централне власти, а не као адми-