Полицијски гласник

ВРОЈ 3.

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

нистраторима општинских интереса. Ми мислимо да је права доктрина она, коју је инспирисао закон од 14. децембра 1789. и која у своме чл. 49. додељује онцттинским телима две врсте Функција: једну, која је својствена општинским властима, и другу, која припада општој државној администрацпји, али коју је ова делегирала општинским властима под надзором и инспекцијом више државне власти. У ову другу врсту функција спада и дужност онштинских власти да се старају о локалној полицији, што је изрично наглашено у чл. 49 поменутог. закона. Једина концесија која би се могла извући за противно мишљење то је, што је закои изрично побројао главне полицијске објекте, о којима се општински председници имају старати, те би се из тога могло прећутно извести да је законодавац самим овим Фактом директно делегирао општинама и реглементарну власт. Међутим, као што вели Коуег-Оо11аг<1. — »То није држава која је претходила општини, већ је то општина из које је постала држава; општина је, као Фамилнја, пре државе; закон политички налази је, али је не ствара". С тога ми налазимо, под резервом коју смо Формулисали раније, приликом говорао правима државе, да, и ако је поље примене општинских реглемана најограниченије — јер је везано за територију општине — ипак је њихова надзорност најшира — јер се граничи са самим полицијским правом. (нАСТАВИЋЕ СЕЈ

ПОУКЕ И УПУТИ

Окружни одбор дужан је да се одазнва законским наредбама своје надзорне власти. По чл. 16. зак. о уређењу округа и срезова, органи, помоћу којих начелник окружни врши своје дужности, јесу: 1. стручни чиновници из разних грана државне управе, који се краљевим указом на предлог појединпх министара постављају као референти окружном начелнику, и, 2. окружии одбор са свима самоуправним органима. А по чл. 22. истог закона, дисциплинске казне, које окружни начелник може употребити према самоуправним чиновницима, исте су, које по постојећим законима употребљава према потчињеним државним чиновницима и службеницима. Окружни одбор округа в., односно окружни деловођа, није хтео по наредби начелника окружног да му иошље сваку одлуку одобра посебице, и уз сваку одлуку акта дотичног предмета, ради оцене по чл. 113. поменутог закона, већ му је одговорио, да ће се слати један препис свих одлука донесених на једној седници, а акте по појединим одлукама да ће послати, ако нх начелник нарочито буде затражио, а не да се она редовно уз одлуке шаљу. На поновљену наредбу одбор је, односно деловођа, истакао питање о еукобу између начелника окружног и

окр. одоора, а кад је начелник окружни затражио изјашнење од окружног деловође, за ову непослушност према његовим наредбама, окружни је одбор донео одлуку: да одобрава поступак свога деловође, што није послао акта по свима одборским одлукама и што није дао тражечо изјашњење, налазећи, да је овим изазват сукоб о надлежности између њега и окружног начелника, који треба да претходно реши Државни Савет по чл. 114. зак. о уређењу округа и срезова. Ову одлуку одбора задржао је од извршења окружни начелник наредбом својом од 26. новембра 1908. бр. 17.133., коју је одобрио г. министар унутрашњих дела решењем од 28. новембра исте године. Решење министрово одобрио је Државни Савет одлуком својом од 2. јануара 1909 г. Бр. 7903.

ПОУКЕ И ОБ/ШШТЕЊА.

Учињена су нам ова иитања: I Суд општИне чачанске, актом својим Бр. 12502, пита: »Пресудом суда овог од 15. децембра пр. год. Бр. 12502, Јана ж. Милана Живковића из Трнаве, кажњена је оа 0-80 Дин. у корист општ. касе. за дело из § 392. другог одељка казн. зак. као и на'плаћање таксе и осталих трошкова по пресуди. Пошто је опа иресуда постала извршном, то је суд овај за наплату"ове казне и осталих трошкова, писао суд општине трнавоке. Поменути суд актом својим од 29. децембра пр. го.д. Бр. 3879, извепггава суд овај, да ову казну и остале трошкове од Јане није могао наплатити, јер нема лично своје имовине, о чему је зато послао и уверење о њеном сиротном стању. Како у напред реченом закону — § 392 — није предвиђена казна затвора, и како је §. 316. измене и допуне у казн. зак. предвиђено, да ако осуђени на новчану казну неби био у стању ову платити, да се ова може затвором заменити, рачунајући један дан затвора од 3—10 динара, — то је настало у овоме случају питање: како се има рачунати туженој Јани замена затвора, јер то ни једним законским прописом за ово дело није објашњено. Стога суд општине чачанске учтиво моли уредништво за објашнење: шта суд у овоме случају има радити, и да ли на основу поднетог уверења сме акта оставити у архиву«. — На ово питање одговарамо: Казна, коју предвића други став § 392. кр. закона, не разликује се ни по чему од осталих казна, које су одређене у III части овога закона за иступе, јер она околност, што се казна одређује по акову не мења суштину казне, него само казује основицу, по којој ће се израчунавати величина ове.

Све, пак, новчане казне из III части кр. закона, замењују се затвором на начин прописан § 316. кр. зак. и § 49. Полиц. Уредбе, па се и ова казна мора заменити по овој законској одредби. На начин замене не може ништа да утиче она околност, штоје казна од 0'80 дин. дакле испод минимума, који се по § 316. узима за дан затвора, јер прво казна је овако мала погрешно изречена с обзиром на § 313. кр. зак. који је поставио правило, да је најмања новчана казна 5 динара, те се на мању Јана није могла ни осудити, а друго што по § 311. кр. закона, затвор не може бити мањи од једног дана, нити је у опште дељив. У осталом, да се затвор не може смањити испод једнога дана, види се и из старе редакције § 316, у коме је био и овај став: »Новчана казна мања од једног талира свагда ће се једним даном затвора замењивати«. Истина, ове реченице нема у садашњем § 316, јер је, на сваки начин безразложно изостављена, али се не да разумети другчије одредба § 316. садашњега закона, кад наступи случај као што је овај. Према овоме уредништво налази, да се Јани може новчана казна од 0 - 80 дин. заменити са једним даном зат.вора. II ш Суд општине рамаћске, актом својим Бр. 1935, пита: »Одлуком одбора школе рамаћске каж,њено је једно лице из ове општине са 11 динара, што није упућивало свога ђака редовно у школу. Кад је суд покушао да наплати ка-зну од орога осуђеног лица оно је изјавило: да живи на имању свога оца и да нема своје имовине, а отац му, вели, не да готових пара да казну плати. После ове изјаве суд је добавио оца осуђеног лица и тражио да казиу плати, али он се није Склонио да то учини, изјављујући да он оСуђеног сина држи на' своме имању и храни по својој доброј вољи. Према овоме моли се уредништво за објашњење: има ли суд права да ову новчану казну наплати из имања оца осуђеног лица, пошто оно живи са оцем заједно, или ће ову казну заменити затвором као према сиромаху?« — На ово питање одговарамо: Између родитеља и деце не постоји задружни одношај, и кад и осуђени и његов отац тврде, да је имање само очево, онда се тако има и узети. Према томе, осуђеном треба заменити новчану казну затвором, пошто овде није случај т. 4. и 5. § 322. и 325. кр. закона, да би се наплата могла извршити из имовине очеве. III Суд општине седларске, актом својим Бр. 1936, пита: »Општина ова, уступила је једну своју њиву, у величини ! / 2 хектара, школи седларској за школску башту. Пре неки дан, учитељ школе седларске дао је ову земљу под кирију за 150 дин.