Полицијски гласник

СТРАНА 218

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 28.

тачака од којих се тачка осма односила на казнено право. Све ове тачке биле су на самом скупу предмет дискусије, само тачка осма, која се односила на казнено право, ма да најважнија, скинута је с дневног реда, и ако су скупу достављена два интересна мишљења, која су требала бити прочитана, и на чијем се основу имала отворити дискусија. Због важности изнетих мишљеља с обзиром на започету рвФорму нашег казненог законика, циљ је ових редова да изнесу саму садржину тих мИшљења, ради оцене и размишљања о томе од стране наших правника. 0 будућем систему казна у Немачкој дали су конгресу своје мишљење правници Ебермајер и Кроне. Ебермајер стоји принципиелно на становишту, да се казнени систем позитивног закона има задржати, али захтева да се он подвргне озбиљној реФорми. Што се тиче смртне казне на првом месту, он сматра, да се на њено укидање, према схватању, које се о њој сада у Немачкој има, не може мислити. Он је противан апсолутном запрећењу смртне казне, већ препоручује њено запрећење поред казне лишења слободе. Темељну реФорму захтева казна лишења слободе; овде су потребне три врсте казне које се морају једна од друге знатно разликовати: робија. која доноси увек губитак грађанске части за тешка злочинства и редовна казна за поврат и злочинства из навике; ирост затвор који не повлачи губитак грађанске части за особито лака кривична дела, али и за тешка кривична дела, ако у копкретном случају нису учињена из покварености; између ове две казне долази тешни затвор који не повлачи губитак грађанске части за она кривична дела, за која није подесна ни робија ни прост затвор. Као ново казнено средство препоручује он деаортацију. Односно трајања казна лишења слободе мисли Ебермајер овако: одлучан је противник неодређене осуде, јер при упоређењу мана судијског одмеравања казне са манама, које прете при одређењу казнене мере од стране извршних органа, излази да су прве далеко мање од других. Он сматра да се краткороке казне лишење слободе, против којих се води одлучна борба, не могу сасвим избацити из казненог законика; све што се може учинити, то је да се њихова примена ограничи иподесним њиховим извршењем отклоне досадашње мане на пр. увођењем појединачног затвора и пооштрењем издржања казне јачом контролом. Доживотна робија ће се несумњиво задржати. Рочна казна лишења слободе робијом остаће 15 година, а минимум ће бити 1 година. Али ће и ирост затвор моћи бити доживотан, иошто се он изриче и код тешких кривичних дела, ако особености случаја захтевају примену ове казне. Иначе највећа мера ове казне као рочне треба да буде 15 година, а минимум 1 дан. Казна тешког затвора треба да буде највише 2 године, а најмање 1 недеља. Новчана казна треба да се одсад примењује знатно више; њу треба Факултативно предвидети као главну или спо-

редну казну код свих деликата, који су учињени из користољубља, а једину главну казну само онда, ако кривично дело није учињено из поквароности. Величина ове новчане казне треба да се одмери према имовној пореској снази осуђеника. Од казна које се тичу части сматра Ебермајер укор као врло подесну; он жели да се укор предвиди у лакшим кривичним делима Факултативно поред новчане казне или казне лишења слободе. или као пооштрење поред новчане казне и према одраслима. Односно споредних казна сматра Ебермајер иолицијски надзор као неопходно потребан. Али се овај надзор мора извршивати са нарочитом поштедом и дискрецијом. Требало би ипак размислити, да ли не би било боље да се место полицијског надзора или поред овога уведе и надзор од стране појединих удружења, која имају задатак заштите отпуштених осуђеника. Строже кажњавање захтева Ебермајер за повратнике, проФесионалне злочинце и злочинце из навике. У особито тешким случајима ових деликата требало би поред казне допустити и примену накнадног затвора од неодређеног времена који има за циљ осигурање друштва од дотичног злочинца (8Јћегип#8пасћћаГ1). 0 опозивању из завода имале би да одлучују нарочите мешовите комисије, састављене из органа заводских управа, чиновника државног оптужништва и почасних чиновника. Кроне је изложио опет податке из криминалне статистике, којима је покушао да докаже, како рашћење криминалитета има свој узрок у друштвеним приликама. Статистички бројеви казују, да становнпцивеликих вароши, укојимасе скупља велики број људи на малим просторима, узимају највеће учешће у криминалитету, да су друштвене животне прилике, створене им тим стањем, узрок њиховог криминалитета. Сваки познавалац ствари зна врло добро, да увреде, поремећаји кућног мира, злочинства и преступи против морала, имају свој узрок у бедном становању, које је собом донела лоша грађевинска политика; дателесне повреде имају узрок у неразумном одобрењу за отварање каФана и крчми; да је знатан део крађа последица назадне и тесногруде примене законодавства о сиротињи; да рашћење криминалитета код малолетника има свој узроку невођењу рачуна о васпитању малолетника. Казнено ће правосуђе остати немоћно у борби против криминалитета све дотле, докле једна опширна и велика друштвена политика не почне енергично радити на уништају свих ових незгода. Пре свега друштво треба на томе дг ради, да унигпти клицу из које злочинство постаје, затим, алитектада, може казнено правосуђе испунити свој задатак, који му припадау борби против злочинства. Кроне говори за тим о казненим средствима; и он сматра да се не може постићи укидање смртне казне, али је он против тога, да се поред смртне казне запрети доживотним лишењем слободе, при чему се избор казне оставља суду, јер би ово могло врло лако томе одвести ; да се једна законом допуштена казна укине судском праксом. Казна лишења слободе треба да

буде тешки или ирости затвор; први за злочинце, чија дела дају доказа о њиховој покварености и смишљеном противљењу правном поретку, други за таква лица, чија дела нису последица њихове социално-етичке покварености. Обе се врсте казне морају тако једна од друге разликовати, да се не могу променити. Нарочито се мора забранити, да се осуђеници обе врсте казна држе у истом казненом заводу, ма да чак и у одвојеним зградама. Кроне је даље противан деиорт ацији из политичких разлога. Новчану казну треба, по њему, тако реформпсати, да се њена висина одређује према пореској снази осуђеника. Полицијски надзор треба сасвим укинути. Изложена, донекле противна, мишљења ових двају правника, од којих је први судија царевинског суда у Лајпцигу, а други саветник у Министарству Унутрашњих Дела у Берлину, дају нам довољно доказа о тешкоћи самих питања, чије решење предстоји немачком правништву у погледу реФорме казненог законика. Истовремено она могу и нама корисно послужити при сада започетом послу на изради новог казненог законика, донекле као мерило за оцену онога шта се може постићи, а с друге опет стране као упут ири поправци онога шта не ваља. Питање о реформи казненог казненог законика постало је данас акутно у Немачкој, донекле у Француској, Аустрији и Маџарској. Немачка је предузела велику упоредну студију немачког и страног казненог права и створила епохално дело: »Упоредно излагање немачког и страног казненог права«, које ће служитикао камен темељац за израду новог немачког казненаг законика. Интересна је ствар овде, како се у последње време, 4—5 последњихгодина постепено, али енергично чини преокрет у иравним студијама, прелаз и обраде грађанског права у област казненог права. Једна читава деценија и пО била је окупирала духове немачких правника разрадом грађанског права, док се није већ сад створила засићеност у том правцу, да се ова пажња обраћа реФорми, новој кодиФикацији казненог права и кривичног судског поступка. Последњи дани донели су већ израђен пројекат новог кривичног поступка за немачку царевину. У Француској су обузети сада духови питањем о укидању смртне казне, против које се опажала неко време јака струја, али последњи дани изгледа да говоре за њен даљи опстанак у Француској, јер се сматра да би било ипак превремено њено укидање. Аустрија и Маџарска се забављају питањем о казненом законодавству за малолетнике. Ова општа струја покрета за реформом у области казненог права није могла остати без дејства и код нас. Образована комисија за израду новог казненог законика ради најако на предузетом послу. Комисија ће имати да се бори са неколико особитих тешкоћа, које се истичу одмах у самом почетку рада, у општем делу, а на првом месту у погледу система казна, наиме: да ли ће се и даље задржати смргна казна, да ли ће се понова увести доживотна робија, укинута при-