Полицијски гласник

БРОЈ 31.

У ВЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 2. АВГУСТА 1909.

ГОДИНА V.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИШАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" нзлази јсданпут, » ирема потреби и више иута недељно. Претилата се полаже у напред, н то најмање за пола године код свију полицијских власти, и износи: 20 динар.. на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње. За иностранство: годипгње 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СТРУЧНИ ДЕО н* 0 ПРОДАЈИ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ОДЛУКА СУДСКИХ

(НАСТАНАК) Позив на продају мора се лицима, у $ 478. побројаним, саопштити бар на четири даиа пре дана продаје. 1 ) Како се рачунају ова четири дана? На нрвом месгу дан продаје (сНез а(1 ^иеш) не долазр1 у та четири дана. СЈшс1 са даном саопштења нозива? Треба одговорити да је тако и са њим, према правилу постављеном у §. 117. по коме се, код рокова, дан предаје позива или одлука судских (с1Је8 а ^ио) не рачуна у рок. Дакле, између дана саопштења позива и дана продаје мора протећи четири пуна дана (диа1:ге јоигз Ггапса). Шта ће бити у случају да извршна власт хоће да једном од означених лица саопнгги позив за продају у једно време које пада у та четири пуна дана, то јест да му је саопшти противно пропису §. 478. ? Ми мислимо, да гада дотично лице није дужно примити саопштење. Наравно, да ту може бити питање: да ли је власт покушала да позив саопшти у једно време када је то већ, с погледом

1 ) У два маха Каоациони Суд, у своме одељењу (одлука од 3. Сентембра 1875. год., бр. 4009.), био је решио да, «у томс што је дужник на сам дан продаје извеиЈтеи, да ће му се иман.е продавати, ако је он само на продају дошао пли доћи могао, пс налази се основ за ништсње јавне продаје, нпти сс може рећи, да дулшик за времена није на про дају позват.^ Крстић — Пикетић, Изводне одлуке, стр. 431.. Ова се пракса наслањала на §. 478. (замена од 18. октобра 1 865. год., зб. XVIII., етр. 167.), по коме је власт била дулш& дулшика и интабулиране новериоце (( нарочито на продају за времена позвати, осим ако се не зна где лшви. 0 Данас всћ, после замсне тога параграФа од 14. јула 1898. год., по којој власт има, лица у §. 478. именована, позвати на нродају «бар начетири днна пре продаје», таква јуриспруденција била би закоиу противна. (У том смислу имамо одлуку П-ога одељења Касационога Суда од 11. децембра 1902. год., бр. 10906. и онште седницс, од 28. маја 1899. год., бр. 4854.. С. Јањић, ор. сп, Полицијски Гласник, 1904., број од 22. августа стр. 258..

на §. 478., било доцкан, или да ли није власт благонремоно хтела позив саопштити, а дотично лице није овај примило из неког другог разлога, па се сада брани горњим изговором. Ако власт зва нично тврди, да то лице није хтело примити по8Ив, и ако му га је она благовремено хтела саопштпти, тој изјави власти вероваће се као званичном документу спе дотле док његову неистинитост заинтересовани не би утврдио на начин како се обарају аутентичне исправе (§. 188. у вези са §§-има 147. а 149. крив. зак.). Али, гата ће бити, ако је заинтересовани примио позив, ма да му овај није саоптптен у року у §. 478. означеном? Да ли он може тражити уништај продаје онако исто као и онај коме позив никако саопштен није ? Или да ли се не може рећи, да је он, пристајући да прими позив и у таквом случају, одрекао се права да тражи поништај продаје, то јест одрекао се права да захтева да му со продаја саопшти на четири дана пре, кога одрицања овде, по §. 13. грађ. зак., сасвим може бити, погато се ту не тиче ствари јавнога поретка ? Ми бисмо били склони, да ову тешкоћу у смислу ове друге оолуције расправимо. Законодавац тражи да се нродаја саопшти на четири дана раније зато што овоме саопштењу није задатак тај да заинтересовани само знају да ће бити продаје, већ се њиме хоће и то, да заинтересовани имају могућности да на продају дођу или предузму какве друге мере ради обезбеде својих ннтереса. Какве би користи и значаја иАаб позив на продају, ако би се ова могла саопштити у једном времену тако блиском дану продаје, да заинтересованн не би могао ни доћи на продају нити учинити какве друге кораке у циљу одбране свога права ? Законодавац одређује, тога ради, један размак од четири дана између саопштења позива и продаје, налазећи да ће то битн, махом, довољно. У самој ствари толики размак времена ће бит.и често и сувишан — ми предвиђамо ту евентуалност, јер нам она само и треба овде, — н. пр., у случају

да се заинтересовани налази у самом месту продаје и да је он, још нре саопштења ове, учинио што треба за обезбеду својих интереса.. Када је тако, онда је оигурно да једно лице, жоме се по §. 478-., мора индивидуално продаја саопштити, може ово оаопштење примити и у току она четири дана која треба, по тој одредби, да протеку од саопштења до продаје. Јер, пошто је тај размак времена, као што смо објаснили мало час, прописан у интересу лица у §. 478. побројаних, то се онда та лица могу одрећи тога бенеФицијума. Он еачињава њихово право, а сваки се може свога права одрећи. Дакле, та лица могу примити саопштење нуноважно, ма да оио пада у горе речег-ш размак времена. И питање не изазнна никакву тешкоћу, ако је, било спонтано било инициативом власти, заинтересовани, приликом пријама позива, изјавио, да он овај прима и ако би, на основу §. 478., имао нраво одбити га. Другим речпма, нема никакве тешкоће, када се је заинтересовани изречно свога ирава одрекао. Тежн је случај, када је заинтересовани без нротеста, али и без изјаве сличне оној коју смо мало час претпоставили, примио саопштење продаје у току она четири дана. Може ли се и тада рећи да ое је он одрекао права које му је загарантовано §-ом 478 ?. Па безусловну аФирмативу могла би се учинитн ова иримедба: не може се, код права, говорити о одрицању, ако онај за кога се вели да се је лрава одрекао није знао да је имао права. Ирема томе, ако заинтересовани који је нримио задоцњени позив није знао да је имао право одбити га, може ли се рећи да се је он свога права одрекао ? Отуда, зар се не би могло одговорити аФирмативно само у том случају, ако је утврђено да је заинтересовани знао за тај бенеФицијум, пајеипак, без протеста, примио саопштење. Иначе би требало одговорити негативно, то јест у оном случају, ако се докаже, да је заинтересованоме тај бенеФицијум био непознат .