Полицијски гласник

БРОЈ 37.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 289

је 011 учинилац извесиог кривичног дела. Ми смо напред видели. да окривљени по акузаторској методи ислеђења кривичних дела, не само што није дужан да говори истину, него је властан, да пориче своје учешће у извршењу дела, или чак ништа да не говори. Овде напротив видимо дулшост окривљеног да истину говори. Дакле мешавина двеју метода, што се има објаснити само бојажљивошћу нашег законодавца да одлучно приђе новом правцу. То се најбоље види по томе, што је он ову дужност опомене предвидео само Факултативно. Он вели: иследник »треба«, а не »мора«, чиме је очигледно јасно, да испит окривљеног, који не би био опоменут да говори истину, не би био без вредности, као што не би опет ни иследник био крив за то, што окривљеног не би опоменуо. Наше иследне власти правилно примењују овај законски иропис, кад у протоколима саслушања окривљеног не констатују, да је окривљен опоменут на испуњење дужности, наложене му §-ом 143 став I., док иримењујући II став овог §-а иследник упек констатује иснуњење законског наређења, употребом израза: »На опште питање«. Овај инквизиторски начин саслушања наш је законодавац провео даље и у § 144., где је опег иследнику наложена Факултативна дужност опомене окривљеног, »да целу ствар у свези и потиуно исприча, како со догодила«, и даља дужност окривљеног ,да каже оно, што још није казао, или што је тавно, неразговетно или неопредељено казао«, из чега се јасно види већ раније поменута дужност окривљеног да истину говори, дужност, која је последица инквизиторске методе саслушавања. За тим је наш законодавац у § 146. јошзнатно иотенцирао ову пнквизиторску методу, што за иследника ствара дужност да упорног окривљеника, који »из лукавства кривицу одриче« увери, да му је одрицање узалудно. Из овог законског наређења постаје још јаснија дужност окривљеног да истину говори. Али наређење истог §-а, који ствара дужност за иследника, да окривљеном наводи основе, који га окривљују, како би окривљени »увидио да му је узалудно одрицање« ствара страховите тешкоће у пракси за иследника, и постаје велика опасност за окривљеног. Јер у опште сваки иследник, а редовно онај који је наклоњен инквизиторској методи ислеђења, покушаће, да за своје убеђење, које му се оснива на каквим основима подозрења, у признању окривљеног нађе потпору. Окривљони неће радо хтети да призна кривицу; иследник ће тежити томе јер му закон наређује да окривљеног увери да му је »узалудно одрицање". Између њих ће настати ужасна борба, у којој ће иследник гледати да збуни окривл>еног и нринуди га т. зв. „унакрсним питањима«, да призна кривицу, док ће се окривљени противити разним домишљањима, или чак иростим одрицањем, да задовољи иследника. А на што цела та борба? Зашто да иследник увери окривљеног, да му је одрицање узалудно ? Ако он има довољно доказа против окривље-

ног, оида му признање овога и не треба, јер му ништа не помаже. Нема ли других доказа, он нема ни извесности, па можда пи вероватности, да је окривљени крив, и онда у уверавању окривљеног да нризна, да је учинилац дела, наилази на један врло несигуран пут, који га као изналазача истине може одвести на странпутлцу. Иследникова је дужност у ствари далеко узвишеиија по акузаторској мстоди, но што ју је створио наш законик лутајући изме^у једне и друге методе. Он треба да прикупи сав доказни материјал, независно од сарадње окривљеног на том прикупљању материјала, и тај доказни материјал саопшти само окривљеном, да би се од окривљења могао бранити. Ово оптужно начело ми имамо овако спроведено у два сиецијална поступка, на име у суђењу епископима, и суђењу судијама због кривица дисциплинске природе у службеној дужности. Иследник има цео доказни материјал, и позива окривљеног да да своју одбрану. Исто начоло нма да се ириведе и у области обичних кривичних дела, јер њихова тежа природа још мање може дати разлога за нагоњење окривљеног да призна кривицу и тако олакша иследној власти њен посао, дајући јој непосредан доказ против себе у признању. Још један траг инквизиторске методе, који се налази у нашем поступку, јесте наређење § 149. кр. суд. пост., који вели да у протоколу саслушања окривљеног ваља приметити »особито узбуђење«, ако иследник исто опази на окривљеном при саслушању. Ово законско наре^ење стоји у вези с наређењем § 126. кр. п. који у ствари такво узбуђење не сматра за основ иодозрења против окривљеног, да би се на основу њега самог могло повести кринично ислеђење против окрнвљеног, али му ипак даје извесну вредност у томе, што држи да такво узбуђење може поткрепити вероватност дру гих већ доказаних основа подозрења против окривљеног. Колико је овакво констатовање »узбу1)ења« штетно види се најбоље по томе, што инквизиторским тражењем признања окривљени може доћи у узбуђење збиља »особито«, и на тај начин повећавати истинитост вероватноће основа подозрења против себе, ма да у ствари изнети основи подозрења не дају такву вероватноћу, да је он учинилац дела. Као даљи траг инквизиторске методе ислеђења јесте наређење § 141., где се предвиђа да се испит (саслушање) окривљеног може вршити и ноћу, »ако се има бојати, да ће обвињени, ако би се неко време без испита оставио, моћи предомислити (се) и испит отештати®, из чега излази јасно, да је циљ саслушања окривљеног, да он призна кривицу, која му се на терет ставља. И следеће наређење § 147. које забрањује изнуду признања, долази само да забрани нередовно прибављање признања, а не каже, да циљ саслушања пије признање окривљеног. У овом истом законском наређењу налази се још један траг инквизиторске методе, наиме забрана прекидања саслушања окривљеног, кад би он »почео признавати

своју кривицу, или наводити узроке правдања илн збуњен предложеним му питањима стао се колебати да право стање открије®. Дакле и овде видимо, да је законодавац имао пред очима циљ иследников да дође до признања окривљеног као непосредног и несумњивог доказа за оптужбу. Врло је незгодна ствар констатација Факта збуњености окривљенога, о којој се говори у овом ааређењу. Не може се претпоставити, да је законодавац хтео допустити иследнику, да својим питањима, за која у § 146. вели, да морају бити јасна и опредељена, да их окривљени може разумети, з буњује окривљеног, и на тај га начин наведе на признање. Пре ће битн ово неподесна стилизација, но намера законодавчева, да допусти збуњивање окривљеног. Он би био много боље учинио, да је речи »збуњен предложеним му питањима « просто изоставио, како не би давао повода сумњи, као да је и овим моментом збуњености окривљеног хтео да се стави на гледиште инквизиторске методе истраживања. (СВРШИЋЕ СЕ) Д-р Д. М. Суботи*.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ТАЈНА ПЛАВЕ СОБЕ

(НАСТАВАК) Маркиз је био веома узбуђен, за време целог разговора корачао је нервозно по соби и изгледало је као да не може да остане на једном месту. Марк Жордан беше мало замишљен. — Нисам имао част познавати госпођу гроФицу, рече детектив, и никада је, шта више, нисам ни видео. — Али су новине толико говориле о њој и ви сте без сумње читали ? — Читао сам их. — Новине су доносиле како је млада, лепа и богата жена. — Новине су могле донети да је била и католичке вере, врло побожна и од чувене Фамилије де Ксименес — једне од најстаријих шпањолских кућа. — Дакле, господине, кад је човек католичке вере, врло побожан, и од такве чувене Фамилије, онда се он не убија тако лако, већ подноси са већом енергијом све тегобо и неприлике , које у животу могу да наступе. — Према томе, моја се сестра није сама убила, већ је убијена. — Убијена? узвикну Марк Жордан. — Убијена и то је убио баш њен муж — зликовац. — Имате ли доказа? — Имали само моралних доказа. Што се пак других доказа тиче, на вас је, господине Марк Жордане, да их пронађете и ви ћете у томе успети, јер вас сматрам као најспремнијег полицајца у целој преФектури и као човека коме у томо погледу нема равна.