Полицијски гласник

СТРАНА 292

полицшски ГЛАСНИК

ВРОЈ 37.

7. Да јо тешко повредио Живка Станисављевића, чувара шума. 8. Да је убио Милана Јелића из Д. Кољушо, 30. јуна 1894. год., који се из Прокупља на колима враћао. 9. Да је у јесен 1894., г. ноћу напао накућу Антонија Видаковића, из Пестиша и на очиглед свих укућана убио га. 10. Да је 1895 г. у јесен, извршио разбојништво над Костом, сином пок. Антонија, отевши му 100 дин. у новцу и много разних ствари. 11. Да је 1894 г. августа месец, убио Светозара Кекића, из Белољииа, када се враћао из воденице. 12. Да је ноћу између 29. и 30. августа 1894 год. извршио покушај убиства над Перишом Бакићем, из Д. Коњуше. 13. Да је те исте ноћи тешко обранио Вогдана Бакића из Д. Коњуше. 14. Да је у јесен 1894 год. извршио разбојништво над Милуном Пантелићом из Суботице. 15. Да је отео пушку и 20 дин. новца војнику Милошу Каличанину. 16. Да је извршио паљевину сена Перише Бакића из Д. Коњуше. Ова сва пронађена дела, као и она непронађена, Раца је извршио са својпм верним друговима; и у оно доба када су они жарили и палили по срезу прокупачком, нико није био сигуран да прође путем од Прокупља до Куршумлије. Овај хајдук Раца био је дуго година у Турској, те је тамо са чувеним зликовцима чуда чинио, а каткада са њима у Србију прелазио, то је због тога властима било веома тешко ухватити га. Ово у толико више, што је увек у Србији имао сигурне јатаке. Веле, да је у Турској хајдуковао са чувеним зликовцем Адемом Секирачом и још два Арнаутина Лабљанина. Доносимо слику Рацину да би упознали читаоце са овим јединственим типом. На крају напомињемо, да су у округу топличком до скора хајдуковали : Илија Томашевић, Аксентије Зувић, и Васа Вучетић и да су сва тројица поубијани без икакве ларме и буке, те је округ овај сада спасен силних убистава, разбојнигатва и других злочина, које су они, много мла1)И другови 1'ацини, у последње доба чинили. На какву казну Раца буД"е осуђен, јавићемо накнадно. Д. м. П.

ПОУКЕ И 0БАЈВЕШТЕЊА

Учиљена су нам ова питања: I Г. Светозар Поповић, полициски писар, пита: »У броју 9. »Полицијског Гласника« од ове године а у рубрици: »Поуке и обавештења«, на питање суда општине доњо-љубешке: »да ли се за наплату казни по осудама управе монопола дувана, за кријумчарење дувана, могу узети у попис два вола и све оно што земљо-

делцу штити § 471. грађ. суд. пост."? Уредништво је дало обавештење: „да ако је кривица ио закону о монополу дувана, онда се осуђеном не можо узети у попис ни покретно ни непокрегно имање, које му штити § 471. грађ. суд. пост., него предмет пописа може бнти само једна трећина од онога непокретног имања, које кривицу претекне преко „наглавице", или она покретност, која такође претиче — чл. 156. зак. о монополу дувана 8 . Прочитавши ово обавештење, паде ми на памет такође обавештење тог уродништва у овом истом конкротном случају. које је обавештење оштампано у бр. 45. Полиц. Гласника иа страни 374 за 1906 годину; у коме је опет речено, да покретност земљодељчева није изузетаод пописа за наплату казне по закону о монополу дувана и соли. Па како су за један исти случај потекла, од стране тог уредништва, два неједнака мишљења и обавештења, — то се моли уредништво да изволи јавити: које је од ових два обавештења саобразно закону — да ли ово дато у бр. 9. стр. 71, или оно у броју 45. стр. 374 од 1906 год., те да се деловође општинских судова не би бунили, и да се свака одговорност општ. часника у погледу издавања уверења одклони; а и које би допринело бржем извршењу саме осуде, јер би деловође општински били на чисто: да кривчеву сву покретност, била она у стварима, њивом малу или храни, могу пописивати, а од непонретности само једну трећину преко оног што му штити § 471. грађ. суд. пост. Узгред напомињем, да се моје мишљење потпуно саглашава са обавештењем датим у бр. 45 за 1906 год. Полиц. Гласника; јер да је законодавац хтео кривцу, по осудама за дуван, и покретност у опште ставити у заштиту § 471 грађ. суд пост. он би овде употребио термин, као и за непокретно имање, а кад тога нема, онда се мора узети, да се кривчева сва покретност, жпви мал и храна може узети у попис сходно тач. 16. § 471 грађ. суд. пост; па тек ако ове не би било или залегла, да со и непокретно имање и то само једна трећина преко наглавице што му као земљоделцу штити поменути §. попише; и тек онда би дато уверењо о немогућности наплате било потпуно у сагласности и према чл. 1 о6 зак. о монополу дувана и према § 471. грађ. суд. пост., а општинско часништво не би зебло од кривичне одговорности 0 . — На ово пигање одговарамо: И ако је уредништво дало изјаву, у почетку излажења листа као органа Министарства Упутрашњих Дела, да ће обавештења која се дају у листу, имати карактер чисто субјективног мишљења уредништва, ипак се старало, да се та обавештења поклапају са објашњењима, која су у виду расписа или иначе чињена службено од стране надлежних министара. Водећи, овако, рачуна и о овим расписима, уреднигптво је било у незгодном положају да негира распис г. Министра Финансија од 18. новембра 1890 године АБр. 4812, који, у колико се односи на

ово питање гласи: »Да бих по овим двама питањима могао дати објашњене у свему саобразно закону, ја сам питања та упутио на мишљење Правничком Одбору, и он ми је дао овако своје објашњење: „Питање о наплати казне по чл. 155 (сада 1 56 али је редакција иста) новога закона о монополу дувана, има се тумачити на овај начин: ни којим законом па ни чл. 155 закона о монополу дувана, нитп, пак § 471. грађ, суд. поступка, није кријумчару дато благодејање, да му се казне и накнаде не могу наплатити иродајом покретности. На против из горњих прописа итачке 16. правила Министра Правде од 4. децембра 1879 год. код § 471. грађ. суд. пост. види се јасно, да се осуђеном кријумчару као и другом кривцу (осуђеном) може и од покретности продати колико је доста за измиреље досуде". Имајући, понављамо, пред собом овакав распис, уредништво је, и ако несагласно са истим, дало оно обавештење штампано у бр. 45. ..Полицијског Гласника« за 1906 годину, само да одговара службеном објашњењу. Кад јо у овој години и опет покренуто ово исто питање, уредништво се иашло опет у положају, у коме је било и раније, не знајући шта да уради да ли да изиесе своје погледе на ово питање а да доведе у сумњу правилност поменутог расписа или да остано при раније датом објашњењу, без обзира на последице, које отуда наступају за земљораднички свет. И налазећи, да су последице од примене овога расписа много осетније од прекора, који му се може учинити за повреду пажње према службеним објашњењима, оно је у бр. 9. »Полицијског Гласника" изнело како оно мисли о овом питању, налазоћн да се земљоделцу не може продати оно, што му шгити § 471 грађ. суд. поступка. При овом мишљењу оно остаје и данас из ових разлога: Закон о монополу дувана у чл. 156, закон о монополу соли у чл. 12. и закон о новим монополима у чл. 20. б. поставили су правило, како ће се извршивати пресудо по кријумчарским кривицама., но говорећи ништа о томе, како ће се поступати кад су у питању земљоделци, јер томо, у осталом, није било пи потребе, пошто при доношењу ових закона воћ постојао § 471 грађанског судског поступка који је то регулисавао. А по њему се земљоделцу не може продати, за наалату казне , ништаодпокретног или непокретног имања у колико му штити ово законско наређење, јер је законодавац нашао за потребно, да се земљоделац не лиши извесног имања из чисто економско — политичких обзира. То се јасно види из заменр од 24. децембра 1873 год. која гласи: Замена ова не мења ни у колико ниређења закона од 4. децембра. 186 7 год. (зборник XX стр. 31) односно иродаје ових добара у тамо изложеним случајевима «, и тачка 16. истог §-а која гласи: »У тачкама иод бр. 4. 5. и 6. иобројане ствари иродаИе се, ако се ио иресуди има иодмирити штета, коју је кривац учинио злочиним