Полицијски гласник

БРОЈ 39.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 307

иотраге и мишљења двају оудских лекара, али нам и ова гарантија не изгледа довољна. У већини случајева злочинцу ће бити врло лако да изигра сумарна полицијска истраживања. Што се тиче судских лекара, спољни преглед леша, ма колико био брижљив, може им открити само оно исто што и лекару који се по званичној дужности уверава о узроку смрти. Као год и овај лекар, тако ће и судски лекари бити принуђени да усвоје мишљење лекара који је умрлог лечио. Секција и хемијска анализа једине су, које у већини случајева пружају извесност, али нико не може ни мислити да их наређује поводом сваког смртног случаја. Све мере гарантије, које би се у репресивном интересу могле предузети поводом спаљивања мртваца, састојале би се у знатном умножавању секција и хемијских анализа, а ово би било скопчано са огромним материјалнпм жртвама. Не треба још заборавити, да би ово умножавање секција имало за последицу и у.>буђење јавног мнења. И доиста, секција је веома озбиљна мера, којој има места само у крајњем случају. Она, по правилу, изазива ужасне скандале, који често худе части Фамилнје. Поред овога, она је у противности са осећајима побожности и поштовања, које сродници осећају према умрлој личности. Али, ма какве биле мере у циљу гарантије репресивног правосуђа поводом спаљивања мртваца, веома је важно по старати се о могућности њиховог извршења. Јер, док би извршење ових мера и било могућно у градовима и важнијим центрима, оно би у удаљеним местима и мањим селима било потпуио немогућно. И доиста, у мањим местима постојаће, у најчешће случајева, само један лекар, који ће једновремено вршити дужност и практичара и званичног лекара. Нема разлога, који би га руководили, да у једној улози буде ревноснији но у другој. При среским местима биће, истина, најмање два судска лекара, али нам ипак изгледа немогућно поверити им надзор и контролу овију мргвих случајева на целој среској теригорији. Због свију ових разлога ми налазимо, да је криминално аитање озбиљна сметња сиаљивању мртваца. Изгледа нам, да је ван сумње, према данашњем стању ствари, да сахрањивање лешева много боље штити друштвени интерес репресије казнимих дела но њихово спаљивање. Присталице спаљивања позваће се, без сумње, на Француску, која од пре 20 год. допушта спаљивање лешева. Оно је у Француској регулисано чл. 16—22 декрета од 27. априла 1899 год. који је издат у циљу извршења закона о слободи сахрањивања од 15. новембра 1887 год. Према чл. 17. овог декрета: »Свако сахрањивање врши се под надзором општинске власти и по допуштењу надлежног чиновника, које се издаје по увиђају ових докумената: а) писменог захтева једног члана Фамилије или ма које друге личности која је позвана да се стара о погребу, у ком захтеву мора бити означено и место сахране; б) уверење лекара

који је лечио умрлог из кога ће се видети да је смрт последица ириродног узрока, и в) извештај лекара који по званичној дужности оверава узрок смрти. У недостатку уверења лекара, који је умрлог лечио, лекар за оверавање узрока смрти дужан је извршити сумариу истрагу и њене резултате навести у своме извештају. Допуштење за сахрану може се издати само у оним случајевима кад овај лекар тврди, да је смрт наступпла услед природног узрока. Имали смо част да поводом ове ствари чујемо мишљење г. Густава Поатвена, одличног чиновника и днректора познатог часописа »Јоигпа1 сЈеа Рагцие^з«, који је дуго година био генерални адвокат и истражни судија. Ево шта он мисли о спаљивању мртваца са гледишта криминалног: — Војим се — пише нам г. Поатвен — дч у Француској нису много размишљали о неагодним последицама спаљивања мртваца по репресију злочина. Познати су ми многи примери, у којима је смрт изгледала природна или као последпца несрећног случаја, док су у ствари били у питању злочини због којих је ексхумација бпла неопходно потребна. Чак \ у самом Парнзу допуштење за сахрану или спаљивање може се добити врло лако. Последњи Факт који смо констатовали односи сс на убиство удове X.... Док је лекар њену смрт приписивао несрећном случају, дотле сам ја, на 7 месеци иосле погреба, утврдио несумњиво, да су је удавили злочинци у цил.у пљачке«. Г. Поатвен био је тако љубазан, па је о овом важном питању тражио мишљење и од г. Балтазара, судског лекара и проФесора медицинског Факултета у Паризу, и ево шта он мисли: »Мере, које се предузимају у Паризу, у циљу предупређења опасности од спаљивања мртваца, ове су: Леш прегледа нарочити судски лекар у друштву са специјалним лекаром инснектором. Поред овога, постоји још и лекар којн по званичној дужности оверава све смртне случајеве, нарочито кад је у питању спаљивање мртваца. Ако постоји ма и најмања сумња, лекари могу захтевати секцнју пре спаљивања Ове мере у ствари су илузорне. Не може се открити тровање простим прегледом леша, па чак ни секцијом, већ једино токсчколошком анализом, за коју је потребно више од месец дана. Сумња у материји тровања појавЉ УЈУ 06 обично на 5 до 6 дана после смрти, односно после извршеног спаљивања. Из овога излази немогућност откривања злочина или, што је много важније, разбијање појављенпх сумњи против извесне личнооти«. Пример Француске, као што се види, није такве природе да би убедио противнике спаљивања лешева, а и њено законодавство о овој ствари не изгледа нам мудро. Д. Та. Алимпи*!

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ТАЈНА ПЛАВЕ СОБЕ

(НАСТАВАК) III Писмо убијене. Ево како је гласилЈ писмо гроФице Долорес де Сексто: — Драги мој Емиле, Пре ио што умрем, хоћу да ти кажем шта ми на срцу лежи, јер осећам да нећу дуго живети и да ће ме мој муж убпти. Једнио би ме могао ти спасти и то на овај начин. Како сам са мужем направила тестамент, према коме би она страна која буде надживела другу, имала да наследи целокупно имање, то је иотребно поништити гашто пре. Тај тесгамент и јеоте моја несрећа и биће узрок мојој смрти. Вероватпо јо да ћеш помислити да је то некаква моја уобразнља, алн да би те у томе разуверила, објаснићу тп моју ситуацију, па ћеш се н сам уверити да је моје тврђење тачно. Мој је муж материјално готово руиниран. Жиана је с њиме допутовала у Париз и он је непрестано код ње. Још се није усудио да своје ноћи проводи код ње, али ће и то временом доћи. Кад помислим само како сам га јако љубила' Грофнца Жиана од Тора живи у Паризу веома луксузно и раскалашно и мој се муж због тога материјално сасвпм руинирао, јер је њу мздржавао. Пре неки дан дошао јс мој муж кућп и претоћи ми, тражио је од мене потпис којим га опуномоћавам а може продати једно од мојих имања у Каталонији, које сам највећма волела. На ово сам му изјаиила, да се то имање док сам ја жива неће продати. Док сам ово говорила, гроФ ме тако страшно глсдао, да сам му у очима прочитала, да сам сама себи изрекла пресуду. Он јурну на мене, ухвати ме за гушу, обори на земљу и брутално мирече: — Потписаћеш! — Никада! рекох енергично. Немам пара за метресе! — Ја немам метресе. — Цео сзет зна да је имаш, па наравно и ја. — Па лепо, имам метресу, али не метресу као што то вп кажете, већ јсдну пријатељицу и то стару пријателзпцу која ме у нстини искрено волн и која ће успети да ме својим утнцајем поднгне на највећи положај. — Да ви нисте због тога љубоморни? — Ни најмање, одговорих ја са презрењем. Он се паљути и узвикпу: — Дакле, ти баш нећеш да потпишеш? — Никада, али никада! — Па лепо, сад знам на чему сам, речс он, и оде. Убиће ме! Осећам да ће ме убити, ако не дођеш, јер сам му то из очију прочитала, кад мо јс гледао. Моје одупирање неће ми опростити и осећам како ме презире. Али га сада и ја мрзим из