Полицијски гласник

ОТРАНА 332

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

ВРОЈ 42.

И, како се овај суд има кретати према прсдњим судским примедбама, ако су неоснолане, те да кривац не избегне казну ? Ово суд ппта зато : што схвата другачијо одредбе тачке 1. § 327. кривичног закона, него ли што се налаже поменутим судским прнмедбама, а и зато: да зна како ћо даље поступати по овом предмету. У осталом суд учтиво шаље под »Д односне акте овог предмета на увиђај, с молбом да се по употреби акта врате овом суду, ради даљег поступка." — На ово питање одговарамо: По § 15. п 16. Полицијске Уредбе. првостепсни судови имају права, да пресуде полицијскпх и општшгских власти оснаже, понпште или пропначе. Одлуке првостепених судова извршне су. Према овоме, и тај суд мора да прими одлуку првостепеног београдског окружиог суда и да по њој иоступи, без обзира на то, да ли со она поклапа <~а гледиштем његовим или но. Што со тиче самога питања : да лп су грађани дужни следовати усменим позивима власти пли не, ми нисмо сагласни са гледнштем прпостеноиог суда, јер налазимо, да за иступо не важе наређења § 93.—99. и 130. други став кривичног судског поступка, на које је одредбе, несумњиво, суд и наслонио своју одлуку. А ово одредбе, налазимо, не важе за иступе због тога, што за крпвнце из III части кривичног закона постоји нарочити поступак — Полицијска Уредба — која не постав ва оне услове у погледу позива криваца и сведока, који су изложени у поменутим одредбама кривичног судског поступка. Тако и § 21. и 33. (тачка а) Полицијоке Уредбе, који говоре о позиву и доводу окривљеног за иступна дела, нигде не веле да тај позив мора бити писмен. Ту се просто говори о позиву, и ако со ове две одредбе доведу у везу са § 19. поменуте уредбе, у коме се воли : » доведу и тужитељи и сведоци ®, онда би се разложно могао извести закључак, да се једино помишљало на усмени позив, пошто реч „доведу", условљава физичко суделовањо другога лица, у овом случају органа власти. А кад се овакав позив дозвољава за тужитеља и сведоке, не би се смело претпостављати, да је законодавац хте з имати према кривцу неке друге обзире и бољу пажњу, и наредити позивањо писмено. Кад, даклс, за иступе постојп нарочити поступак, који не условљава изречно писмено позивање; кад је усмено позивањо дозвољено за тужитеља и сведоке, кад ни сам § 327. кр. закона ни по слову ни по духу не тражи писмено позивање, па да постоје услови за казнену одговорност, онда се не може разложно бранити тврђење првостепеног суда, да нема крпвице, кад је окривљени усмено позиван од власти, чак и у олучајевима кад се то нарочито и утврди као тачно. Може се нашем тврђењу учинитп приговор, да начела нз криричног поступка важе увек, кад другим поступком није другчпје регулисано, али у овом случају тај бп приговор био неуместан, јер се По-

лицијска Уредба бави овим питањем и рсгулисава га на свој начин, те тако искључује примену општег кривичног поступка. У осталом, писмено позиваље код иступних кривица, у многим је случајевима апсолутно немогућно, то и с те стране не би могло остати гледиште првостепеног суда као тачно. Тако, немогућан је пиомени позив у свима случајевима, где полицијске и општинске власти дејствују ван места свога обитавања, као што су пожари шума, поплаве, кулуци, увиђаји у пољу н томе слично, где се тражи брза радња и где нема ни хартије, ни мастила, ни других услова за писмене позиве. Та, тако рећи Физичка немогућност за писањо позива сама собом казује, да се мора допустити усмено позивање преко надлежних органа власти. и да је, с обзиром на ирироду послова и места где се кривицо могу догађати, законодавац и учинио овај изуаетак за иступе и оставио да позивање може бити и писмено и усмено. Иначе би он, нема сумње, приликом доциије ревпзије Нолицијске Уродбе, пзменио наређења § 19., 21. и 33 и саобразио их наређењима § 93., 99. и 130. кривичног судског поступка. Наравно, да смо и ми зато, да се у свима случајевима, где јо то могућно, шаље писмен позив; а ако се због краткође времена то не може чинити, онда да орган власги усмено позивање врши по могућству пред сведоцима. Али, понављамо: кад год се утврди, да јв усмено позивање извршено, па позвани не дође а изостанак не оправда, онда стоји кривица из § 327. т. 1. кривичног закона. Нпје на одмет да додамо за потврду свога гледишта и ово: у § 360. тачке 3. у реченици другој вели се, да ћо се по § 327. казнити и онп, који се на опомену власти не разиђу, него се још са овом упусте у препирку и грдњу. Како је искључена могућност да ов; опомене могу бити писмене. него оу увек усмене, а законодавац их, по казненим последицама изједначава са оним из § 327, онда и то казује да позиви власти не морају увек бити писмени. II Г. Ив. Пеливановић, писар општине вар. Параћина, пита: »Код нас су тако честе измене и допуне закона и тако ое брзо доносе, да није никакво чудо што су измене и допуне, у већини случајева, у сукобу, било са самим законом по коме су измене п допуне и вршене, било са законима, који су у непосредној вези са измењеним или допуњеним законом. Такав јс случај са изменом § 15. и 16. Полицијске Уредбе, која је у сукобу оа § 323. кривчног закона. А оне су у сукобу са овом законском одредбом у овоме: кад се деси случај, да неко лице учини више истунних дела, па се за нека од овихдела пресуда може одмах извршивати, а за нека не, по §15. и 16. онда је немогућно сва та дела у јодан пут судити и у једну казну ску-

пити, као што нарођује § 323. кривичног закона за случајеве стицаја, јер се не би могло знати за колику се казну пресуда одмах извршује, а за колику остаје осуђеном право жалбе из слободе. Моли се уредништво да објасни: на какав се начин могу измирити ове две законске одредбе кад настане представљени случај « — На ово питање одговарамо: Питање, које је онде истакнуто, није нарочито регулисано законом, јер нема ии једне одредбе која би о њему говорила. Понављамо, нема одредбе која би гласила: било да ое пресуда може одмах извршити у случајевпма стицаја, кад су неке кривице кажњиве по званичној дужности а нека на тужбу приватних, било да то не може бити. Прома томе, власти се у овим случајевима морају руководити обзирима целисходчости и нравичпости. А ови обзпри налажу, да се у таквим случајевима осуђени не ставља у затвор све дотле, докло пресуда не постане извршном, јер ни јодна иступна кривица не чини тако голему пзвреду јавнога поретка, да би опшги интерес захтевао, да се извршењу пресуде приступи пре, него што би надлежни суд дао своју оцену о правичности саме осуде. Овакво либерално држање власти налазило би ослонца п у оном начелу, нз раженом у § 11. кривичног закона, по комо се Чак и за олучајеве осуде узима оно, што је за кривца блаже. Могло би се, у осталом, приступити и једном другом начину, али тај има својих незгода. На име, ми налазимо, као што смо објаонили и у бр. 42. овога листа за ову годину, да код иступа кад су у стицају, па со изриче осуда, треба за сваку кривицу одредити казну, с обзиром на максимум (§ 311. кр. зак.) па то после претворити у једну. Овако радећи знало би се колика је казна за коју крнвицу, па би се могло приступити извршоњу за оне где по § 15. и 16. Полицијске Уредбе има места. Али, како нема гаранције, да ће судови стићи да докосу своју одлуку до дана, када истиче казна где извршењу има места, а по § 2о9. кривичног судског постуика издржање затвора но сме се прекидати, то је, велимо, овај начин иеизводљив, и зато се мора остати нри ономе, да се кривцу остави право жалбе из слободе. III Суд општине сарановачке пита: иПо члану 17. закона о општинама, државни чиновници, свештеници оба реда, учитељи и неуказни службеници државни, по закону су чланови општине где служе. Какав је положај општинских деловођа и пиоара, који служе у једној општини по 2—3 године, па се драговољно пресељавају у друга места — да ли су и они одмах чланови општине у коју су дошли, у омислу чл. 17. поменутог закона т или не? <(