Полицијски гласник

БРОЈ 51. и 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 409

»Ја ћу вам све сада испричати, господине, ја ћу вам признати један језовит злочин, који сам извршио, и који је остао непокајан, јер ме власти нису ухватиле, али који.ми није давао да живнм«. »Ви знате, нема сумње, да је пре две године извршено убиство синчића угледног домаћина у селу Н. у суседном срезу. То сам убиство извршио ја. по наговору његове маћехе, која је гледала да га склони, како бн огромно пмање наследила само њена деца, што их је имала у другом браку са оцем убијеног детета. Ох! госио^цине, то је била проклета жена. Ја сам је некад волео свом душом једнога искреног човека, али она није хтела да чује за мсие, јер ја бејах сиромашак. Удала се за једног мога сељака, и мене је спопадао бес од болова и туге, а она је сре то појачавала презривнм погледима, кад бих ја покушао да јој кажем, како је ипак волем. На три године по удаји њој умре муж, и ја рачунах да ћу тада бити сретнији, али сам се преварио, јер се она након године удаде за оца убијеног детета. Кад је с њим добила већ двоје деце, ја сам већ и сам почео осећати погребу да је заборавим, како јој ни једним својим незгодним поступком не бих причннио незгоде код мужа, пошто ни моме, ни селу у коме она беше, није била непозната моја љубав према њој, Још нежењен, ја сам се спремао да киднем у свет, јер ме и иначе ништа не задржаваше у селу, где сам угледао света. Али пре него што сам ја остварио своју намеру, једне вечери закуца неко у мој прозор и кад сам га отворио, једна далека рођака ове проклете маћехо рече ми, како ми је она поручила да се сутра рано састанемо у травњаку њенога мужа, који је на међи нашега и њенога села. То рече и оде, а у мојој душл настаде лом. Да се с њом састанем; да будемо на само ; она то тражи, шта то треба да з*начи питао сам се ја?!... Да није моја силна и неодољива чежња за њом, која се годинама није угасила, омекшала њено ледено срце; да со није покајала за неправду, коју ми је чинила ? Рој таквих иитања пролетао је кроз моје биће, и под утисцима узбуђења и чежње дасњом^будем на само, ја нисам ни заспао. Био сам у травњаку њенога мужа пре сванућа. Кад се диже јутарњи сумрак, указа се и њена прилика, примичући се уговорепом месту. Од прве њене појаве мене обузе нека дрхтавица и страх. Ја као да сам предосећао, да ће овај састанак бнти судбоносан по мене, и неки ми глас шаиуташе: »бежи, бежи одавде", али чежња за њом беше јача и ја је сачеках. Кад дође до мено она ми назва Бога, пружи руку, па ме поведе даље од плота у један шумарак. Седи, рече ми она, и ја је послушах као мало дете... ...»Звала сам те, рече ми, да ти нешто предложим. Ако будеш иаметан и по-

слушаш ме, даћу ти педесет дуката и још преко тога бићу твоја, јер змам да ме и сада волеш као и онда док бејах девојка. Закуни се да ћеш учинитп и ћутати.« Ја нисам имао речи, ја бејах нем. Шта је то што ће ова жена трлжити од мене? —■ да није тако огромна жртва коју ја не могу исиунити ?... Не, нема иишта што јој не бих учинио. та она је тако дивна, она је баш сада у напону живота, да бих за њом пошао и у смрт. Више се иисам ни предомишљао, него јој рекох: пристајем на све. »Ето, ти знаш, поче она, да сам ја дошла у кућу човека, који има мушко дете. Ја сам се с њим зародила н имам две кћери. Ако његово дете живи, моје кћери не могу бити наследнице него ће само служити код онога балавца, јер је мој муж већ старијих година, и скоро може умрети. Учини шта знаш, да нестане онога детета и онда чини од мене што хоћеш«. Говорећи то, она се наже и пољуби ме тако топло тако силно, да сам ја сагоревао од неког миља и радости. Хоћу, рекол. јој. Удавио бих за тебе рођену мајку да је жива. Она ме гледаше некако блажено, некако, како да кажем, како би ваљда сатана умео, и као да је прозрела у моју душу и видела одлучност, па онда скочи. »Ја идем сада, а кад ти поручим дођи опет овде. к На два дана по овоме мене ухапсише овде у срезу што нисам био на вежби. На пет шест дана доцније, баш овде пред апсанским вратима, срете ме опет она њена рођака, што ми је пре донела поруку, па ми даде ову цедуљицу, писану руком проклете Миље. »Дођи сутра у травањ, писаше у цедуљи, да закољеш онога брава. Он је тамо.« Ја сам ову цедуљу метнуо у шпаг, па почех тражити начина како ћупобећи из затвора. Управо нобећи мп није било тешко, јер сам више био у слободи, али мени је требало да се мој одлазак не уочи, те да се нико не сети по извршеном: злочину. Та ми се прилика пружи још исте вечери, јер је апсанџији требало донети преобуку од куће пошто он сам нпје могао ићи. Како смо били из једног села ја примих са готовошћу његову понуду да у вече одем и сутра рано дођем натраг. Још у вече сам примио преобуку од домаћице апсанџијине па сам у расвитак већ био у травњу Миљиног мужа. Из далека сам видео њеног пасторка у травњу; герао је неку ждребад ка бунару. То беше дечко око дванаест година, слабо развијен, али леп као девојка, и питом као јагње. Ирилазећи њему ја му назвах Бога, а он срдачно прихвати и ослови: »Од куд тако рано ти бата Драгићу?" Пошао сам за Богатић, да кројим јелек моме сестрићу. а заборавпо меру, па кад те видох ја свратих да узмем колико је теби око врата, рекох му .ја, јер ми сину мисао да је бо.ље удавити га и бацити

у бунар, него клати ножем пошто то оставља трагове. Дечко се насмеја, при^е мени и подиже главу говорећи: »Ево па мери бата Драгићу.'' Како он подиже главу и забеле му се подгушњак, мене спонаде неки бес и дохватих га тако страховито за гушу упињући се свима силама да га што пре удавим. Покушаји његови да се одбрани беху узалудни, јер пред помишљу да ће Миља бити моја, његов живот не беше ми скуп. Кад сам већ мислио да је мртав, ја га ухватим за ноге и бацим главачки у бунар. После овога ја сам без душе дошао натраг у Богатић, и заузео своје место у апсани непримећен ни од кога. На десетак дана по овоме нашли су дете у бунару и извадили. Један сељак, којије служио у болничарима, приметио је трагове дављења те је отац одмах тражио лекара, јер нису веровали у случајну смрт. Лекар је утврдио убиство и власт отпочела истрагу, али је све остало без успеха, јер никог нису могли окривити, а на мене се ни мислило није. Ја сам се, тако, спасао казне, и био сам сретан месец два, док ми је Миља пољупцима разносила бригу и сету која би ме по кад што сналазила. Али у скоро за тим, њој умре једна па и друга ћерчица, и она паде у очајање. Кад бих ја тражио да се састанемо, она ме је заклињала мртвом децом да је се оканем, и мени ништа није остајало друго, него да прекинем све са њом, осећајући и сам, да је смрт њене деце казна онога с неба, који види све и казни сваку неправду. Правдајући, тако, њено очајање, ја сам и сам с дан& у дан бивао туробнији. Ноћу, тако, кад не могу да заспим, мени се чинило као да видим слику онога удављеног детета и чујем његов звонки глас: »Ево па мери бата Драгићу. 11 У тим тренутцима ја сам грдио себе сама што сам малодушан и иокушавао да те мисли одагнам, али то је било тешко. Свака друга ноћ била је тежа од прве, и ја сам долазио до очајања, божећи од куће. Ишао сам из механе у механу и пио. Остављао сам села па ишао у Шабац и оргијао по механама трошећи новце што ми их је Миља дала, само да бих заборавио на извршени злочин, али то није помогло. Кад сам, тако, тумарајући ноћу по пољу, нокушазао да се ослободим овога детета, оно би ми излазило пред очи онако насмејано, подижући браду и узвикујући: »Ево па мери бата Драгићу® Затворен овде ја сам се још горе осећао, и оне ноћи рекох да учиним крај свима својим мукама, јер ми овакав живот не треба. Ето, господине, шта сам урадио, па ти сада ради шта знаш, а мени ће лакше бити што ћу поднети и људску казну поред оне, која ме чека горе на небу од великог и неумитног судије.