Полицијски гласник

БРОЈ 51. и 52.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНПН

СТРАНА 411

тит-а, ослањајући се само на § 38. Полицијско Уредбе, који предвиђа олакшавне и отежавне околности, не дајући даље иикакве разлоге. Молим уредништво да одговори: Да ли је овакво нахођење првостепепог суда на закону основано, па према томе да ли га полициске власти смеју акцептирати и саме спуштати казну кривцима испод одређеног тттшт-а за сваку иступну кривицу, кад сс код кривца стеку впше олакшавних околности, као што може бити код злочипа и преетупа ? По моме мишљењу овако иахођење суда није иа закону основано, јер се § 38. не сме ценити одвојено од § 39. којн ову ствар регулисава". — На ово питање одговарамо : »Казнителни законик« од 1 6. маја 1 850. године, пије имао свој општи доо, нити је прсдвиђао какве правпе принципе, него је са првим својим параграФОм прелазио наоаређивање казне, запоједипа иступна дела. У њему је сво ово изостало због тога, што је под истим даном издата »Полицијска Уредба к , која је, нрема своме § 1. п 2. одређепа као поступак за суђељо номенутих дела, и која је обухватила и потребпа начела. Уредба ова претрпела је знатпе измене укидањем »Казпителног законнка" и увођењем у жпвот криминалног законика од 25. априла 1865 године. Тако наређењима §§ 310—324. опога закона. анулирана су или са свим или делимичпо поједпна наре^еља из овеуродбе, а §-ом 325. посебио супризиатаи за иступо начела из § 2., 3., 4., 5., 6., 9., 10. и 11. номенутог криминалног закона, па то поновљоно и за случајеве § 357. Али ни једна од ових одредаба из кривичног законика није ни додирнула § 38. и 39. Полицијскс уредбе, те тако се питање, којо обухватају ове две закопске одредбе, по њима има и да расправи. Ово нарочито истпчемо због тога, што јо код § 39. »Полицијске Уредбе«, стављепа папомена, да треба водитп рачуна о § 39. крпвнчног закона, као доцнијем, а на љега се, међутим, не треба освртатп ни по томе, што он нема ничега зајодннчког са § 39. поменуте уредбе, него одговара наређењпма § 38. нсте, а тек § 40. крпвичног закона говорн о ономе о чему и § 39. уредбе, а друго ни по томе, што ова два последља §-а (39 уредбе и 40. кр. закопа) постављају једно исто начело, те зато се у § 325. кр. закона н не вели, да прописи § 40. овога захгона важо за иступе. То би, међутпм, законодавац учипио, да није палазио, да § 39. уредбе регулпсава питаља ово врсте. Утврђујућп, овако. да се питањо ово има да реши само па основу § 38. и 39. уредбе, ми сада морамо да пре1)емо па оцену онога, шта ове две одредбс веле о истакпутом питању. Приступајући томе, ми одмах наилазимо, да § 38. у првој реченицн прве тачке поставља само општо правило, да се кривац може казнити само оном казном, коју у опште предвиђа казнителни, односно доцније криминални (кривични)

законик. Тако, тиме се хоће да каже, да се онде, где јеспецијално условљена казна боја не може кривац осуднти на новчану, где је казна затвора не може на бој, као што је сада н. пр. случај са § § 335., 383 п тако даље. У другој реченици првог става он начелно признаје олакшавајуПе и отежавајуће околности, па онда ређа примере и облнке, у којима се ови случајеви могу да јаве. Кад све ове случајеве запазимо, опда со мора признати, да је законодавац овде помншљао само па олакшавајућо н повећавајуће илн како он волн оптерсћавајуће околн сти, а нпкако на узроке, због којпх со казне ублажава, пли нооштрава, ношто је од њих помеиуо само »малолетство«. Ову разлику парочито треба запазитн, јер ће се само тада моћи уочити она разлпка нзмеђу случајева, за које § 62, кр. закона, дозвољава спуштање казне нонод мпнимума, и опих, где се испод мнппмума не сме силазити, наравио кад јо рсч о злочннпма п преступима, јер смо ми папред реклп, да се прописи §§ 59—67. пе могу возати за иступна дела, кад постојо нарочите уредбе, по којима се она регул иоавају. Констатујући овако шта садржп § 38. п ирелазсћн на наређеља § 39. уродбо. ми и по логнчпом и граматичном тумачењу ио можемо известн другп значај пего тај, да се признаваљем олакшавајућих околности не може сплазнтп пспод минимума , који је закопом одређоп за пзвеснс К|)ивце, нпти признавап.ем опторећавајућих околпости ићи преко максимума. , одређсиог поједнним законскпм наређењпма. Од овога се нзузимају само случајови поврата п стицаја, који се регулиоавају ио § 323. и 324. кр. закопа. Да је ово паше схватаље тачпо, мп налазнмо потврде и у овоме: У целој »Полицијској Уредби 8 , пигде није било означено, кад је она први пут донесена, колика је казна затвора најмаља, а колика највећа, за нступпа дела, као што то сада чинн § 311. кр. закона У казнптелном законику онога времена. тога правила, као што рекосмо, такођо нијо бпло, пего је оп за сваку крнвицу одре!)Ивао минималпу и макоималпу казну. § 39. говорсћп о граиицама казпе везује се за 88, а овај, опет, за § 25. уродбе. Овај пак, § 2о. гласп: »за сваку полицајну кривицу само ое ополпка казна дооудитп смо, колико се за коју ссолицајним казнителним закоиом одређује (§ 38.)®. Кад казпптслин законик ппје пмао сличпо наређоп.е оном пз § 311, опда је јасно, да јс § 25. уредбе могао пмати прсд собом само ону казну, која говорн о нзвсспом делу, п везујућп ову за § 38. у случајевима олакшавнпх околности, могао мислити само на онај раз.мак пзмеђу минимума и максимума, а ншсако се не сме изводити, да јо он дозвољавао спуштаље испод минимума и пељаље изнад овога. Ако овоме свему додамо и то, да се и у науци признаје систем ограничаваља

судије на минимум и максимум, кадгод су случајсви само олакшавних и повећавајућих (наш законик вели отежавајућих) околности, па се нма на уму да је и наги закон нашао извора у законима са таквим системом, онда је до очигледности јасно, да је првостепенн суд учинио погрешку, кад је код иступног дола спустио казну испод миппмума, који је дотичном законском одредбом предвиђен. II Деловођа онштнпе варошицо Младеповца, пита: »По чл. 94. тач. 4. нод б. зак. о општинама, суд онштипски имавласт дасуди за иступпа дела. по цолој частн трећој каз. закона и по Полпц. Уредби, иа у чл. 95. пстог зак. поред друхпх тамо побројапнх дужпости, нма дужпост да се стара о чпстотп у месту и околинн. Ослаљајући се иа ове законске одредбе, а палазоћи ослопца и у тач. I. чл. 94. зак, о општпнама, где општппски суд но пропнсима законским одржава п полицпјску власт, суд овај, наредбом својом од 13. јуна тек. год, Бр. 259 4, коју јо јавно грађанпма обзпанпо а касанпма па потпис саопштно, забранпо је да се стока у вароши коље, већ само на општипској кланнци, као одређспом месту за то, па је на основу § 326. каз. зак. проиисао п казну од 10 до 50 днн. за онога, који противно овој наредби уради. Без обзира на то, што за доношеп.е наредаба и проиисивања казни у њима, по измени § 326. каз. зак. припада право месној полицијској власти, суд је овај, и своје право за доношење псте нашао у томе, што тај законски пропнс долазп у трећу част каз. зак. н што га законодавац пије нзузео, дајући нраво општ. судовима у чл. 94. тач. 4. под в. зак. о општинама (којп је доцнијо од § 326. казн. зак. измсњсн) да суде по целој части трећој каз. закона. О наредбу ову, огрешио је се један од овд. касапа, и суд овај, на основу реФерата члана овог оуда и призпаља окрнвљеног, казнио га је пресудом својом бр. 3762. од 25. августа т. г. са 25 дин. у корист општ. касе; по по жалби љеговој првостепени суд окр. београдског решењем својим бр. 31.298. од 18. септембра тек. год. поништно је ову пресуду са ових разлога: »По пзменама § 326. каз. зак. само полпцијска власт има права прописнвати паредбе за дела која нпоу предвиђспа у казнепом закопу, а пе н онштинска. Па како је општппскп суд осудпо тужсног па казну према наредбп својој бр. 2594. а не полпц. власт, то му јо и пресуда пезакоппта, иа је с тога суд на основу §§ 15. и 16. полицпјске уредбе ништи«. Као деловоћа опшгине, која је претнлатппк тога лпста, молпм уреднпштво за обавештење у првом наредном броју о томе: да ли суд онштински има право да задела која нису казненим нити другпм специјалним законима предвиђена, на основу § 326. каз. зак. издаје наредбе, по љима пропнсује и изриче казне. кад у овоме месту пема полицпјске властн, всћ ову врши сам општински суд ? Ако урод-