Полицијски гласник

СТРАНА 22

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 3. и 4.

погледу исто што и закон, јер она што је дотле било слободно, забрањује; ограничава слободу кретања у извесном правцу; намеће нове дужности и т. п. Међутим, то ограничење није противправно, јер се врши на основу закона, који иредставља општу вољу и потребу друштва, а ради заштите општег интереса. Али, и ако се оно врши у општем интересу, треба да буде само у онолико извршено, у колико је потребно, да се оншти интерес заштити. Чим те правилне сразмере нема, полицијске се наредбе јављају као безразложнн напади на права појединаца; и ма да не губе своју законитост, постају нецелисходне и штетне. * Да после овога разгледамо још неколико важних питања из ове теме о полицијским наредбама: Ко је надлежан код нао за оцену законигости издатих наредаба? При прописивању и издавању ових наредаба природно је, да су месне полицијске власти подложне и грешењу, било услед незнања и неразумевања закона, било услед других узрока. Могу, дакле, оне издати и наредбу, која је противна коме иозитивном закону или Уставу; могу њоме повредити без потребе приватна права, појединаца; или могу издати закониту наредбу, али не испунити један од оних битних услова, које смо напред поменули. Питање је: има ли инстанце надлежне за оцену законитости и правилности издатих наредаба и која је ? Казали смо, да те наредбе имају права да издају месне полицијске власти, у које долазе општински судови и државне полицијске власти за свој делокруг. Да прегледамо редом. По нашем закону о општинама општинске власти стоје под непосредним надзором државне полицијске власти у свима пословима, изузев њихове судске Функције, коју врше по разним законима — чл. 114. зак. о општинама. Право издавања наредаба не потиче из те њихове судске Функције, већ из права и законског овлашћења, да врше и дужност полицијске власти. Према томе су ове наредбе, кад их општински суд издаје, једна обична одлука општинског суда као месне полицијске власти. По чл. 152. зак. о општинама, опет, сваку такву одлуку општ. суда, кад би била противна ма коме закону или законским уредбама, надзорна власт има права да задржи од извршења, остављајући право општинском суду да се по чл. 170. зак. о оиштинама може жалити Државном Савету, те да он расправи то питање о законитости наред аба. За наредбе, које срески начелници издају за општине где им је седиште или за цео срез или известан део истог (чл. 37. зак. о уређењу округа и срезова), надлежан је за оцену законитости, по чл. 11. зак. о уређењу округа и срезова, окружни начелник. А, за оцену законитости наредаба, што их издају окружни начелници, Управник Града Београда, суд општине београдске

и полицијски комесари надлежан је Министар Унутрашњих Дела по чл. 7., 10. и 27. Устројенија П ент Р алне Управе, чл. 27. Устава и чл. 142. зак. о општинама. Као што се из овога види, код нас нема једне инстанце, која би била једина надлежна за оцену законптости полицијских наредаба у целој земЛ)И. Услед тога и на тај начин стварају су разне јуриспруденције, а отуда и разна мишљења која се потенцирају непотпуношћу закона још више. Никојим законом ни зак. прописом н. пр. није наређено, да су окр. начелници, општииски судови и полиц. комесари дужни послати своје наредбе на оцену оним вишим инстанцијама, које смо поменули као надлежне. Једини изузетак учињен је са наредбама среских начелника у чл. 42. зак. о уређењу округа и срезова. Ова се незгода може једино избећи донуном законском, а дотле увиђавношћу самих оних органа, који наредбе издају. Та увиђавност и тактнчност у раду упутиће их, да своје наредбе увек пошаљу на оцену надлежнима, те да на тај начин дођу и сами до веће сигурности и законитости истих. Поред ових инстанција, које смо поменули, постоје и друге. а то су арвостеиени судови (у које долази и суд првостепени за варош Београд). По наредби § § 15. и 16. Полицијске Уредбе првостепени судови надлежни су за разматрање свих одлука полицијских власти — а оне су у Србији судске за дела иступне природе — донетих по делима из III части кривичног закона. Како се полицијске наредбе издају на основу § 326. крив. закона, а казне, које се тим законским прописом предвиђају и изричу, иступне су прнроде, првостепени судови надлежни су и за расматрање свих одлука полицијских власти, донетих и по тим полицијским наредбама у свом делокругу. И, расматрајући те одлуке, суд првостепени у исто време има и дуашост и право да цени законитост наредаба, на којима су одлуке основане. Да резимирамо све ово, што смо до сада казали о инстанцијама надлежним за оцену законитости полицијских наредаба. Тих инстанција има две врсте : једне, које имају права да цене законитост издатих наредаба пре примене ; и друге, које имају права само за време примене, и у колико су примењене у конкретним стучајевима. У прве долазе надзорне власти по закону о општинама, Министар Унутрашњих Дела и Државни Савет. У друге првостепени судови. Нреимућство првих је у томе, што могу спречити увођење у живот наредаба полицијских власти, које би биле противне закону или законским уредбама. Преимућство других је у томе, што је њихова одлука о томе, да ли је једна одредба полицијске наредбе законита или не, деФииитивна и извршна. Дејство и једних и других, у случају када нађу да су извесне наредбе месне полицијске власти незаконите, исто је и састоји се у анулирању тих одредаба. Само је анулирање од стране првостепених судова деФинитивно и у толико јаче, што се простире и обавезно је и за оне од-

редбе, које су прве инстанце могле за законите огласити. Док прве инстанце расматрају све одредбе једне наредбе и могу их једном одлуком све анулирати, дотле првостепени судови немају тога права, већ, у случајима да се иаредба састоји из више чланова, одредаба, могу анулирати, само ону одредбу наредбе, која је примењена и на којој је одлука основана. Остале одредбе те исте наредбе суд нема права да расматра и да цени њихову законитост све до случаја њихове примене, и разуме се, жалбе онога на кога су примењене, јер се иступне пресуде у опште не шаљу на расматрање суду по званичној дужности. Најзад, између ових двеју врста инстанца за оцену законитостн наредаба полицијских власти има разлике и у оцени других Факата, важнихпри доношењу овнх наредаба, н. пр. њихове корпсности и целисходности, да ли је таква наредба застарела и у противности са друштвеним односима који постоје. илн са месним обичајима, који владају, а нису противни законима и т. п. И док прве инстанце имају права да цене и та Факта и да наредбе, којима и такви услови оскудевају, пониште, дотле првостепени судови тога права немају. Оцена корисности, целисходностн и т. п. једне наредбе једино је право месне полицијске и њених надзорних власти. Дејство ових наредаба. Казали смо, да регулисањем оних друштвених односа, чије је регулисање законодавац оставио месним полицијским властима, оне потпомажу и обезбеђују правилан ток друштвеног живота. Те наредбе иолиц. власти од врло су велике важности и утицаја на само друштво, нарочито код нас у Србији, кад се има на уму ова огромна власт и велика улога полиције у готово свима правцима нашег друштвеног живота. И баш због тога великог утицаја и дејства тих наредаба није лака ствар правилно их написати; јер рад на томе послу претпоставља: тачно познавање онштих и специјалних закона и дух њихов ; познавање друштва за које су намењене и односа који у њему владају; познавање месних обичаја; тачно одређен циљ, који се жели постићи. Код нас се, на против, друкчије ради, и сваки полицијски орган мисли, да је снособан да напише наредбу. Рекорд у томе носе општински судови варошн и варошица по унутрашњости, чије су наредбе јединствени примери збрке и непознавања закона. Још теже је једну написану наредбу увести у живот и извршити је онако како треба. Ако закон треба вршити са духом, наредбе треба извршивати са духом и деликатношћу. Циљ се не може постићи строгим и суровим извршивањем, већ непрекпдним старањем и суделовањем ; тактичним и паметним поступањем. Треба грађанима показати корисност тих наредаба, омилети им их и показати, да су оне донете ради општег добра свих грађана, ради њихове сигурности и безбедности, ради њиховог здравља и т. д.