Полицијски гласник

СТРАНА 46

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 6.

4., да се у актима не налази никаква наредба, којом је жалиоцу наређено, да са иредајом дужности чека на долазак новопостављеног начелника." На ово решење г. П. изјавио је жалбу Државном Савету, који је на састанку своме одлуком Бр. 8134 лоништио решење Министра Унутр. Дела са ових разлога. Као што се из представке жалиочеве од 15. септ. 1908 г. Бр. 11867 види, жалилац је молио Министра Унутр. Дела за наредбу, да се опозове акт благајнице тога Министарства од 1. септем. 1908 г. ББр. 4581 којим је наређено Начелству, да му не издаје плату, која му припада као окружном начелнику од 4. до 20. априла 1908 г. па се то покренуто питање има и да расправи, пошто жалилац том представком није тражио, да му Министар призна право на плату за то време, као што је то у реФерату ожалбеног министровог решења погрешно наведено. Ценећи тражење жалиочево, Савет налази, да се актима овога предмета и уверењем Министра Унутр. Дела ПБр. 7700 потврђује, да је жалилац тек 19. априла разрешен од дужности и ако је указом од 24. марта 1908 г. стављен у пензију и ако је претписом Министра Унутр. Дела од 29. марта 1908 ПБр. 6197 наређено Начелству, да указ о тој пензији одмах у свему изврши. По 1. одељку чл. 76. зак. о буџету Начелство је дужно било, да жалиоца разреши од дужности 4. априла, јер он није припадао категорији оних службеника, који су побројани у другом одељку поменуте законске одредбе. Кад то није учињено, него је Начелство иеправилно допустило, да он остане и даље на дужности до 19. априла, онда се жалиоцу има издати плата за наведено време, јер по § 31. зак. о чинов. грађ. реда, та му плата припада до дана коначног разрешења од дужности. Никаква одговорност на спрам чл. 76. зак. о буџету не може се ставити на рачун жалиоца, јер се по истом пропису може ,та одговорност приписати указном службеном органу, кога је била дужност, да жалиоца г. П. од дана указа о пензији, па за 10 дана, разреши од дужности. И кад је по чл. 20. зак. о уређењу округа и срезова била дужност секретара Начелства, да се стара о правилном извршењу Министрове наредбе, о извршењу указа, о тачној примени чл. 76. зак. о буџету, онда се оправдано нс може за то учинити одговорним жалилац г. П. нити се по том основу може он одбијати од тражења нлате. Министар Унутр. Дела није усвојио ове разлоге Државног Савета, већ је дао против разлоге, наводећи између осталога: да секретар окр. Начелства није могао разрешити од дужности г. II. мимо његове воље, па да би могао сносити материјалну одговорност због неблаговременог разрешења окружног начелника, и пошто је једино г. П. крив, што од дужности није разрешен на време, јер окружни начелннк дужност старешине надлештва врши све до момента разрешења, те је за све послове он једино и одговаран.

Но Државни Савет у својој општој седници од 8. јануара т. г. оснажио је одлуку свога одељења, којом је поништено решење Министра Унутр. Дела. Вл. Ст. М.

Гранинар имања, који неће да потпише тапију свом суседу са разлога, ујто је њоме обухваћено и његово имање, слабијк је у праву од овога, ако не поднесе доказе о праву својине спорног имања. Актом од 23. августа 1908 год. № 4195. обратила се Мара А. Б., овд. удова, суду општине београдске и навела, да је ради убаштињења њеног непокретног имања на топчидерском брду, близу бањичког логора, спремила тапију, коју су потписали сви суседи, сем ЈосиФа М., који за то нема никаквог разлога, јер је и решењем комесаратопчидерске полиције № 192Н/907 год. доказано, да му није заузела никакво земљиште, — па је с тога молила суд, да у смнслу § 466. грађ. суд. пост. уради што треба да јој се тапија потпише. Саслушан по овоме Јосиф , изјавио је, да тапију неће да потпише зато; што је премером молиљиног земљишта заузет и један део његове земље, и кад му она тај део земље да, потписаће тапију. Суд општине београдске нашао је, да Јосиф ничим није доказао право својине спорног земљишта, тим пре што му ис.то молиља Мара не признаје и што се решењем комесара топчидерске полиције № 1928., које је донето по тужби Јосифовој односно заузећа тог спорног земљишта, констатује, да се није могло утврдити, да је молителжа Мара заузела што од тужиочевог имања, већ на против испитаним сведоцима да је утврђено, да она има спорно земљиште у државини дуги низ година. С тога је решењем од 13. септембра 1908 год. № 4347. упутио ЈосиФа да у року од 15 дана од извршности решења путем спора код надлежног суда докаже право својине оспореног земљишта, о чему Ке суду поднети и уверење о томе, у противном суд ће сматрати, да је спорно земљиште својима молиље Маре, и наредити да тапију у име његово, као суседа, потиише један кмет суда, после чега ће се иста и потврдити. Противу овог решења, Јосиф је изјавио жалбу Министру Унутр. Дела. Ну суд општински нашао је, да је иста ирема § 16. грађ. суд. пост. неблаговремена, па ју је као такву решењем од 27. октобра 1908. год. № 5099. одбацио. По изјављеној жалби Министар Унутрашњих Дела својим решењем од 5. децембра 1908 г. ПЈ\« 22664. поништио је ово решење № 5099 са разлога, што се решењем № 4347 не расправља спор грађанске природе, за који је општински суд по § 6. грађ. суд. пост. надлежан, те да би рок за жалбу био сшај из §§ 15. и 16. грађ. суд. пост., већ се тим решењем жалилац Јосиф на основу § 466. грађ. суд. пост. упућује надлежном суду, код кога ће се тек повести спор чисто грађанске природе, који ће се регулисати по грађанском закону, а за који случај важи рок за жалбе из § 311. гра!;. суд.

пост. Стога налазећи, да је жалба благовремена, упустио се у расматрање регпења суда општинског № 4347. и нашао, да је исто на закону основано, па га с тога и одобрио, а жалбу као неумесну одбацио. По изјављеној жалби, Државни Савет такође је нашао, да је ожалбено решење Министрово правилно и на закоиу основано, па је стога одлуком својом од 20. Фебруара 1009. год. № 1122. одбацио жалбу као неумесну.

За лредају жалбе Министру Унутрашњих дела противу решења полицијских власти, по предметима чисто администритнвке природе, не важи први одељак § 311. грађ. суд. пост Решењем начелника среза космајског, од 2. маја 1907. год, № 10055, упућен је Видоје Т., из П ; да путем спора докаже, да приновак, који је по пресу-ди судској узет у попис ради наплате кривичних трошкова његовог сина Рајка, није својина овога — Рајкова —* већ његова. То решење оснажило је и начелство окр. београдсксг решењем од 4. јуна 1907 год. № 4050. Противу овог решења начелстваВидоје је изјавио жалбу Министру Унутрашњих Дела, и исту послао поштом непосредно Министарству, где је заведена 9. јула 1907. год. № 12197. Ту жалбу Министарство је послало начелству и ово ју је примило 11. јула 1907 год. Начелство је нашло, да је Видоје решење иачелсгва № 4050. примио 25. јуна 1907. год. и аналого § 311. грађ. суд. пост. и чл. 11. зак. о уређању округа и орезова жалбу је требао послати у року од 15 дана власти, против чијег се решења жали, а међутим његова жалба иримљена је у начелству шеснаестог дана, — па је с тога решењем од 19. јула 1997 г. №5137, одбацило ову жалбу као неблаговрмено поднесену. Решење ово оснажио је и Министар Унутрашњих Дела рошењем од 24. августа 1907. год. № 13716. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је, да ожалбено решење Министрово не одговара закону из ових разлога: Као што се из акта овог предмета види, жалитељ је решење начелства од 4. јуна 1907. год. № 4050. противу кога је био изјавио жалбу Министру, примио 25. јуна исте године, и жалбу на исто предао Министарству унутрашњих дела 9. јула исте године под Бр. 12197, које је опет исту упутило начелству, где је заведена П.јула 1907. год. под Бр. 4966. Како у чл. 11. зак. о уређењу округа и срезова, за предмете овако чисто административне природе, није прописан нарочити поступак за предају жалбе, то је жалба жалитеља на решење начелства № 4050, благовремена, јер је у Министарству примљена у законом року, пошто се први одељак § 311. грађ. суд. пост., који важи за иредају жалби противу судских одлука, не молге на овај случај применити. Према томе, Министар није имао законског ослонца, да незаконито решење