Полицијски гласник

СТРАНА 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 7.

из куће у 7 часова мање 10 минута и, као што смо видели, пред кућом се зауставила у разговору са друговима и другарицама, те је услед овога изгубила око 5 минута. Да би једно дете стигло од кеја »Р1егге8 с1е ТаШе (( до источног краја улице »Соттегдап1;8 <( , потребно му је 3. минута. То је. дакле, 7 часова мање 2 минута. Једној непознатој жени, па била она подводачица или не, која би хтела да заведе једну девојчицу, потребно је да говори врло много, и да прича читаве историје да би задобила детиње поверење, а за ово, опет, потребно је много времена. Апсолутно је, дакле, немогућно, да је сусрет био у времену које је сведок означио. 5. Један други елеменат невероватноће сведоџбе Марије Метер, лежи у самом прецизирању детаља. Факт, што је она око 7 часова у вече видела Жану на улици са једном женом од 20 год.. не би сам по себи изгледао ненормалан и чудноват, али је невероватно да је она могла једним брзим погледом. ока уочити детаљан опис лица и одела једне стране и непознате жене. Ово не би могао учинити ни сам краљ детектива. 6. Још једна друга невероватноћа Маријине сведоџбе проистиче из њеног тврђења, да је чула како је Жана на Француском језику изговорила: »Не, не (( , из чега би излазило да је конверзација вођена на овом језику. Несумњиво је, међутим, да је Жана увек говорила Фламаиски, и да је била неспособна да конверзира на Француском језику погато га је тешко разумевала. 7. Марија пролази у вече поред своје мале пријатељице, која иде неуобичајеним путем и у друштву са једном непознатом женом, али и не помишља да се за тренут заустави и упита Жану где ће, већ поред своје пријатељице и добротворке пролази као и поред сваког непознатог створења; она јој чак не назива ни добро вече. 8. Место тобожњег сусретзније, истина, тако живо, али није ни пусто ни усамљено. То је раскрсница од 5 улица, на којој се налазе више дућана, крчми и пиљарница, а и куће су пуне становника. Жана и непозната жена ишле су у правцу сенског булевара, који је још мање пуст. Нико, међутим, на раскрсници ни путем ка сенском булевару није опазпо Жану и непознату жену. 9. Непозната и мистериозна жена, чији је лични опис познат прецизно и у детаљима, не станује, без сумње, у каквој скривеној подземној пећини. Она мора живети као и остала створења, мора имати стан ако већ нема каквог занимања; она, даље, мора имати суседа, познаника, газду од'куће; мора ићи на пијаце и у продавнице животних намирница; мора, најзад, излазити из куће, јер не може живети усамљена и затворена. Иницијативом истражног судије њен лични опис објављен је по свима местима, а и сва белгијска штампа репродуковала га је. Награда од 20.000 динара привлачила је пажњу свију друштвених класа. Нигде, међутим, није се нашла ни сенка трага од једне такве жене. Историја ове жене од 20 год. са бледим и болесним лицем,

црном косом, Фризуром »а 1а "Ушг^е«, сурим огртачем и црним шеширом, која је остала непронађена и поред сталних апела штампе, нолицијског трагања па, најзад, и трагања целе нонулације, исто је толико вероватна колико и цела измишљена прича Марије Метер. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУ ЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

БЛАГАЈНИК ГОСПОДИНА ПЕЛИРА — Л. М. Грок Господин ЈозеФ ГТелир био је уважени гвожђарски трговац у улици Сен-Денис који је знао ветто да купује ексере по јевтину цену, па да их продаје доцније по скупљу. Он је имао и других особина: био је нежан и веран муж, добар отац, грађанип који је поштовао законе, и врло вешт играч на билијару. Али је од свију тих особина била највећа та што је умео б.р зо да упозна људе. Њему је био довољан само један поглед, па да прозре личност, да оцени његову моралну и интеле^туалну вредност, да види, једном речју, ским има иосла, како се он изражава ). Ова претензија ствараше му немиле авантуре које га нису ипак опаметиле, што је давало повода г-ђи Пелир, његовој жени, да га.прекорева. — Видиш, Жорже, понављала је она неуморно, видиш ли куд нас водиш твојом манијом, што се прво не обавештаваш о људима! И оиа га подсети на служавку коју је он проценио, блал. дарећи тој својој »особини«, као ваљану и честиту, а која је побегла једнога дана са украденнм новцима. — То је заблуда, објасни г. Пелир, шта ли! Можда је сироту девојку убио какав разбојник и украо новац, а сакрио леш.. . Ово јогунство разљути жену и она узвикну: — А твој стари ортак којије сматран за члана Фамилије, кога си сматрао за добра човека, богата!.. Како си се хвалио кад си с њим везао уговор о ортаклуку!.. А како ли ти је било кад је он отпутовао у Белгију са твојим новчаницама'?.. — Овога си пута, госпођо Пелир, сасвим неправедна, викну громко гвожђар. Ја сам увек говорио, да је тај човек морао имати вечиту пасију за путовања... Али гвожђарка, јеДном захуктана, није се могла више зауставити, пије могла опростити Пелиру ни једну од његових заблуда. Она је причала, не заборављајући ни једну причу, о свима онима чије понашање не беше оправдало суд, кбји је о њима изрекао г. Пелир. Г. Пелир слеже раменима. Њему је, наравно, било лако да побије својим непобедним аргументима ово женско причање, али га је мрзело да одговори, осећао се уморан да се брани... Једнога дана непомирљива супруга, незадовољна да претреса увек ствари из прогалости, поче о садашњости:

— А овај благајник Паоло, кога си узео и не познавајући га, коме повераваш толике суме! Он није ништа за мене, тај човек са иодмуклим погледом и талијанским акцентом. Он пре има изглед једног коцкара него поштена чнновника! Ја се кладим да ће нам се декити још нека несрећа с њим !... Овога нута г. Пелир се наљути : — Е, то је сувише! викну поцрвенивпти од гњева. Ја знам шта кажем и шта радим. Понављам ти да је тај Паоло врло поштен човек, узор од поштења. Ја сам то прочитао на његовом лицу, као што читам овај журиал (и он затреса лист). Његова једина мана је што је сувише добар и поверљив. Обично у оваквим приликама свађа ј'е ова два супруга, прекинута доласком какве мугатерије или чиновника, продужила би се и даље и свршавала би се опорим речима и грдњом. Међутим данас, баш кад је свађа најјача била, упаде сам благајник о коме је говор. у биро где се г. и г-ђа Пелир ж,естоко препираху. — Убите ме! убите ме!.. повика он, улазећи. И баци се на колена пред забезекнутим супрузима. — Ја сам бедник!.. настави он. Он гакрипну зубима, заплака се и поче се ударатн у груди; лупао је челом о земљу; склапао је руке и дизао их к небу, и чинио хиљаду сличних глупости, изражавајући, без мрве сумње, најдубље очајање и најгорчију грижу савеоти. — Сто хиљада динара! сто хиљада динара! узвикиваше дивљим гласом. — Како ? запита гвожђар. О којим хиљадама говорите ви ? Да није о оним банкнотама које сам јутрос узео од свога нотара и дао вама да их однесете у завод?.. — Да, да, ја говорим о тих сто хиљада динара... Изгубљено... Ја сам их изгубио !... Г. Пелир дрекну промувнуто, док г-ђа Пелир осећаше како јој се у души буди један осећај који јој, у иркос огромном болу услед губитка толике суме, ствараше то задовољство: што је могла констатовати — једва једанпут! — да је она у праву. Међутим гвожђар испитиваше јадника којн силно јецаше, прућен по земљи колико је дуг, лицем ка земљи. — Не знам... не знам!... Изгубио сам их!... Убите ме !... Ево !... Непрестано је само то понављао. — Али до ђавола! говораше гвожђар, трчите у полицију!.. Тражите!.. У том се изненада отворише дућанска врата, и звонце више њих зазвони. — Видите, Жорже! повика са свога места г. Пелир, тоном »трговачким«, како је он то обично чинио. Човек који је ушао беше висок, мршав, потпуно исправан, али чије овештало одело и поабана обућа одаваху ипак неку беду. Он се упути бироу и запита снажно: — Г. Пелир ? — Ја сам, господине. — Онда ова торба свакако вама припада... И он пружи једну црну кесу на којој је златним словима стајало : »Пелир, гвожђар, улица Сен-Деиис«.