Полицијски гласник

СТРАНА 84

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 11.

Критичка аналива.ове сведоџбе. Казивање ДелФине Дисар у апсолутној је контрадикдији са сведоџбом Де Конинковом, коју смо аналисали и оценили, и код које смо констатовали све гарантије искрености. Доиста је немогућно, да су две личности, које су ишле супротним правдима, оставиле један исти пакет, на истом месту, и у исто време, а још је мање немогућно да се два сведока, који су констатовали идентичне Факте у истој улици и у исто време, нису срели, нити међусобно опазили. Пошто два слична злочина нису извршена у исто време, то ни два злочинца, два носиоца пакета, нису могли оставити своје пакете у исти мах, или сукцесивно, на прагу исте куће. Из овог Факта излази, да се један од двојице сведока вара, или измишља и лаже. Иотражимо на којој је страни измишљотина или заблуда. У казивању г-ђце ДелФине Дисар нема ни једног елемента вероватноће. Напротив, она је препуна невероватноће и бесмислица, које на први поглед падају у очи. Да прегледамо укратко ове елементе невероватноће. 1. Могућно је, да су оба носиоца пакета прошла улицом »Шгоп^еИез® оне ноћи кад је злочин извршен, и да је Де Конинк видео једног, а г-ђца Дисар другог; могућно је, д? је други носилац пакета претио г-ђци Дисар грубим изразима; могућно је, најзад, још и то, да је она видела индивидуу која је у улици »ГЈаекеп® скочила на трамвај и отишла у правцу Андерлеша, али се са овим завршује вероватноћа, могућност, и разумна и допуштена стварност. Човек, кога описује Дисар, није и не може — ако постоји —- бити злочинац. Она није видела, нити је могла видети, да је овај човек оставио пакет на улици, и ово је прва измишљотина. Злочинац, који је силовао и ишчеречио једно дете, чији леш носи под мишком, моасе имати само једну мисао: да се што пре ослободи свог трагичног терета, и то потајно, кришом и немо. Он би несумњиво тражио да се што боље сакрије; он би нарочито избегавао да на себе скреће пажњу и изазове какав догађај или скандал, и старао би се да својим пасивним понашањем избегне сваку интервенцију публике и полиције. Извршилац злочина над малом Жаном свим својим актима доказао је своју Фину и обазриву умешност, као и своју препредену вештину. Никад он не би учинио ту несмотреност и глупост да се обраћа г-ђци ДелФини Дисар, једној страној, непознатој и за њега потпуно равнодушној личности; да је грубо вређа и прети јој, и то све без икаквог повода, а по врло скупу цену: да одмах буде ухапшен због ноћне ларме, и то у тренутку кад је под мишком носио леш своје жртве. Све ово, доиста, прелази крајње и допуштене границе вероватноће. (нАСТАВИЋЕ Се)

ПОУКЕ И УПУТИ

Пријемнику прш наслеђа, ло ^ 867. грађанског закона, припад а ју сва права преносиоца тег права према свима (егрошпеб), па и права, која истичу из задругарских односа, према задругарима преносиоца права. Миљкан Г., земљ. из Ђурђевца, као пријемник права Љубомира и Велисава М., молбом од 21. Фебруара 1907 год. обратио се начелнику ср. колубарског и тражио, да власт образује изабрани суд ради поделе имања са Маријом Т., које је ова са Љубомиром и Велисавом наследила од масе пок. М. Ћирића. По овом тражењу, а по оцени поднетих доказа и саслушању заинтересованих, начелник срески донео је био решење 15. јуна 1907 год. № 8776, о саставу изабраног суда, одређујући и за противну страну судије, и ово решење оснажило је и иачелство окружно. Ну по жалби Маријиној, то решен.е поништио је Министар Унутрашњих дела примедбама од 21. августа 1907 год. Бр. 14762., са разлога, што овде није било сагласија парничара, пошто Марија није на деобу пристала, те је начелник срескн донео друго решење 12. маја 1908. год. № 6208. и њим одбио жалитеља од тражења састава изабраног суда, упућујући га суду, да то право путем спора задобије. Решење ово оснажило је начелство окружно, а решење овога Министар Унутрашњих дела својим решењем од 28. јуна 1908 год. П№ 11356. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је, да ожалбено решење Министрово не одговара закону из овнх разлога: Као што се види из акта овог предмета, решењем неспорног судије првостепеног ваљевскег суда од 17. новомбра 1905 год. Бр, 32412, за наследнике масе пок. М. Тшрића оглашени су били Марија Т. једне половине имања, и Љубомир и Велисав М. друге половине. По уговору од 12. јануара 1906 год., потврђеним неспорним судијом ваљевског првостепеног суда 20. Фебруара 1907. год. Бр. 7189., Љубомир и Велисав продали су свој део наслеђа жалитељу Миљкану. Како је жалитељ овим уговором по § 867. грађ. зак. ступио у сва права помен. наследника, то је он на закони начин задобио и право да тражи деобу имања пок. М. Ћирића среством изабраног суда, те да му се једна половина преда на уживање и искључиво располагање, јер не стоји разлог у решењу начелника ср. колубарског од 12. маја1908год. Бр. 6208., које је изречено у смислу примедаба Министра Унутрашњих дела од 21. августа 1907 год. ПБр. 14762., да нема места саставу изабраног суда, што жалитељ Миљкан није задругар тужене Марије, те да је онда неумесна и примена §§ 434. и.437. грађ. суд. пост., по којима је полицијска власт овлашћена била да састави изабрани суд и да за тужену Марију одреди судије, кад то пуномоћник њен

није хтео да учини, — јер ако жалитељ Миљкан није задругар, њему ипак, по именованом законском пропнсу, припадају сва права, која истичу из закљученог уговора између њега и паследника Љубомнра и Велисава, према туженој Маријн, па и она права која истичу из задругарских односа тих наследника према Марији. А у та права несумњиво нрипада жалиоцу и право, које су уступиоци његови имали по §§ 492. и 496. грађ. закона. Због тога је неоснован и онај разлог, да јо требало упутитн жалиоца да тражи, да продавци наслеђа Љубомир и Велисав према њему испуне уговор, који је између њих н жалиоца закључеи о куповини и продаји насле1)а, јер се тај уговор не оспорава од интересованих лнца, па по томе не мол«е ни бити предмет спора и какве друге и одвојене расправе. Најпосле, и разлог, да се ие зна, да ли су Љубомир и Велисав, с обзпром на § 471. тач. 4. грађ. суд. пост. могли пренети непокретно добро, које су наследили, на жалитеља Миљкана, неумесан је по томе: а) што је неспорни судија, приликом потврђења уговора о куповини и продаји наслеђа изме1)у именованих лица, ценио по законској наредби и ту околност: б) што састав избраног суда и деоба имања, према томе, није се ни могла условљавати том околношћу, и, в) што је жалитељ Миљкан, као што се види из акта, баш по наредби начелника среза колубарског од 20. маја 1907 год. Бр. 7648, поднео уверење суда и одбора општине Л од 23. Фебруара 1906 год. Бр. 455., којим се тврди, да Љубомир и Велисав имају преко 25 дана плуга земље и два плуга плаца, на коме им кућа и остале зграде постоје, што им по закону као наглавица остаје, рачунећи сваки плуг по 1600 Ц хвати или 5755 П) мет., сем земље, коју су продали жалитељу Миљкану. Са наведених разлога жалитељ Миљкан не може се одбити од тражења састава избраног суда и деобе имања. Али, како је пуномоћник тужене Марије, на саслушању од 5. маја 1907 године № 5126., изјавио, да не може бирати судије за избрани суд, јер се из тужбе не види, које се имање и у којим границама — у метрима — има делити са Миљканом, то је, пре изрицања решења о саставу избраног суда, потребно, да се именовани пуномоћник саслуша, има ли и шта да примети на онај списак имања пок. М. Ћирића, који је по наредби старатељског судије од 17. децембра 1904 год. Бр. 34524. учињен, и који је зкалитељ Миљкан у својој тражби под № 2366, поднео, а из којег сс види, да је побројано све непокретно имање пок. М. Ћирића, па пошто се и ова околност извици, да се приступи оцени и решењу пптања о саставу избраног суда, јер избрани суд по §§ 433, 43 4. и 436. грађ. суд. пост. мора имати тачно одређен предмет, о коме има да суди. Према овоме, среска власт неумесно је решењем од 12. маја 1908 год. Бр. 6208, одбила жалитеља од тражења избраног суда и упутила га суду, да то право путем