Полицијски гласник

БРОЈ 11.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 85

спора доказује, те ни ожалбеио решење Мпнистрово, којим је такав рад среске власти оснажен, не може опстати. ГЈисмом од 30. децембра 1909. године 1Ш 27980, Минисгар унутрашњих дела известио је Државни Савет да се са овим посматрањем слаже и да ће жалиоцу у смислу предњих примедаба издати друго решење. Одлука Државног Савета од 2. јануара 1910 год. № 8462.

Мишљење опште седнице Касац. Суда од 6. феб. 1910. Застарелост за дела из § 356 6. казн. законика иочиња тећи од дана, ка.д је ? азда слугу отаустио, ако га дотле никако није уаисао, а ако га је уаисао, али ио иротеку ироаисног рока, онда застарелост иочиње теКи од дана таког одоцњеног уииса. На захтев господина Министра Правде од 2. јануара 1910. год. № 16969/909, Касациони Суд услед представке вал>евског првостепеног суда о неједнакој примени § 396 казн. законика у погледу застарелости кривица из § 356 б истог закона, да своје мишљење о томе: од кад почиње тећи застарелост код дела из § 356 б казн. законика, да ли од последњег дана када је требало слугу уписати или од дана када је газда слугу отпустио — Касациони Суд на основу тач. 2. § 16. свога устројства у општој својој седници проучио је ово питање па је нашао: Природа је свих оних кажњивих дела, која су у исвесном трајном чињењу или нечињену (пропуштању), да су завршена последњим актом тога чињења или пропуштања, те према томе од тог последњег акта само и почиње ток застарелости. То је и нарочито речено при крају последњег става § 75 казн. законика за злочине и преступе, па се по себи разуме и за иступе. А иступне кривице из § 356 б казн. законика, на име кад газда слугу за 15 дана од пријема у службу не упише, па и после тога све дан по дан пропупушта то учинити, јесу трајне кривице. За то је Касациони Суд мишљења: да застарелост за дела из § 356 б казн. законика почиње тећи од дана кад је газда слугу отпустио, ако га дотле никако није уписао, а ако га је уписао, али по протеку прописног рока, онда застарелост почиње тећи од дана таког одоцњенога уписа.

Одлука опште седнице Касац. суда 24. ав. 1909. г. Признањем оитуженога, могу се више основа иодозрења, изнетих противу њега, доказивати. Пресудом Апелационог Суда од 8. маја 1909. г. № 2291, ослобођен је казне из недостатка довол»них доказа С. Г., који је био оптужен лознич. првостеп. суду за покушај убиства са предумишљајем, јер је апелац. суд нашао, да се признањем оптуженога не може доказивати и основ подозрења из тач. 1. и из тач. 7. § 121. крив. пост., већ само основ подозрења из тач. 7. помен. §а. Но по жалби држав. и прив. тужиоца и браниоца оптуженог, Касациони Суд примедбама својим од 11.

јуна 1909. № 7129, поништио је ту пресуду са разлога: »Разлог Апелационог Суда, да противу оптуженог С. не стоји и основ из тач. 1. § 121 крив. суд. пост. (што је по своме признању имао пушку, дакле онако оруђе каквим је дело покушаја убиства извршено) само за то, што је тај основ утврђен његовим признањем, као што је утврђен и ранији основ из тач. 7. реченог § 126., дакле једним истим доказним средством, не може опстати, баш ни према пропису § 237. реч. зак., на који се Апелациони Суд позвао. Јер смисао овог наређења није тај, који му даје Апелациони Суд, већ му је смисао да, сваки основ подозрења мора особиту околност садржавати, а не и да једна околност може чинити више основа, обележених у § 121 до § 123 крив. суд. пост., и даље, да један исти догађај (збиће) не може састављати више основа подозрења. Према томе у овом наређењу није изложено и како ће се поједини основи утврђивати, као што Апелац. Суд. погрешно узима. То је одређено у §§ 223, 224, 229, 230 и 239. поменутог закона, а ови прописи пак не забрањују да се иризнањем оатуженога могу утврђивати више основа подозрења, јер кад признање оптуженог може по § 225 крив. суд. пост. бити потпун доказ о кривичној одговорности његовој, онда је, са свим природно, да се признањем могу утврђивати и непотпуни докази више основа подозрења, као што је то и овде случај: да је оптужени био на лицу места основ из тач. 7 § 121 крив. суд. пост. и да је имао оружје — пушку — дакле онакво, каквим је и дело извршено — основ из тач. 1. § 121. ист. зак., разуме се, ако иначе ништа не стоји што би давало повода за сумњу." Ове примедбе Апелациони Суд није примио, већ је под 4. августом 1909. дао следеће иротувразлоге: »По § 237 III. одељак крив, пост. свако ће се поједино збиће само један пут моћи узети у призрење, нити ће једно исто збиће састављати више законских основа подозрења. Овај пропис у вези са прописом § 118 крив. пост. одређује у каквој вези треба да стоји околност са лицем и делом да се може узети као основ подозрења. А у § 239. крив. пост. изречено је опште начело да основи подозрења треба да су доказани тако, да се о њима не може сумњати, као и да је сваки основ подозрења само од поједног, и то засваки основ од другог сведока потврђен био дело ће се за доказано сматрати«. »Дакле, према овом и признање извесних околности од стране оптуженог С. не може се цепати на више делова и од сваког појединог дела стварати докази о засебним основима подозрења, него се оно може само једанпут ставити на терет оптуженом за једну од околности, које га терете." »Ако би се узело како Касациони Суд примедбама тражи, онда овако цепање признања може бити опасно и услед незгодног стицаја околности меже се склопити саставни доказ и против невиног, што би било противно циљу крив. поступка." »Ово своје мишљење, да се признањем оптуженог оних околости, које сачињавају основе подозрења не може добити саставни доказ, Апелациони Суд заснива и на одредби § 225 крив. пост., који прописује погодбе, какво треба да је признање па да се добије правни доказ о делу и кривич. одговорности оптул«еног, а такво признање није оно, које садржава признање околности, које сачињавају основе подозрења. Противно схватање довело би до тога, да би кривична одговорност оптуженог била утврђена признањем оптуженог и онда, кад тог признања апсолутно и нема, дакле и у случају кад он извршење дела категорички пориче, кад дакле нема не само признање него ни онаквог како се тражи по § 225 кр. пост, те да би могао бити правни доказ.. На тај начин проширује се на штету оптуженог доказ са признањем, а то није допуштено по § 231. крив. пост. Без утицаја је у расправи овог питања то, што се иравни доказ може прибавити и по основима подозрења, јер је овде у питању само то, да се признањем основа подозрења од стране оптуженог не може добити саставни доказ, не могу се дакле они доказивати признањем, већ се све признате околности ма колико основа иодозрења садрлсавале, могу сматратп само као један основ подозрења, — што се јасно види из одредбе § 123. т. 1. кр. поот. и по коме признање које нема сва својства признања, какво се по закону за потпун доказ узима, може бити само блилш основ подозрења, а не може се из признања, које нема сва својства признања какво се пО закону за подпун доказ узима, констуисати потпун правни доказ." Касациони суд је у општој седници уважио примедбе свога одељења, а противразлоге Апелац. Суда одбацио (одлука од 24/УШ. 1910 г. № 8767.) м. Д. Р.

П0УКЕ И 0БАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: Ј Суд општине јарменовачке, у срезу качерском, актом својим Бр, 445, пита: »У 1908. години, општина ова поднела је прнјаву Управи Фондова за зајам од 15.000 дин. за исплату ново подигнуте школске зграде, на подлози сталног приреза 30 г ] о који је прирез и задужење одобрено од збора и надлежних власти. Од тога времена до данас, 40—50 сељака, пололшли су цео део свог дуга за школу, велећи: »нећемо да дугујемо® и то је у отплату школе дато. Како сада изгледа да ће се ускоро овај зајам и остварити, суд моли уредништво за објашњење. 1. Мора ли суд примити свих 15.000 дин. зајма или за онолико мање, колико су горе поменути сељани свој део дуга отплатили; 2. Чиме они могу бити осигурани да им се доцније не наплаћује прирез 30°/ о