Полицијски гласник

БРОЈ 12.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 95

С у к о б 3а ионовно ислсђсњс ирогивц кривца који је ранијс иресудом судском ослобођен из недостатка довољних доказа надлежна је иолицијска власт. а не ирвостеиени суд. Начелник среза трстеничког у акту № 19749, навео је да је М. С. у 1908. год. поднео тужбу крушевачком првостепоном СУДУ иротиву Т. Л. за дело тешке повреде, којумује нанео још 1903, а кога је ломенути суд пресудом од 13. јануара 1905. год. ослободио за ово дело из недостатка доказа, паје тралшо да суд предузме поновно ислеђење. Првостепени крушевачки суд огласио је себе за ненадлежног за ислеђење и послао среској власти акта. Тада је начелник срески налазећи, да је за ислеђеље и доношење одлуке ттадлежан првостепеин крушевачки суд, тражио да о овом сукобу донесе своје ретиење Касацпони Суд. Поводом овог сукоба Касацпони је с.уд расмотрио акте овога предмета па је нашао: По § 34 - 2. крив. суд. пост. за поиовпо оптужење и предавање оптуженога суду од стране оптужне власти важе исти они нрописи, као кад би се оптуженп први нуг суду на ттресуђење предавао. По § 6 и 7. крив. суд. пост. сва злочинства и преступљења осим чиновничких кривица из казненог законика, судови само на тужбу полицијске власти ислеђУЈУ " пресуђују, ако није случај из § 22. крив. суд. поступка, а само она дела сами судови ислеђују, која су се пред судом догодила; даље по § 157. и 158 крив. суд. иоступка полицијска власт дужна јс да свако злочштство и преступљење пзвиди, на, ако није случај § 29. крив. ност., а дело бп судски било кажњиво, да кривца са актнма ислеђења спроведе надлежном суду на пресуђење. Према овоме, кад приватни тужнлац тражи поновно суђење, износеКи и доказе којима иде на то да се кривица раније ослобођенога оптуженога утврди, онда је полициска власт, као иследна, дужна да у том погледу учини потребно ислеђење и то тим пре, што полнциска власт пма да се у смислу I става § 344. крив. суд. пост. обрати суду тужбом за поновно суђење оптуженога, пошто претходно исљеди оне нове околности и доказна средства, на основу којих се тражи повторно суђење, па да исте изложи суду у својој тужби за повторно суђење и за осуду, како би суд могао после о томе решитн допушта ли се исто или не са обзиром и на то што се оптужепи у овом случају већ налази иа робији за тоже дело. Са свију, дакле, ових разлога Касац. Суд налази, да је и у овом конкретном случају за извнђање надлежна полициска власт среза трстеничког, па зато је на основу § 41. крив. суд. поступка послао овај предмет на рад начелнику среза трстеничког. м. Л. Г.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I Г. Драгиша Ј. Кујунџић, полицијски пнсар, пита: »Чланом 151. зак. о шумама од 30. марта 1891. год. укинуто је »Највише р.ешење о манастирским шумама од 26. новембра 1846. год. ВБр. 1999. СБр. 729 (од 1847 године).« На основу овога највишег решења, расправљен је однос ивмеђу манастира Каленића и сељана села Каленићског Прњавора, и по »иротоколу аритјажанпја а тај однос овако је регулисан: „Прњаворцимасе дозвољавау шуми манастирској стоку на попашу и свиње на зкирење пуштатн, као и сува дрва за огрев њихових кућа, а непродавати, из манастирске шуме узимати, без да што мапастнру плаћају зато: што они манастиру кад кад драговољно помажу у раду пољском. А што се тиче сирове горе несмеју узимати без дозволе и погодбе манастирског старешине," По чл. 77. зак. о шумама, манастирском шумом рукује манастир и с.ве користп п приходи од шуме припадају манастиру. Прњаворци, држећи да је „протокол притјажанија« за њих и сада, носле укидања Највишег решења о манастирским шумама, из којега је „протокол притјажанија" произашао, у важности и обавези, уживају попашу, жиропађу и огрев од сувих дрва. Управа манастира сматра да су Прњаворци, укидањем Највишег ретнења о манастирским шумама, а на основу тога да је и „протол притјажанија" укинут, изгубили свако право уживања попаше, жиропађе н огрева, и да је управа манастирска господар манастирске шуме и прихода од шуме, те с тога и оптужује Ирњаворце за попашу, жиропаћу и крађу суве горе. Среска власт налази да је манастирска управа у праву и по њеним доставама кажњава Прњаворце. Првостепени суд неки пут одобри пресуду, а неки пут понншти, сматрајући да Прњаворци право уживања попаше и др. нису изгубили. Молим Уредништво да изволи објаснити: имају ли Прњаворци после укидања Највигаег решења о манастирским шумама (чл. 151. друга алинеја зак. о шумама) пратзо уживања попагпе, жиропађе п сувих дрва за огрев својих кућа из манастирске шуме, или немају, и чија би одлука о овоме питању за све била меродавна". — На ово нитање одговарамо: Иа основу једнога законакојн је постојао, Управа манастира Каленића и сељани каленићског Прњавора, направили су у своје време уговор, који је садржан у »иротоколу иритјажанија и тим је уговором манастир примио на себе обвезу, да Прњаворци имају право попаше и жировнице своје стоке у манастирској шуми

као и брања сувих дрва за соаствену потребу, а да сељани морају помагати манастиру у обради његовог имања. Ово уговорно стање није, како се види, раскинуто вољом обеју уговорних странака, нити се вели, да једна страна не иопуњава примљене обвезе. Према томе, како и рок овом уговорном стању није одређен, оно постоји и данас, у толико пре, што су Прњаворци чак и по основу застарелости стекли једно право уживања. Из тих разлога, Прњаворци имају и данас и сва права и све дужности, о којима говори » аротокол аритјежанија и ако је Височајше решење од 26. новембра 1846 године ВБр. 1999. укинуто законом о шумама. Ако би манастир имао разлога да се овај уговор раскине, он то може учинитп једино путем редовног спора код надлежних грађанских судова. Суд јеједина власт, која има да каже своју реч по овоме, кад манастир поведе парницу, или кад се манастир буде жалио на пресуде среске власти, кад ова буде ослобођавала оптужене Прњаворце (чл. 126. зак. о шумама), јер према оваквом стању, она не би имала законског ослонца да Прњаворце кажњава. II Суд општине дубонске, актом својим Бр. 383. нита: „У буџет школе дубонске за 1910 годину, на огрев школе предвиђено је 400 динара, и исти надлежно одобрен. Општина дубонска, по одобрењу г. Министра народне привреде и шумске управе, исекла је неки део свога општинског забрана; раскрчнла за зират, н по наређењу Министра Привреде нма се школи за огрев издати из забрана дрва бесплатно за 1910 годнпу. Дрва су школи за целу годину издата. Суд ово општински тражио је од управитеља и благајника школе квиту на издата дрва, како би тих 400 динара, предвиђених на огрев школе, могао унети као ванредни приход касе општинске. Благајник школе са управитељем, не пристаје дати квиту, већ намерава Да од тих 400 динара образује школски фонд. Моли се уредништво за обавештење о томе: Има ли суд права тражити квиту од школе на дата дрва, а предвиђених 400 динара задржати као ванредни приход општинској каси. А има ли права тпкола тај новац унети у своју касу као прнход и образовати фонд школе дубонске. Онштина је исекла свој забран због нанлате пореза општинског и да снабде са дрвима шкоду и судницу. А сиротна је те не може образовати школи фонд, већ битај новац издала за подмирење других потреба оиштинских, ношто их иредходно упесе у касу као вапредни приход." — На ово питање одговарамо : Школа би има права тражити оних 400д!шара, предвиђених бухетом наогрев школе, само у томе случају, кад не би од оиштине примила огрев у натури.