Полицијски гласник

СТРАНА 118

ПОЛИЦИЛСКИ ГЛАСНИК

СРОЈ 15.

човек он је послушао глас дудшости, пратио је тога човека, стигао га, присуствовао крађи, и пошао у потеру за лоповом. Све се то разуме. — Дал >е ? — Алн сад долазе тешкоће. Затпто Кадоган није звао у помоћ ? Да није то бно какав виши официр? То би могло објасиити његово понашаље. Или, да му није лопов умакао, користећи се маглом? Вест, да би га престигао, ишао је за шим до његове куће.... Овде губимо траг. Али помоћу листе са адресама које нам је дао МикроФт, моћи ћемо да ухватимо лопова, и следовати двама траговима у место једнога. Један поштени лопов. У Бакер-Стриту очекиваше нас једно писмо. Холмс га прочита, па ми га пружи. У писму писаше: »Број личности за које се подозрева да су агенти велики је, али их је мало који су способни за такво смело дело, осим АдолФа Мајера, 13 Грет Жорж Стрит. Вестминстер; — Луја ЛаРотнера од Камптон Мансиона, Ротинг, Хил; Хуга Оберштајна, 13 Голфилд Гарденс, Кенсингтон. Овај последњи је прошлог понедеоника отпутовао из Лондона. I Микрофт. — Добро је, ја идем, рече Холмс; али не бојте се, пећу ништа отпочињати без вас. У осталом, кроз један сахат ћемо се видети. Очекввао сам га целога дана. Најзад ми донесоше око девет часова ову цедуљу: »Вечераћу у ресторану Голдини, Глучестер Вад, Кензингтон. Дођитс и понеснте један лоповски Фењер, једно длето, и један револвер". Ја изврших заповест свога пријатеља, и на!)ОХ га где седи за једним ма^им столом у ресторану. — Јесте ли понели алат, Ватсоне? — Да, у моме капуту је. — Добро, сад ме слушајте. Ватсоне, очевидно је да су тело били метнули на кров од вагона. — Како су могли тамо да га метну? — То је баш и требало да се пронађе. Могло је бити само једно разрешење загонетке. Ви знате да воз иролази кроз много тунела. Сећам се да сам видео на једноме од тих тунела, и то баш више моје главе, прозоре. Претпоставимо да се је воз зауставио испод једнога прозора, и да су кроз њега убацили тело на кров од вагона. — Невероватно. — Баш није толико невероватно, као што вама изгледа. Чак шта више врло је вероватно, јер је Оберштајн, међупародни агент, који је сада напустио Лондон, становао у гомили кућа, које допиру до железничке пруге. — Ах! то се слаже! —Да, сад сам пронашао један нов траг. Почео сам своје операције на станици Глучестер Рада, где је један чиновник био тако услужан, да ме је пратио дуж цело пруге. Могао сам констатовати не само то, да прозори тајних басамака Голфилд Гарденса гледају иа железничку

пругу, већ и да се на томе месту често по нсколико минути задржавају возови, због укрштања двају великих пруга. — Дивио ! узвикнух ја. — Затим сам разгледао кућу. То је једна огрона празна зграда. Оберштајн је ту живео сам, са једним слугом, који је уживао његово потпуно поверење. Али знајте наеигурно да Оберштајн није отпутовао збо1' тога, да би нам измакао шака, него да би склонио плен. Ми ћемо се користити његовим одсуством, да га потсетимо. Ја пођох за њим у једну салу, од које он затвори врата, а затим прођосмо кроз један мрачан ходник, који се пружаше до једних вијугавих степеница. Одједанпут мала лампа осветли један прозор на ноду. — Сад смо на лицу места, Ватсоне, Он отвори прозор и зачу се једна испрва потмула. а затим јасна тутњава, То пролажаше један воз. Холмс заклони светлост. — Видите тамо, су без сумље, спустили тело, ево чак и једне крваве мрље додаде он сагнувши се над ивицу од прозора. Ево су п друге. на степеницама. Останимо овде, док се неки воз не заустави. По своду одјекну писак воза, и он стаде на месту где се пруге укрштаху, баш испод нашег ирозора. —- Овај је поглед свршен, Холмсе. — Али нам остаје још много других рече ои. Пођите за мном. Он се попе кујнским степеницама и обиђе све собе првога спрата. Последња мора бити да је била канцеларија, јер је била препуна књига и хартија. Холмс разгледаше Фијоке и ормане. Али не нађе ништа. Папослетку он отвори помоћу длета једну малу металну кутију. Унутра је било неколико завијених хартија, на којима Холмс примети шиФре, и геометријске слике, које су могле да се односе на подморске планове. Његову пажњу привукошс неколико исечака из новина, који беху у коФерту. — Шта је ово ? Нека преписка у в Дељи ТелеграФу." Пема датума, али одговори доводе смисао у везу. Чини ми се да је ово почетак: »Надао сам се брзом одговору, пристајемо. Иаппшите ми на карти целу адресу. — Пијеро.« За тим: »Врло је дугачка за писање. Треба потпун нзвештај. ШтуФ вас чека са огтом ствари — Пијеро.« За тим: Хитно је, мора да повуче понуду, док уговор не буде готов, потврдићу. — Пијеро." Најзад: „Понедељак у вече после девет часова, два удара, само ми, пазиге да вас нико не прати. Плаћање по пријему Пијеро." — Читава лира, Ватсоне. Само кад бисмо могли онога ухватити!.,. Сад хајдемо у „Дељи ТелеграФ.« Сутра дан дођоше МикроФт, Холмс и Лестрад заједио на доручак; Шерлок им

исприча шта је открио и они га обасуше комплиментима. — Јесте липрочитали јутрос преписку „Пијеро"! рече он узимајући »ДелЈИ Телеграф.® Како, зар има још? Ево: »Вечерас, у исто доба, на истом месту, два удара, врло важно. Ваш је живот у опасности. — Пијеро." — Можете ли *да ицете са мном око осам часова у Голфилд Гарденс; могућно је да ћемо одржати победу, рече Холмс. Око девет часова већ смо били скупљени у канцелари Голфилд Гарденса, очекује лопова. Прође један, па два сахата, и већ смо били почели да очајавамо, када Холмс, који беше у заседи, прошапта: — Ево га. Зачу се један тих корак, затим два кратка удара... Холмс устаде да отворн врата. Једиа црна прилика уђо. Тада Холмс затвори врата, и како се човек са узвиком страха и изненађења окрете, он га ухвати за јаку и гурну нагло у канцеларију. Човек устаде, посрте, и паде на под, шешир му паде с главе, и ми познадосмо пуковника Валантена Валтера. Холмс мало зазвижда од чуђења. — Можете да ме назовете магарцем, рече он, то није онај човек кога сам очекивао. — А кога сте очекивали? — Млађега брата Сер Јама Валтера, директора подморске области. Оставите ме да га испитам. — Шта то значи ? Ја сам дошао код господина Оберштајна, прогунђа неваљалац. — Знам све, пуковниче Валтере, рече Холмс, али само не могу да разумем да се један џентлмен могао тако понашати. Знамо како је умро Кадоган Вест. Знамо да сте се дописивали са Оберштајном у »Дел>и ТелеграФу®, да сте у понедеоник били у арсеналу, да је Кадоган ишао за Вама, да је присуствовао крађи, за тим да је ишао за вама до куће Вашег брата, у Лондону, јер ја врло добро знам да сте Ви код њега отишли. Тамо је он хтео да се умеша и спречи крађу и ви сте онда, осим издаје учинили, једап црни злочин. —• Не, не, кунем Вам се да нисам, узвикну несретник. Требало ми је новаца. — дуговао сам IIIток — Ешанжу. Оберштајн ми је понудио 5000 лнвара. Захваљујући њему могао сам да избегнем пропаст. Ја сам пристао. Али што се тиче убиства, ја сам невин, кунем Вам се. — Докажите. — Кадоган је сумњао на мене, ишао је замном, и хтео је да дозна шта ћу ја учинити са хартијама. Тада га је Оберштајн убио једним ударцем по глави. Затим Оберштајн прегледа хартије и узсде три најважније. Што се тиче других, он их је метнуо у Кадоганов џеп, и сети со да га спустимо на први вез, који се буде зауставио у тунелу. — Где је тај Оберштајн? запита напослетку МикроФт. — У Паризу, Хотел Лувр. Тај ми је човек учипио и сувише зла, а да бих га