Полицијски гласник

ВРО.Т 15.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАОНИК

СТРАНА 117

— Код једног свештеника, Сер Сиднеј Јонзона, веома уваженог човека због своје честитости. — А Кадоган Вест ? Он је био у служби већ 10 година, и уживао је глас поштеног, плаховитог и ватреног човека. — Он је често радио близу Јонзона, а његово занимање га је често доводило у додир са плановима. — Ко је закључао планове тога вечера? — Сиднеј Јонзон. — Изгледа јаено да је Кадоган Вест крив. ■— Тако је, Шерлоче, али зашто би он украо те хартије ? — Па сасвим просто, да их прода каквом страном агенту. Кад се враћао из Волвича убили су га и бацили из вагона. — Само једно питање рече МикроФТ. Зашто би он понео хартије са собом ? — Иретпоставимо, рече Лестрад, да није могао да се погоди са агентом за цену, на је овај ишао за њим, убио га у возу, бацио га из вагона и украо хартије. — Добро, Лестраде, рече Холмс, примамо вашу теорију. Сад или је издајица умро или су подморски планови на копну. Шта нам остаје да чинимо ? — Треба радити, Шерлоче, треба радити, узвикну МикроФт. Мој инстикт одбија ваше објашњење. Идите на место злочина, разговарајте се с људима, преврните небо и земљу, никад нећете наћи тако лепу прилику да послужите својој отаџбини. — Хајдемо рече Холмс, одите Ватсоне, и ви Лестраде, учините ми ту част да ми правите друштво. Прво ћемо отићи на станицу алдгатску. До виђења МикроФте. Трагање Шерлока Холмеа После једног сахата ишли смо ја, Холмс и Лестрад алдгатским тунелом за једним руменим господином, који беше представник железничког друштва. — На овом су месту нашли тело, рече он, показујући једно место на неколико горачаји од пруге. Ми мислимо да једино. може бити да је пао са воза, и то са онога који у по ноћи пролази. — Да ли сте прегледали вагоне ? — Брижљиво смо прегледали, али нисмо нашли никакву хартијицу, и сва врата су била закључана. — Имате ли какву идеју, Холмсе ? упитах ја. —- Имам бар још једно обавештење. Пепотребно је да се задржавате више. Господин Лестраде, наша истраживања ће иас одвести у Волвич. У Лондон Бриџу, Холмс посла своме брату овакав телеграм: „Пошљите ми потпуну листу страпих ттшијуна, који су сад у Енглеској, и њихове адресе. — Шерлок.« — Имам једну замисао која нас може далеко одвести, рече ми он. Он није био убијен у тунелу, његово су тело били метли на кров једнога вагона. Кад је видео моје изненађење, оп додаде: Свршетак истраге ће доказати да ли сам ја имао ираво, илн не. После тога је ћутао свс до волвичске станице, где дозва једног Фијакеристу, и даде му адресу Сер Јама Валтера. Чувени чиновник становаше у једној дивној вили, опкољено.ј зеленим пољима која се пружаху до Темзе. Иза магле, која почињаше да се разилази, провириваху бледи сунчани зраци. На звук звона истрча вратар и отвори нам капију. — Сер Јам, рече он, Сер Јам је умро јутрос. — Како ? узвикну забезекнути Холмс, Сер Јам умро? Како је умро? — Хоће ли господа да се разговарају са братом господиновим, пуковником Валантином? — Да. — Уведоше нас у један велики салон, у који одмах уђе и млађи брат покојников. То беше леп човек од својих 50 година. Унезверене очи, бледо лице и његов несретан изгледпоказиваху његов бол. — Ах! Господо, каква ужасНа неерећа! прошапта он. Мој брат Јам био је тако осетљив у питањима чаети, да није могао да преживи ову ужасну аФеру. То га је погодило у срце. — Ми смо се. надали да би нам он могао дати обавештења... Ја мислим да вам он не би ништа казао; инстиктивно је осећао да је Кадоган кривац. Што се тиче мене, осим онога што сам читао. или што су ми причали, ја не знам ништа друго. — Ево једнога неочекиваног открића, рече Холмс, кад смо сели у кола. Сад се питам да ли је сер Јам Валтер умро природном смрћу. Али вратимо се на Кадоган Веста. Његова мати становаше у једној малој, али добро очуваној кућици изван вароши. Стара госпођа била је и сувише убијена тугом, а да би могла да нам буде од какве користи, али са њом је становала једна млада девојка, која нам се представи нод именом Мис Виолете Вестбри. — Ах! господине Холмсе, узвикну она, Артур је био највећи иатриота од свију које познајем; он би пре дао да му се одсече десна рука, него што би учинио какво нечасно дело, ја не могу да верујем да је он крив. — Па ипак, докази су ту, Мис Вестбри. Да, да, признајем да они говоре против њега. — Да ли му је био потребан новац? — Ни најмање ; он је много зарађивао, и није му био иотуебан новац. Чак шта више, он је уштедио неких сто ливара, и требали смо да се венчамо о новој години. — Није на њему било никаквих знакова душевног поремећаја? Госпођице Вестбири, молим Вас кажите истину. Бистро око мога пријатеља беше се лако помрачило. Она поцрвене, оклеваше за један тренутак, па затим рече : — Често је био забринут. — Одавно ? — Од прилике пре недел..у дана постао је ћутљив и нерасположен. Једнога дана замолих га да ми то објасни, VI оп

ми признаде да нептто узнемирује његов живот. Сећам се 'још да је ударао гласом на »потребу да чува једну тајну«; чак је додао да би један страни шпијун много дао да дозна ову тајну. — Причајте ми о последњој вечери, коју сте провели с њим. - Требали смо то вече да идемо у позориште; отишли смо тамо петпице, и од једанпут, кад смо се приближили арсеналу, он ме остави и не врати се виите. Ја сам га чекала један сат, па сам после отишла кући. Сутра дан сам чулао ужасном догађају. Ах! Господине Холмсе, повратите му изгубљену част! Он је толико полагао на своју част! Холмс тужно климну гдавом. — Хајдемо у арсенал, Ватсоне, речс ми он. Господин свештеник Сиднеј Јонзон нас прими са знацима поштовања, које је име мога пријатеља изазивало. То беше један мали човек упалих образа, којп нспрестано махаше рукама. — Рђаво, врло рђаво, господинс Холмсе, рече он тужним гласом. Господар је мртав, Кадоган мртав, хартије су украдене. Ко би могао мислпти да је Кадоган способан за такво гадно дело ? — Ви мислитс да је он крив? — Дабоме, а ипак сам у томе младићу имао поверења као у самом себи. — У колико се часова затвара канцеларија понедеоником ? — У пет часова. Ја излазим последљи, пошто прво закључам планове. — Кад би неки свештеник хтео да прода ове плаиове, зар их не би ои преписао ? — За то би требало добро познавање. — Али ја мислим да сте Ви и сер Јам ту ствар добро познавали. — Наравно, господин Холмсе, али молим Вас да ме не мешате у ту а®еру. У осталом доказано је да су планови нађени код Кадоган Веста. — Да, али је немогућно да би он узео оригинал, да је могао да се докопа копије. Свака даље ист[»ага замршава ствар. Холмс разгледа браву од касе, врата и гвоздене капке од прозора. Један лавор близу прозора беше згажен, сломивен. Он затвори капке од прозора и прнмети да се не састављају, и да се с поља може врло добро да види унутра. — Хајдемо у Лондон, рече он, после ових посматрања немамо више тита да видимо овде. Један контролор на станини сећаше се да је видео Кадогна да улази у воз у 8 час. 15. Пала му је у очи његова нервоза и исприча да су му руке дрхтале док је узимао билету. — Резултат наше истраге у Волвичу је неповољан по Кадогана, рече Холмс, али докази са прозора воде нас ка једној другој претпоставци. Претпоставимо, на пример да му је неки страни агент предложио да му прода плаиове, али да овај није имао прилике да их сними. То би оправдало оне речи, које је рекао вереници. Претпоставимо да је, идући са вереницом, видео страног агента, који се је упутио арсеналу. Као хитар и идаховпт