Полицијски гласник

ВРОЈ 17.

или одобрења њезинпх родитеља или тутора, оида јо то дело из § 189. каз. зак.; ако је одведена цдата жена без знања и одобрења мужа, онда је то дело из § 197, а ако је својевољно одведона девојка која је иавршила 15, али не и 21 годину, без одобрења родитеља нли тутора, онда јо то дело из § 200. К. 3. Које је правно добро законом заштнћепо у овим случајевима? Жепска је иа одвођењо пристала, оно није извршено ни силом ни преваром. Лична слобода у колико она њоме лично располаже није јој повређена. Али на произвољно располагање том слободом напред наведене женске немају права. Њихова лична слобода находи се још и у рукама њихових тутора и родптеља или њнхова мужа. Над децом до њнхове навршене 21 године траје родитељска власт и из односа зависности од родитеља или тутора баш и кад хоће у брак да ступе, до тога доба деца не могу изаћи. Шена је пак кроз цео живот дужиа живети тамо где и њен музк живи, и никако ипје њезино лично право да иде куда хоће и коме хоће. Гоџњим законским ирописима зашти&ена је дакле та установа родитељске и мужевље власти. А кад се на овај једино правилан начин природа деликта схвати, онда се ни у одређивању приватног тужпоца неће правити погрешке. Деликтн који се учине тиме, што се одведе силом или претњом ма која женска, или са њезиним саизволењем но без одобрења тутора или родитеља неудата женска испод 15 година, казне се по званичној дужности. Али по § 190 К. 3. ако би се отмичар са одведеном девојком венчао, суд ће само на захтевање оних лица, која имају право уништење брака захтевати. дело ислеђивати и пре него се брак уништи, не сме се оптужени осудити ни казнити. 1 " У овакоме случају за казну су нужне две претпоставке : 1) да се закључени брак разведе — 2) да 8 лица која имају право уништење брака захтевати" поднесу кривичну тужбу. Венча ли се дакле, отмичар са ототом женском онда се дело одвођења из § § 188. и 189. казни само по приватној тужби. Закљученп брак није основ, којп би ништио противправност или кажњивост ранијег деликта одвођења, већ је он само једна процесна сметња, коју најпре треба уклонити па се тек онда може отпочети кривично постуиање, Закључени брак треба дакле најпре развести. Што се тога тиче, ваља разликовати случајеве : .да ли је женска одведена силом или иреваром, или је она пристала на одвођење а њој је мање од 15 година. а) Ако је женска силом отета и за време трајања те силе извршено венчање, онда се по § 7(5. грађ. зак. сматра да такав брак у оиилте није ни аостојао. Он је аћ тШо ииштав, а свештеник, ако је за насиље знао, па ипак венчао, може бити кажњен максималном мером затвора по § 138. К. 3.. Пошто се дакле такав брак сматра као и да не постоји то чим се утврди, евентуалио у кривичном процесу противу свештеника, да је брак уз насиље или противу воље закључен, може се одмах

ПОЛИЦИ.ТСКИ ГЛАСНИК

отворити п кривично поступање протнву отмпчара, али сад тек у том случају, ако постоји тужба оних лица, која имају право уништење брака захтевати," б) Ако је женска испод 15 година пристала на одвођење, иа са њом брак закључеп, онда важност таквог брака по § 72 грађ. зак. зависи од опроштаја надлежнога архијереја. Ако архијереј да опроштај брак ће вредети, раскида дакле не може бити, иа се ие може ни отварати никакво кривично поступање. Ако пак архирејер опроштај не да, онда ће се такав брак уништити и после његова уииштења може се иочети кривнчна истрага противу одвођача, али и тада само на тужбу лица, »која имају право уппштење брака захтевати". Дат пак архијерејски опроштај или не, свештеиик ће се, ако је само за малолество девојчиио знао, казнити по § 136 К. 3. Која су то лица »која имају право уништење брака захтевати?« То су она пста лица чијије пристанак за склапање брака нужан. Поименице одговорићемо на питање доцније. На случај одвођења жене по § 197 К. 3. право иа подношење тужбе има само муж. Ако би такву тужбу поднело ма које друго лице: брат мужев, задругар или задружни старешина, не може се по таквој тужби нншта радити. Ио § 110 грађ. зак. „супруга тгак дужна је мужа свога слушати, наредбе његове извршивати, за њим ићи где он за добро нађе, с њим онде живети."... Породични или задружни старешина нема према жеии свога задружног сина никаква права. Он је то право изгубио пропашћу старога римског манусног брака. Ако са својим пристанком буде одведена девојка, која још није навршила 21 годину, али има пуних 15 година, онда се по § 200 К. 3. кривично поступање противу одвођача може предузети само на тужбу родитеља или тутора. У ствари то су лица која дају пристанак за ступање малолетнице у брак и која имају права подизати захтев за раскид брака. Напред наведеним казненим законским прописима, као што смо видели, заштићено је ово њихово ираво одобравања брака. А која су то лица поименце, ми можемо дознати само разгледајући о томе прописе грађанскога законика и закона о старатељству. * Брак је Формални уговор између два лица разнога пола — § 60 грађ. зак. као и за сваки други уговор, по коме се стичу права и обавезе и за закључење брака нотребна је правна способност сауговорача за закључење тога правнога посла. Малолетници су истина правно способни, могу бити субјекти права и обавеза, али онинемају нужну способност за правну радњу. Они се по § 39. грађ. зак. држе за недозреле и стоје под особитом »заштитом и обраном закона«, који се састоје у томе што се пуноважно могу обвезати само уз пристанак њиховога старатеља. Законски заступник своје малолетне деце по § 126. г. з. јесте отац, ванбрачној деци законски је заступник мајка — § 129. г. з. — а ако мајке не-

СТРАНА 131

мају онда њихов хранител. — § 132. г. з. Заступници пак деце која не стоје под очинском влашћу родитеља јеоу отаратељи, постављени по закону о старатељству. Пошто уговор о браку за собом повлачи обавезе, то га малолетници бсз одобрења својих заступника ие могу закључпвати Ово тврђење не обара ни § 150. г. з. у коме се вели: »како пунолетност детета настаие тако и родитељска власт простаје кћи од 18 година може се удати, нити јој родитељи забранити или на иут стати могу .« Изгледало би на први поглед да женска изнад 18 год. може закључивати брак и без одобрења родитељског, унраво да у погледу на брак њезино пунолество наступа са навршеном осамнаестом годином. Такво би мишљење било погрешно. Ако би женска изнад 18 година могла сама дати пуноважан прпстанак за брак, онда но којој би логици могао законодавац кажњавати пскога одвођача, кад је она сама пуноважно ирнстала да са њим иде ? Протумачен у вези са § 69. в. и законодав. решењем од 24 окт. 1860. г. Н. 194. уз тај § овај пропио у § 150. г. з. значи: родитељи не могу забранити, спречити девојку изнад 18 год. да ступп у брак. И кад она то хоћс а родитељн неће да јој даду пристанак, онда се она може за одобрење обратигп оиштинском суду (»примиритељном®) н добијена дозвола отуда замениће јој родитељско одобрење. Кад у брак хоће да ступи брачно дете, онда му је до пунолества нужан пристанак очев; — ако у брак ступа ванбрачно дете, онда пристанак материн, а ако оно нема живе матере или се она о њему не стара онда хранитељ — § 69. в. г. з. у в. са § 132. г. з. Ако у брак хоће да ступи брачно дете које нема оца, онда одобрење дају тутори т. ј. стараоци и то главни старатељ и старатељски судија — чл. 75. тач. 2. зак. о старат., алп је том приликом судија дужан да саслуша и мишљење »пупилних у земљи живећих пунолетнпх сродника по крви илп по тазбини" — чл. 93. и 94. тач. 2. зак. о старатељству. Ако ова лица неће да даду пристанак за брак између малолетника, онда се они, ако и једно и друго, п момак и девојка, имају по пуних 18 година могу обратити за одобрење општинском суду и његово одобрење замењује родитељско или старатељско — § 69. тач. в. г. з. у в. са реш. од 24. окт. 1860. г. Н. 19 5. Ова иста лица, која дају пристанак за брак, могу, поред женика, на случај потребе захтевати — развод брака. А та пак иста лица једино су и овлашћена да иодносе кривичну тужбу за дело одвођења, ако се оно казни ио тужби ириватног лица. Кривични закоп у § 189. и 200. помиње родитеље »и <( »туторе. к Родпгељи су и отац и мајка. Али ако отаг^ допуоти женику да води његову брачну кћер, онда мајка не може тужити за дело одвођења. Ако то међутим код живог оца мајка допусти, онда отац може тужити. Исто тако но може ваибрачни отац тужити, ако мајка допусти одвођење ванбрачне кћери, као што ни оба ванбрачна