Полицијски гласник

СТРАНА 148

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 19.

јући као пијан човек. Зауотављао со на некодико корачаја преда мном, отварао свој капут и ја сам видео његово бледо лице, његов пресечен гркљан и онај проклети ланац који му је падао преко трбуха. Један пут за свагда, рекао сам му: — Ја вам сата вратити нећу! И у колико се он впше окопистио, да ме потајно гони, у толико сам се јаче одлучио, да не попустим. Право да кажем, досадио ми је. Каква све лукаства, да кажем истину, тај није употребио, само да ме савлада! Нисам могао ући ни у једну крчму, да се мало одморим, а да његово гадно лице и расечен гркљан ие испуни мој поглед. У почетку вребао ме је у часу кад ноћ пада, а сад ми чак седа и за сто! То више нисам могао трпети. Он је упутио свој живот на рачун мога, натурио се нросто на мене. У вече закључам врата, али је он већ легао на моју асуру и целу иоћ слушам њсгово кркљање. Међу тим, ја ипак нисам попуштао. Штавише: навијао сам сат, окачим га о браву. Так, так ! Так, так !... и проклети старац, замишљао сам, грцао је у сузама од очајања! Једнога дана, да бих побегао од њега, дам се у трк споредним улицама, прођем кроз један врт и успем да старцу заварам траг. Ручао сам сам у кавани •— и са каквим још апетитом ! Добро сам се пазио, полазећи у свој стан. Подигао сам јаку од капута, оборио оббд од шешира и, провлачећн се поред зидова, дочепам се свога ноћног обиталишта. Дванаест бедника беху опружили укочене ноге испод црвеног покривача. И ја се испружих у општој соби, затворим очи и сан наиђе на мене као сенка пуна заборава. Какав страшан сан растави моје очне капке?... То је морало бити у сред ноћи. Један димљив фитиљ оцртавао је Фантоме на зидовима, његова се светлост изливала као прљава вода. Од један пут спазих једну бледу руку, чији су се прсти усиљавали, да се дочепају мојих прсију. Осетио сам се толико немоћан, да сам је једва одгурнуо. Међу тим она се узјогуни; она се шта више приближи; додирну моје одело: ја се повукох натраг. Рука застаде. Моје очи, научене на слабу светлосг, упознаше сад ту руку, на телу, обвијеном широким огртачем, с ногама изгубљеним у тами. Преда мном је стајао човек, који трже руку, раствори свој огртач и, на један пут ја угледах његове стакласте очи, раскрванљен гркљан и сребрн ланац који је висио низ његов трбух. Старац ме је, дакле, пратио, спавали смо један до другога, и, гле, где је сад покушао, да ми украде свој сат! Уснравим се на свом лежишту и једним погледом осмотрим салу. Нагпе су колеге спавали, изломљени невољом. Он једини био је будан. Његово је бледо лице мрдало. Он опет пружи руку, додирну џеп, где је стајао сат и оча му се испунише неком водљивом светлошћу. Познао сам да се напреже, да се устреми на мене, прикупљајући последњу снагу. Ја га предухитрих и усправим се потпуно. На један пут он стаде на иоге. Већ ме ухватио и за гушу, настао је, да ме

удавн и ја осетих на себи његов мртвачки дах. Ја се, међу тим, ишчупам и страховито јаукнем. Старац пође за мном. За што нисам собом носио бријач?... Он пружи своје претеће песнице и испод његова огртача видео сам му, у нереду, исечено месо. Тада зграбим сат из џепа, завитлам га као праћку и лупим старца, да је одјекнуло. Другови наши пробудише се. Пијан од јарости још сам једнако ударао; јурио сам, уздигнуте руке, вичући из свег грла: »Ето ти сатд, проклети зликовче ! с< Он посрте и као да је ишчезавао ; али ја нисам имао времена да пречистим ствар: јурнуше намене, везаше ме : дрхт,.о сам као у грозници; полиција се појави... И како се могу оправдати, кад сат лежи на земллЈ, раздробљен, препљескан, а монограм старчев још светлуца на кутлји, да би утврдио мој злочин?... 0 француског Ник. Сп. Матијевић

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: Г Суд општине добровишке, актом својим Бр. 1257, н суд општине малчанске актом својим Бр. 1114, учинили су питање о застарелости иступних пресуда. Сем њих, исто питање учињено је и од неколико општинских деловођа, па и од једног полицијског писара. Држећи се постављеног правила, да не одговарамо на питања, која су једном била предмет обавештења од стране уредништва, ми не бисмо требали сада давати никакав одговор, јер је о овоме опширно говорено у 1908. години. Али, како је од тога врамена знатно измењено и општинско и нолицијско чиновпиштво, и како се из посгављених питања види да би се у многим случајевима учиниле погрешке, то изузетно за овај случај дајемо ово обавештење: По § 396. кр. закона, све иступне кривице, које се казне по III части кривичног закона, застаревају за три месеца, рачунећи од дана кад су учињене, сем крађа, прев-ара и утаја преко 10 гроша чаршијских, које застаревају за годину дана. Према томе, кад се за једно иступно дело, које се казни на тужбу приватнога, не поднесе тужба у року од три месеца, односно године цана, оно је застарило и више се не може казнити. Исто тако, кад се за иступно дело, које се казни по званичној дужности, не покрене истрага у року од три месеца, односно од године дана, после се ие може ни покретати. Овако се има поступити и онда, кад се за иступна дела, било да .се казне на тужбу приватног, било по званичној дужпости, у опште не сазна у року од три месеца, односно од године даиа. Ако је, пак, за извесно дело подигнута тужба или поведена истрага по

званичној дужности, па од последњег рада по томе делу није рађено ништа за три месеца одиосно годину дана, онда је дело опет застарило, и неће се казнити. Под речима л иоследњег рафа а , не могу се узетн белешке власти као н.пр. »зват«, »послат му позив" и т. слично, него само радови који су у истини могли прекинути застарелост као: испит окривљеног, испит сведока, увиђај на лицу места, нроцена покрађе и т. д. управо само оно, што у истини казује рад власти по тој ствари, а не једностране белешке, којима је тежња да застарелост прекидају. Ради боље јасноће, ми ћемо навести овде и неке примере. На пример, приватии је тужилац подигао тужбу 1. јануара 1909. године. Ио овој тужби испитани су сведоцп: једап 15. јануара један 15. Фебруара а једап 31. марта 1909. год. Од 31. марта па до 1. јула исте године није рађено више нитпта по томе делу, и оно је онда застарило (ако није крађа, превара или утаја). Међутим, да је 30. јуна узет на одговор окривљени или рађено ма шта друго по овоме предмету, онда би зае.тарелост била прекинута, и рачунала би се од 30. јуна па на даље за три месеца. Овако се рачуна застарелост дела. а сада да пређемо на застарелост просуда... По поменутом законском наре1)ењу, кад застари нресуда по иступним делима, она се неће извршивати. Пресуда, пак, застарева за оно исто време, за које би застарило и само иступљење, за које је кривац осуђен, рачунајући од дана кад пресуда постане извршном, или ако после тога кривац побегне из руку власти, од дана кад побегне. Као што се из овога види, законодавац дозвољава застарелост нресуде само од онога даиа, од кад је она извршном постала. А пресуда, пак, постаје извршна у ова два случаја: а, кад је саопштена окривљеном, па се он у року од три дана не жали суду, онда је она постала извршном трећег дана по саопштењу. И, ако се од тога дана па за три месеца односно годину дана не изврши, онда је она застарила без обзира на то, што је тамо бележено да је кривац зват да затвор издржи или новчану казну плати, и без обзира чак и на то, што је у овом међувремену узимата реч од њега о начину исплате на чак и имање узето у попис, и б, кад се окривљеиом саопштн пресуда, на он изјави против ње жалбу у законском року, онда се застарелост почиње рачунати од дана решења надлежиог суда, којим је пресуда одобрена, па за три месеца, односно годину дана унапред. Код случаја под 6. може се догодити, да суд не донесе никакву одлуку за три месеца, односно годину дана, рачунећи ово време од дана саопштења пресуде па иапред, и у том случају узима се, да је пресуда опет застарела, јер је од времена изјављене жалбе, односно саопштења пресуде, протекло три месеца односно годину дана.