Полицијски гласник

ВРОЈ 19.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 149

И у овом со случају но прекида застарелосг радом, н. пр. враћањем нижој властп на накнадни извиђај и т. д. Има још један случај, који се може догодити после донесене пресуде, и који је, у осталом, врло чест, те је потребно њега објаснити. На име: донесе се пресуда, али се окривљени не може наћи да му се она саопшти. Под претпоставком. да ће га власт данас сутра добавити, пресуда лежи несаопштена, и тек у другом или трећем месецу власт сазна, да се окривљени налаз'и у другом срезу, и тамо пошље пресуду да му се саопшти. У овом случају мора се узети, да је овај последши рад прекинуо застарелост дела, јер се пресуда, пошто није саопштена и постала извршном, не рачуна као пресуда, него као обичан рад у истрази. Тек кад се саопшти и постане извршном, или се изјавп жалба, настају случајеви застарелости пресуде, који су напред поменути, јер је све до њене извршности оскудевао битпи услов за оцену застарелости саме пресуде, већ је стојало само дело иступљења, па се и у погледу застарелости има тако да узме. Овде имамо нарочито да напоменемо то, да суштину ствари не мења та околпост, да ли пресуда гласи на затвор или на новчану казну. Исто тако овде се не сме гледати: да ли се окривљени брани застарелошћу или не, јер је застарелост у кривичним делима, па и код иступа, предвиђена у јавиом пптересу, те власти морају пазити на њу по својој дужности и не смеју извршити ни једну пресуду, која је застарила, у погледу саме казне. По § 396. кр. закона, пресуде застаревају у року од три месеца, односно од године дана, од дана извршности, само у погледу изречене казне. Што се тиче застарелости досуђеие накнаде штете, дангубе, трошкова итаксе. важе прописи грађанског закона и закона о таксама у смислу последњег става т. 2. § 397. кр. закона. Органи, који допусте да застари пресуда, одговорни су двојако. Тако, ако сс утврди да су то учинили нехатом, долази одговорност административно-дисциплинска уз накнаду штете, а ако је то учињено намерно, одговарају по § 128 крпв. закона у вези са § 132. истога закона. II Суд општине башипске, актом својим Вр. 341, пита: »По чл. 7. закона о помоћи оскуднима у храни, пооле три године мора се позајмица унети у буџет дотичне општине, и ову општина платити. Ова општина прошле 1909. год., а ио наређењу овоокрулшог одбора, унела је у буџет општин. полутину дуга, а другу половину за ову 1910 год., да према пепосредној порези сразмерно овај дуг плати управи Фондова. Сад настаје питање: шта ће суд радити са признаницама појединих грађана, који су узели храну па нозајмицу од др-

жаве у 1904 год., на исте нн до данас нису исплатили; управо остају ли они и даљс дужници општински, или не, и сме ли суд од њих тражити ову наплату ? — На ово питање одговарамо: По чл. 7. закона о помоћи оскуднима у хранн од 22. децембра 1904. године, сви они, који су узели од општине храну па зајам и тако постали њени дужници, били су дужни вратити ову и то : '/« У П Р В0 Ј години по задужењу, у другој ' 2 ј„ и у трећој 3 | 6 са 5°| 0 интереса. Кад они нису платилн овај дуг у остављеном року, онда општински суд, на тужбу општинског пуномоћника, има права да доноси осуде, осуђујући тужене и на плаћање свију оних такса, које се у грађанским споровима наплаћују. Без пресуде се овај дуг не може наплаћивати и ако постоје обвезе о дугу, јер се он равна осталим приватним потраживањима општине, кад законом није другчије наређено нитн учињен изузетак. При извршењу пресуде треба водити рачуна о наређењима § 471. грађ. суд. поступка, јер се ова позајмица не може уврстити у трошкове, о којима говори последњи став т. 4. а ове законске одредбе, јер се иначе не би разумела помоћ, коју општина у оваквим случајевима чини својим суграђанима, кад им после за ту исту помоћ, продајом целокупне имовине, одузима могућност за живот. III Суду општине клеп.ачке, на акт Вр. 1391, одговара се, да треба да поступи по решењу начелства Вр. 19490, и да неће одговарати ништа, јер је извршио закониту наредбу старије власти. IV Деловођи општине велико планске, у срезу прокупачком, одговара се, да је питање, које он истиче, опширно објашњено у бр. 1. н 2. за ову годину под I., и кад га он опет покреће значи да није ни читао шта у листу излази, те тако својим нерадом само поставља излишна питања.

П0УКЕ И УПУТИ

Кад збор донесе одлуку о лодели општинске утрине, па ту одлуку одобри и Државни Савет, онда у подели утрине учествују сви грађани дотинне општине. Збор општине о донео је одлуку, да се извесан део утрине подели на грађане. Ову одлуку одобрио је и Државни Савет својом одлуком № 482. На основу овога, одбор општински на свом састанку од 8. марта 1909. године донео је одлуку № 245. о томе, коме ће се од грађана и колико дати од општинске утрине. Одмах затим, 12. марта 1909 год. одбор је донео одлуку № 308., којом је решио, да се не даје утрина лицима која су раннје добила утрину, даље, да се не даје дошљацима, као и онима, који нису землзоделци. Противу одборских одлука изјавили су жалбу надзорној власти свепггепик Ј.

Р. и Д. Ј., онд.. наводећи, да и они, према нравом стању ствари, треба да имају удела на извесан део општинске утрине. Надзорна власт својим решењем задржала је од извршења одборске одлуке са ових разлога: 1., што у одлукама није предвиђено и то питање, по којој ће цени да се продаје један ар земље, која хоће да се отуђи; 2., што није обухваћено и питање, да се продајна цена одмах наплаћује, јер противно поступање могло би навести општину на излиглне трошкове; 3,, што није било места да се извосна лнца одбијају од удела на по нзвесан део од утрине, без обзира на то што су та лица раније добила по извесан део, јер кад одлука Државног Савота гласи да се утрпна сеоска дели на све грађане, а не само на један део, онда се тако мора и поступити, а сем тога и правда захтева, да сви грађани уђу у гурему, кад већ свн иначе сносе општинске терете. Према овим примедбама надзорне власти, одбор општипски донесе другу одлуку, којом нре свега опет искључи из права на деобу нзвесна лица, а међу њима и жалитеље, а сем тога, да цена једном ару земље буде 2 - 80 дин., и најзад, да со онима, који су добили општинску утрину раније на уживање, иста сада уступи у својину. По жалби Ј. Р„ пароха, и П. Б., тежака, онд., у којој су навели, да им је без разлога осперено право на деобу, надзорна власт задржала је и ову одлуку од извршења са раније изнетнх разлога. По жалби председннка општинског суда, Државни Савет нашао је, да је решење надзорно власти правилно, па је стога одлуком од 9. јуна 1909 год. № 3725. одбацио жалбу као неумесну. Јос. К. Ст.

Одлука опште Седнице Касац. Суда од 19. Јан. 1910 г. Првостепеном шабачком суду био је оптужен Т. К. зато, што је 27. јуна 1907. г. у вече, око 9'/ 2 сати, пуцао из пушке у којој је било исечено олово, са улице на собу II. II. где је овај са својом породицом спавао у памери да га убије. Првостетепени шабач. суд је решењем својим нашао, да у оваквој радњи оптуженога пема дела нокушаја убиства, пошто ничим није утврђена намера за чињење истог и оптуженога пустпо испод суђења. Но по жалби државног и приватног тужиоца, Касациони Суд примедбама својим од 14. децембра 1909. г. № 14188, поништио је решење шабачког првостеп суда са разлога: »Кад се представком приватног тужиоца, полициским и судским увиђајем, по §§ 230 и 234. крив. суд. пост, утврђује, да је из пушке, која је била напуњена сеченим оловом, пуцано ноћу у собу приватног тужиоца и то оида кад је у њој тужилац са својом породицом саавао, онда је суд погрешно нашао: да је у овоме оптужењу бнла искључена свака намера за убиство приватног тужиоца или неког другог лица, које је било у тој соби. Погрешно са тога, што је код кажњивих дела овога рода намера за извршењс истих законска нретпоставка, а