Полицијски гласник

БРОЈ 40.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 319

лициска власт ор. ресавсвог, решешем од 30. септембра ове г. Вр. 17"285, задржава од извршења партију буџетску за дућанске аренде. Моли се уредништво за објашњење: да ли је и после надлежно одобреног буџета надлежна полициска власт да задржава од извршења поједине буџетске партије, и ако јесте, да ли је њено регш ње извршно, а ако није коме се жалба треба изјавити противу оваковог решења. Поново се моли уредништво да ово одштамиа што пре, јер је и конац године, те да би се знало шта ће се даље радити." — На ово питање одговарамо: По члану28. закона окружним, среским и општинским буџетима, један пут одобрени буџет не може се више узимати у разматрање. Према овоме, ако је начелник срески задржавао својим решењем непосредно извесне буџетске позиције, то би била погрешка, јер се одобрени буџет не може мењати ни у погледу прихода ни расхода. Али из овога не излази као последица и то, да начелник срески не би имао права да задржи од извршења администраивне одлуке општипског суда, које би он донео о извршењу наплате ове аренде, јер тиме, што је општина предвидела у своме буџету ову аренду од дућана, она није стекла право и да је наллати, ако сеоски дућани не могу постојати у селу према чл. 2. закона о сеоским дућанима. Начелник срески никако не би смео повлађивати општинскоме суду, да се држе у селу дућани противно поменутом закону, него би и сам морао учинити све што треба. да се они затворе, и да нагна и онштински суд, да он сваки нови покушај отварања доставља среској власти, ради даљег законскот поступка. Овако радећи, буџет би остао онакав какоје одобрен, и не би по Форми. био повређен чл. 28, само што се приход од аренде не би наплатио услед тога, што постојање сеоских дућана не би било признато. Ако општински суд налази да и преко свега овога има права на наплату, он се може жалити на одлуку среске власти Државном Савету, према ставу трећем чл. 170. закона о општинама. Н Суд општине крушчичке, актом својим Бр. 1273, пита: »Пресудом овог суда од 4. октомбра ове године бр. 1199, кажњена су извесна лицаза дело из § 391. кривич. закона, са по 15 дана затвора и три месеца полицијског надзора, а по тужби приватног лица. Осуђена лица изјавила су на ггоменуту пресуду жалбу, која је благовремена, а на жалбу нису утиснула нимало таксе, нити су приложила уверења о сиротном стању, а у жалби назначено је да таксу не плаћају због сиромаштине. Шалба је иредата пошти на повратни рецепис. У чл. 9. закона о таксама, ставу првом, вели се: »писмено власт ће примити само у случају, кад јој се упути поштом. Завешће га у протокол, па затим оставити

у акта с'напоменом, да је ово учињено стога, што није плаћена прописна такса«. Али како су именована лица одиста сиротног стања, то се моли уредништво за објашњење у свом првом наредном броју, има ли места ову жалбу оставити у укте по напред наведеном пропису или пе, и шта суд у оваким случајевима треба да ради ?« — На ово питање одговарамо: Члан 9. закона о таксама, истина, говори онако, како је напред речено, али се у овом даном случају не може поступити по њему, пошто су жалиоци у жалбама нарочито истакли, да таксу ие плаћају због сиромаштине, па се општински суд уверио да је тај навод истииит. Да је жалба упућена некој другој власти, која по својој падлежности није у положају да се увери: да ли је наведена околност о сиромаштини тачна или не, она би могла поступити по поменутом законском наређењу, али кад је то случај са влашћу, која је баш надлежна да издаје уверење о овом Факту, као што је тај суд, онда би другчијим поступањем био псвређен чл. 2. т. 8. закона о таксама, и жалиоци неправедно лишени права жалбе. Нека, дакле, суд спроведе жалбу првостепеном суду, и у спроводу нека нагласи да су жалиоци сиротног стања, па ако првостепени суд нађе да овај навод без нарочитог уверења не вреди, он неће ни улазити у оцену саме ствари.

ОДЛУКЕ ДРШАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА

Један случај сукоба о надлежности нзмеђу Министра Унутрашњих Дела и Министра Грађевина. Миленко Р., из Ужица, изјавио је Министру Унутрашњих дела жалбу на решење начелства окр. ужичког од 13. маја 1910 год. № 4186., којии је, на основу чл. 11. закона о уређењу округа и срезова, оснажено решење начелника среза ужичког од 26. априла исте године № 4378., а којим је он одбивен од свог тражења накнаде за његово имање, које му је просечено окружним путем Ужице — Кокип Брод, — па је гражио, да се то решење начелства поништи. Ту жалбу Миленкову, са односним актима, Министарство Унутрашњих дела упутило је Министарству Грађевина на надлеаши постулак. Министарство Грађевина. налазећи да оно није надлежво за разматрање и решење по овом предмету, пошто овде није у питању оцена процене, што по § 22. закона о експропријацији, спада у надлежност Министарства Грађевина, него је овде у питању законитосг ожалбеног решења окружног начелства, за оцену чега је надлежан Мипистар Унутрашњих Дела, — вратило је поменуту жалбу са односним актима Министарству Унутрашњих Дела на надлежни поступак. Али Министар Унутрашњих Дела и носле учињеног објашњења остао је при томе: да је за доношење одлуке по овом

предмету надлежан Министар Грађевина, па је писмом од 10. јуна 1910 год. №11122, понова тај предмет упутио Министру Грађевина на расмотрење и решење, а ако се са тим не би сложио, да код Државног Савета, у смислу тач. 7. чл. 144. Устава, изазове сукоб. Министар Грађевина, налазећи да он није надлежан за расматрање ожалбеног решења, које је донето на основу закона о уређењу округа и срезова, упутио је овај предмет Државном Савету и молио, да у смислу тач. 7. чл. 144. Устава изволи решити: ко је надлежан за расматрање и решење ожалбеног решења— Министар Грађевина или Министар Унутрашњих Дела. Државни Савет, по расмотрењу односних акта, нашао је, да је за расправу спорног предмета у овом случају надлежан Мипистар Унутрашњих Дела, јер овде није у питању оцена процене, па да би у смислу § 22. закона о експропијацији био надлежан Министар Грађевина, већ је у питању законитост решења среске власти, којим је жалилац Миленко одбијен од тражења накнаде за његово им&ње. које му је лросечено окружним путем, зато, што се овим просецањем имање не штети, и што је тражење застарело, а за оцену тога питања надлежан је Министар Унутрашњих Дела, у толико пре, што је и решење начелства окр. ужичког, којим је одобрено поменуто решење среске власти, засновано на чл. 11. закона о урећењу округа и срезова. Стога је Државни Савет на основу тач. 7. чл. 144. Устава и чл. 32. саветског пословника, решио, да је за расправу покренутог спора надлежан Мпнистар Унутрашњих Дела. Одлука од 10 августа 1910 године № 7760.

Лица, која се бирају за окружног деловођу, морају поред осталих услова имати на дан избора најмање 30 година старости. Окружна скупштина округа в на дан 8. августа 1910 год. изабрала је за окружног деловођу Милана С.. судског писара из В и ову своју одлуку доставила начелству окружном на оцену и решење. Начелство окружно нашло је да ова одлука не одговара закону из ових разлога: По чл. 123. закона о уређењу округа и срезова, окружни деловођа може бити свако лице, које има квалиФикације за среског начелника; но кандидати с погодбама из тач. 3. и 5. чл. 48. могу бити изабрани, ако имају и три године службе, која се ту предвиђа. Како се пак по чл. 48. истог закона за среског начелника може поставити лице, које поред осталих услова има и најмање тридесет година живота, којп услов важи по горе поменутом законском пропису и за окружног деловођу, а међутим из кондуит листе и сведоџбе о школовању види се, да је изабрани кандидат рођен 25. јануара 1881. год., те