Полицијски гласник

СТРАНА 332

ПОЛИЦИЛСКИ ГЛАСНИК

БРОЛ 42.

онда би захтев законског регулпсања употребе оружја бпо у опгпте боспредметап конституционални постулат, п спакако да бн била само једна Формалност доноситп такав закоп, чијабијсдина одредба била: „Овлашћује сс влада, да регулише администратпвну употребу оружја". Пре свега закон мора што је могуће тачније да утврди правне основе за аримену оргЈжане силе , управо правне услове за примену употребе пружја т ађв1:гас1;о. Сем тога законодавство мора да утврди категорије изврхиних органа, којима је поверена примена тога принуднога средства. И овде се мора придржавати тога захтева, да само законитим путем може бити преношење овлашћења употребе оружја, које је законом даровано извесним Кбтегоријама извршних органа, на другу групу чиновннка. И сама мер а употребе оружја треба да је већ у опште законом опредељена, п ако тај захтев на први поглед изгледа претеран. Но као што пзгледа абсурдно да се поставља размера у облику законске скале за поједину примену оружане оиле, тако се исто с друге стране не би могло допустити п оправдава ги, кад закон не би поставио никаква ограничења за меру примењивања те силе. Шта више, из основа се мора захтеватн, да закон за случајеве примене употребе оружја сем код права нужне одбране, утврди вроту оружја за прпмену (хладно или ватрено оружје) и да пропшпе правила за интензитет те употребе, да би се по могућсгву избегло убпјање људи, пошто се по правилу циљ прпиене оружане силе може постићи и без таквих дејствовања. Но лако је увидетн, да се и поред законом и уредбама прописапих дпректива, ппак ретко и врло мало оштро може оцртати задатак појединца при употреби оружја, те се за то и мора захтевати, да законим путем буде изражепа и регулисана кривично-правпа одговорност органа. за последице сваког појединог случаја употребе оружја. За административну уссотребу оружја војске. приликом реквизиције административне власти, сем изложенога, морају бити предмет законског регулисања још и ови правни односи: а) Утврђивање, да ли и под којим условима сме војска стуиати у акцнју само на захтев цивилних власти, као и то, да ли је она дужна да следујо таквим реквизпцијама. б) Практично необично важно питање, коме припада одлучивање о арис.туаању стварној примени употребе оружја изузимајући случај кад је група у нужној одбрани и томе сличие случајеве — да ли војномо заповедиику или представиику цивилне власти која у нереду интервенише. Као и постављање основнога принципа, да употреба оружја може бити регулисана само законима у Формалном смислу, изгледа да је тако исто важно питање, да ли то регулисање треба да буде у општем казненом законику или •— за војску — у војном казненом за-

конику, или у опште у специјалним законима; то је више питање систематике и целисходности. По ппшчеву мишљењу регулнсању административне употребе оружја није право место ни и казненоме гаконику ни у кривпчноме пост^пку. Свима потребпим захтевима одговарао би само један саецијални за кон, којп би прописивао основне принципе права употребе оружја јавних полпцијских оргпна и војске у горе изложеном обиму. Поводи за административну употребу оружја у опште. 1. Нузвна одбрана. У свнма нормама адмипистративпе употребе оружја налазе се одредбе, да извршни органи сваке врсте, којима је додељепо ношење оружја, нмају права на употребу оружја у службеној дулсностн, а парочито у случајевима нужие одбране. Ове би одредбе бпле као бптне за карактирисање тих односа: 1. Административна употреба оружја у нужној одбрани (изузимајући нормирапе одредбе којс у неким законнма изрично прекрачују оквир општег права нужне одбранс) иде даље од ове већ н за то, што снадбевеност јавних органа оружјем повећава могућност употребе оружја, те чешће наступа и стварна примена нужне одбране баш тим средствнма. 2. Правне услове нужне одбране ништа не мења учешће органа са службеним оружјем. Положај наоружаног извршног органа не може никако бити гори од пожаја приватнога. Сам Факт , да су и>вршни органи према многнм нормама дужни спужбено да употребе орулгје, н. пр. органи којима је новерено чување људи или стварн, доноси собом, да у тим случајезима из основа мора ићи даље употреба оружја него код онштега права нужпе одбране. Ограничењу ирава употребе оружја јавних органа у нужној одбрани смело би се с друге стране у толико тежити, ако би се по могућности могао чинити избор најпре мање опаснога оружја, и само у крајњем случају опаснога орулхја (ватреног). Мање целисходна изгледа тежња, која је избила у појединим инструкцијама у томе што ће закон упућивати на каз нени закон или сам нормиратн извесне нарочите услове — да се још исцрпније деФинишу и објасне услови за нужну одбрану. 'Гаква су излагања склона да заведу извршног органа на погрешно схватање, а могу шта више да буду повод бескорисном излагању животнс ј опасности. 2. Савла^ивање отпора и непослушности. Општа је ознака случајева који овде долазе у питање, да стварни нааад на извршпог органа или претње нападом не сачињава битни услов за право органа на употребу оружја. Тако звани антивни отиор састоји се савакојако у актима позитивне отпорности, из радњи које су управљене да те конкретне радње извршнога органа изиграју, али које ипак не

представљају облик наиада на важна добра органова, или код којих напад није бар принцип. Пасивни отпор — кад га н. пр. из вршује веКа маса људи — међутим, од такве је штете и онасности по државна уређења, да и противу њега пма места употреби оружја. И пасивно држање аојединца — кад то према околностима изгледа нарочито опасно за општност монсе државном силом да произведе уннштење ненослушности. У тим случајевима право употребе оружја представљено је у административно-иравној самоодбрани (државе) у најширем смислу. Сваки поремећај правилнога тока државне установе, свако штетно утицање на дрлгавну управу можс дати повода за одбрану средством оружане силе. У већини прописа који се односе на адмпнистративну употребу оружја појам нужне одбране није нарочпто деФинисан. Он се изводи из основица општега казненог закопика појединих држава. У кривичном араву истиче се питање о томе: да лн је ирема околностима доауштен отиор према службеним радњама извршних органа ? Има ли дакле државни грађанпн у опште права испитивања заповестп и глужбене радње органове, или има безусловно да слуша? Под извесним околностима, о којима ностоје врло разна н супротна мншљења, отпор противу службених радњи данас је допуштен. Превари ли се упорни у овомс праву на отнор, онће путем редовне судске истраге бити евентуално осуђен на казну лишења слободе. Са свимје друкчије код уаотребе оружј а у таквим случајевима. Ту стоји у иитању, да ли извршни орган сме оружаном силом да сузбије отиор који је уперен противу његове службене радње, без обзира на то, да ли тај отпор изгледа до нуштен или казним према казнеиоме законику. Кад се дакле извршни орган превари у своме праву на употребу оружја, кад се неправо принудна радња сматра за правну, по правилу су при том за упорногаскопчане много теже последице; така заблуда може проузроковати телесну повреду или чак и смрт онога који је вршио отлор. Услед таквих околности изгледа основано, да се самостално проучи питање, какво својство треба да имају службене радње, па да се — код сгицаја осталих услова — могу у случају отпора извршити оружаном силом, ( наставиће се) Д. В. Бакић

0ДГ0В0РНИ УРЕДНИК ПОКУШАЈ ОДРЕЂИВАЊА ПОЈМА од Д^ра Авгуета ЈУШричке авног редовног нроФесора права на чешком универзитегу у Прагу

(наставак) IV Изгледа да је сасвим природно, да се при одређивању појма одговорног а уред-