Полицијски гласник

БРОЈ 42.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 333

ника иође од појма уредника у оишге, наравно како по начелима логике, тако и у погледу на претходна излагања о правно-историјском гледишту. Појам }1редника несумњиво је Фактички појам. Он није тек правом створен; њега је, као што Т лјзи ! тачно вели, сам живот створио. Свакојако 111 а !)8 <;гас1;о могућно је замислити часопис без уредника, на пр. на тај начин, да радови поједнних сарадника непромењена, по реду како су послати, буду оштампани у штампаном спису, чији је обим евентуално у папред одређен. Очевидно да у овом случају оно лице, које би примало радове, а по том слало у штампу, ее би вршило никакав уређивачки посао, иего би у неку руку било те1;еиг еп ра^ез. Ипак би то било стање најпотпуније анархије. Тако руковођеним новинама недостајало би једноставно управљање, дакле један од главних услова за успех једнога преДузећа, које је упућено на суделовање веКег броја лица. И сама природа ствари, а у толако више данас уобичајено уређење предузећа са задатком издавања новина или часоппса, захтевају, с обзиром на начело поделе рада, једно лице, које би имало дужност да скупља материјал за лист, да га исиитује и одабира, дакле да садржину појединих бројева одређује и у ред доводи п уз то да — што није безусловно потребно — прилаже и своје сопствене умне продукте. А то је баш задатак одговорнога уредника. Уредника, сасвим природно, поставља онај, који је основао предузеће новииа или од кога другога примпо, дакле оно лице, коме у опште припада право, да располаже предузећем. свеједно, да ли ће се то лице назвати издавач, ималац или власник листа. Ово лице може, паравно под претпоставком да је то физичко лице, и само бити уредник или сауредник; али оно може и пренети уредничке послове пскључиво на једно или више других лица, а са своје стране одрећи се сваког учешћа у уредништву. Као што се из овога видн, лежи правни осиов ноложаја одговорнога уредника изузимајући случај кад сам власник предузећа прими на себе уредништво — у његовом уговору, или, тачније речено, у његовом споразуму са власником предузећа новпна, којим се на њ баш преноси задатак уредника. Ако је појам уредника у опште Фактичке природе, то се онда показује појам одговорног а уредника већ као аравни појам. Јер он је потекао из потребе правнога живота, из потребе за довољном правном заштитом. Закон наређује, да буде напменован одговорни уредник, и да се на сваком поједпном броју периодичнога штампанога списа означи, а евентуално и да се још у напред власти пријави. Дужност именовања одговорнога уредника нада наравно на лице, које је у опште позвано да постави уредника, дакле на подузетника новина (издавача, власника листа). Само се по себи разуме, да ово именовање не може бити без споразума с именованим лицем, без његовога пристанка, другим речима: ако се хоће да

неко буде именован као одговорни уредник, то ои онда мора бити прво постављен за одговорнога уредника. И бач! у овом иостављању, у овом сиораацмлј између подузетника новпна и другог једног лица, које тиме прима место одговорнога уредника, треба гледати — исто онако као што смо код уредника у опште видели — коиститутивни елеменат институције одговорнога уредника. Као одговорни уредник може се дакле именовати само оно лице, које је нодузетник новина већ раније за то поставио, само дакле оно лице, са којим се подузетнвк споразумео, да оно врши Функције одговорнога уредника. Свакојако овај се споразум може и иреИутно на тај начпн постићи, да неко буде са љеговим знањсм и без његовога противљења означен као одговорни уредник (код власти или на листу). Иодузетник новина (часописа) може несумњиво сам узети на себе и одговорно уредништво, онако као и уредништво. У овом случају има се следствено као конститутивни елеменат сматрати дотпчна одлука. Наравпо, ова одлука да се прпми одговорно уредништво, добија правип значај тек тиме, шго ће се у спољњем свету на несумњнв начин маниФестовати, дакле поглавито онда, кад је подузетник новипа самог себе као одговорног уредника именовао (втасти или на листу). Али ни у ком случају није одговорни уредник онај, који би као такав био именован без његовога изрично или бар ирећутно иајављенота иристанка или чак и поред његовога противљења. Такво именовање очевидно би било противно истини. Ипак то је баш јасан доказ за то, да постављање одговорнога уредника у горе означеном смислу чини конститутивпи моменат ове институцнје. Мора се признати, да законодавства о штампи само изузетно спомињу овај конститутивии елеменат, т. ј. постављање одговорнога уреднико, ношто се опа понајчешће задовољавају прописом, да се одговорпи уредник има објавити на листу одпосно и власти. Ипак је нетачан закључак, који се овде онде из тога изводи, да постављању одговорнога уредника ноприпада значај конститутивнога елемента, и да у овом погледу на место тога можда баш ово имеповање долази. Разлог реченој појави има се шта више у томе гледати, што је именовање одговорнога уредника сасвим појамно условљено његовим прстходним постављањем, и што се ово законодавцу чинило тако природно, да је сматрао за излишно то нарочито иотицати. Доказ за тачност овога гледишта пружа аустријски владин пројекат закона о штампи од 1902 године, који тамо, где прописује именовање одговорнога на листу (§ 8. одељ. 1.) и претходну пријаву истога власти (§ 9. ал. 2), ништа не спомиње о његовом постављању, али приликом регулисања случаја кад има више одговорних уредника (§ 8. ал. 2.) на један пут изгледа више инстиктивно — говори о иостављању више одговорних уредника. Исто се тако говори у § 10. одељ. 3. о поставл>ању заступника одговорном уреднику за време кад је

он нривремено спречен или неспособан, и то је ова дужност, да сс постављањо изврши, баш издавачу наложена. Одгвде се може изводнти, да пројекат и у обичном случају, кад је само један одговорнн уредннк постављен, претпоставља његово претходно постављање. Из овога што је казано следује, да законско наређивање, да се именује одговорни уредпик, садржи двоје: прво одредбу да се има поставити одговорни уредник, и друго пропис, да се постављено лице има означити на листу (а евентуално и доставити власти). Само се и у тексту закона оно друго више наглашава а оно се друго узима као нешто што се тако рећи само по себи прећутно претпоставља. Исто се тако норма, која неистинито именовање одговорнога уредника угрожава казном, тиче не само случаја да је нменовано друго лице, а не оно које је одиста постављено, него и случаја да у оиште нико није као одговорни уредник постављен. Али у чему се уираво састоји функција одговорнога уредника, какав је његов круг рада ио схватању законодавца? Зацело се то може најбоље видети из дужности, које је закон наметнуо одговорном уредннку. Његова је најглавнија дужност старати се о томе, да у садржини штампанога списа не буде ничега, што је кажњиво по казненом законику. Ово „критички инхибитивна контролна делатност®, као што се 1јбпт§ тачно изражава, несумњиво је најважнији задатак одговорнога уредника, задатак, који је у очима законодавца од толиког значаја, да се у овој функцији, без бојазни да ћемо погрешити, може гледати главни циљ ове установе. Неки (као [ јопшјј ) иду тако далеко да, везујући за времена _ цензуре, гледају у одговорном уреднику неку врсту добровољнога цензор а, који треба да замени укинутог државног цензора. Али, по моме мишљењу, не треба у овом погледу превидети битну разлику између обе сломенуте ипституције. Јер дужност контролисања од стране државпога цензора потицала је нз његовога службеног а иоложаја као државнога органа, те је занемаривање ове дужности повлачило за собом исте послодпце, као п занемаривање службених дужности у опште, дакле ирипциппјолно само дисциилинске казне, док се дужност контролисања одговорнога уредника оснива на његовом постављењу у једном ириватном уговору, које је општим законом прописано и под криминалну казну подвргнуто. (наставиће се) Превео Д-р Д. АранђеловиЂ.

КРИМИНАЛНА П01ИЦИЈА

(НАСТАВАК) Пошто је, судећп по свему, злочпнац био оно лице, које је наша истрага означавала, одлучили смо се да са резултатом наше истраге упознамо државно тужио-