Полицијски гласник

ВГОЈ 42.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 335

У службу овако одабраног истражног чиновништва треба ставити полицију не мање честиту, савесну и способну, која ће имати иницијативе и притежавати моћ резоновања, науку и искуство. (СВРШИЋЕ С Е)

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА Интересантнапарница уПаризу. Ових дана завршена је једна интересантна парница поводом наследства Виконтесе Реневиљ, по рођењу Рускиње. Интересантна је, што су њени закони наследници добили спор противу Француске владе, која се појавила као наследвик. Виконтеса Реневиљ, после своје смрти, цео свој иметак од милион Франака, оотавила је тестаментом архијепископу нариском. Но овај из непознатих разлога није се хтео примити тог огромног наследства. Кад је се он одрекао наследства, онда се као наследник појавила Француска држава, базирајући то своје право на томе, што завештатељка у своме тестаменту нарочито искључује законите наследнике, апооле отказа архиепископовог, Француска држава полаже право наслеђа, сматрајући да је Виконтеса умрла без наследника. После тога Фамилија покојне Виконтесе, њена сестра госпођа Шерметеваи њен сестрић г. Петрово-Соловово, преко свог адвоката пријаве се као законити наследници. Поред осталих доказа, њихов адвокат изнео је и тај, да је покојница лнчно била расположена према архијепископу, већ самим тим што га означује за свога наследника, а да је нарочито гајила антипатије, према Француској држави, чији је републикански систем, који данас влада вазда осу1)ивала. За потврду тих евојих навода, пуномоћник наследника, приложио је масу писама покојничиних, из којих се јасно види горе наведено, додајући при том: »било би апсурдно, било би потпуно преиначење воље покојничине, кад би њен новац, који она оставља архијепископу, припао републиканској др ■ жави, коју она безмерно мрзи«. Ова парница изазвала је читаву буру разног тумачења у Паризу, и сви су са нестрпљењемочекивали решење суда, које је ових дане донето у корист сестре и сестрића покојне Виконтесе. А. Ј. А.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I Суд општине гунцатске у срезу гружаиском, актом својим Вр. 1411, пита: >,Суд овај саставио је буџот о приходу и расходу ове општине за 1910. годину, који је и општински одбор одобрио. По овоме буџету предвићен је за покриће расхода и прирез општински од 49'98°/ 0 . Како је по чл. 131. закона о општинама нредвиђено, да се буџети општински, по којима прирез није већи од 50°/ О1 не

износе на одобрење пред општински збор, то је суд овај буџет, пошто га је одбор одобрио — послао надзорној власти, а ова окружном одбору — на одобрење. Окружни одбор округа крагујевачког, примедбом својом од 13. октобра т. г. Бр. 901, враћа овај буџет општинском суду са наредбом, да суд овај буџет изнесе још и пред опшгипски збор на одобрење, позивајући се на чл. 32. тач. 2. закона о општинама (који члан апсолутно нема никакве речи и појма о буџетима). Са изложеног суд моли уреднигатво за што скорије објашњење у своме листу о томе: да ли је правилна радња — наредба окружног одбора по овоме, или не ? и зашто је прописан чл. 131. зак. о општинама, кад окр. одбор њему противно наре^ује; а опет чл. 132. зак. о општинама каже, да збор решава о буџету. по коме је већи прирез од 50%, Јест да чл. 167. Устава земаљског говори, да се никакав прирез општински нс може установити без одобрења општинског збора; — али трећи став овога члана опет вели, да ће закон одредити у којим ће случајевима бити потребно за те прирезе одобрење које државие власти, као што је то чл. 131. зак. о општинама и одредио.« — На ово питање одговарамо: И господин Министар Финансија у распису своме од 16. Фебруара ове годиве Б.Пр.Бр. 234, и Државни Савет у одлуци својој од 7. октобра ове године, Бр. 9495, која је штампана у бр. 39. овога листа, стоје на томе гледишту, да и оии општиноки буџети, у којимаје општински прирез до 50°/ о процента, морају ићи пред општински збор ради одобрења. За овакво гледиште они налазе разлога у томе, шго чл. 167. Устава изречно вели, да се не може установити »ммкакав оиштински арирез без одобрења оаштинског збора", и што се то право збору даје и тачком 2. чл. 33. закона о општинама, те је, према томе, веле, чл. 131. закона о општинама противан уставним нарећењима и поменутим нарећењима закона о општинама. Ми не делимо предње мишљење из ових разлога: Истина је, да уставиа наређења гласе онако, како је напред изнесено, али се ипак треба поступати по чл. 131. закона о општинама. јер су законодавцу била позната ова уставна наређења, на кад је он ипак донео онакву одредбу у чл. 131. онда се мора узети да је он нагиао да овако треба разумети чл, 167. Устава, или да је свесно повредио овај уставни принцип из обзира целисходности, јер се зна, да су због тога, што су раније буџети изношени пред општинскн збор, две трећине општина осгајале без буџета преко целе године. Кад се овако стоји с једне стране пред Уставом, који поставља једно правило, а с друге пред доцнијим законом, који од овога правила одступа, онда се судија и сваки онај државни орган, којп има да примењује доцније донесени закон. мора држати закона, а не Устава. Он чак нема права да испитује: да ли закон одговара Уставу или не, чим је закон донесен од надлежних законодавиих

Фактора, на прописно и промулгиран и обнародован. Јер, ако би се то право дозволило, онда би у примени закона настала анархија, јер би један орган нашао да известан закон одговара уставним наређењима а други не; један да је законодавац могао одступити од уставнога наређења а други не, и тако би могло доћи до невероватне разлике у примени. У науци ово питање више није спорно, јер се, као гпто рекосмо, спори свакоме да резонује о томе: да ли је један закон уставан или не, него се он мора строго вршити како је донесен од законодавних Фактора. У овом овде случају члан 131. јасан је, јер он искључује свако учешће опшгинског збора, кад општински нрирез за подмирење опгптинских издатака, не прелази 50% према суми непосредног пореза. Он чак није у сукобу ни са чл. 33. т. 2. поменутога закона, јер се овде говори о праву збора кад прирез прелази суму од 50%. То се јасно види из последњег става чл. 33. закона о општинама, где се вели, да » решење општинског збора о ггрирезу ареко стоие одређене овим законом, важи кад га одобри" и т, д. У целом, пак, закону стопу приреза одређују само чл. 131, и 132, те се, према томе, јасно види, да је овде реч само о прирезу из чл. 132, пошто њему није одређен максимум а као минимум узима се онај из чл. 131. У осталом, чл. 33. не би могао бити никава сметња за примену чл. 131, ни по томе, што би се узело да су ова два законска наређења у колизији, и онда би важило оно из чл. 131. као доцније, под претпозтавком да је то воља законодавца. Овако, дакле, ми мислимо; али како је ово само субјективно наше мишљење, које није обвезно ни за кога, а надлежни, опет, Фактори, мисле друкчије о томе. онда тај суд мора да изврши наређење старије власти и да буџет изнесе пред збор, а одвојено од овога може да учини званичан предлог преко своје надлежне власти, да се ово питање поново процени од надлежних Фактора. II Суд општине биновачке актом својим Бр. 1213, пита: »Суд овај, пресудом својом од 27 августа тек. год. № 943, осудио је Рад. II. С. из Др. на плаћање порезе у 50*55 дин. на имање у месту зв. „Г. . . ." атару општине ове за пр. 1909 год. са накнадом спорне таксе. Пресуда ова донета је на основи Ч.т, 18 »Зак. о неп. порези.® Осуђени Рад. II. С. изјавио је жалбу на горњу пресуду Првостеп. Смед. Суду; но овај је вртио ову са пом. жалбом п осталим актима овоме суду, не расмотривши пресуду из разлога : да суд није надлежан да пресуде овакве^природе решава, са наређењем да је суд пошље на решење надлежној за то власти. Моли се уредништво за обавештењо: