Полицијски гласник

СТРАНА 390

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СРОЈ 48. и 49.

сумњп«-, нпр. по томе игго се дружи са р^авим људима, ш го је нерадннк а троши много, што се ноћу ииђа по селу и атару а те изласке не може разложно да оправда, онда такву одлуку суда и одбора неће да ништи старија власт, у толико мање, ако осумњичени својим одговором није поколебао сумњу одбора и суда. Среска власт је погрешила што је поништила решење н према онима, који се нису жалили, јер је оно према њима постало извршно, али како је њено решење обвезно за општински суд, он мора да поступи по њему. Општински часници не могу бити одговорни што су одмах извршили одлуку суда и одбора, јер су они то вероватно урадили не из намере да овоме начине штете и пакости, него из уверења, да им § 4. и 15. и 16. Полицијске уредбе дају на то. право. II Суду општине гуњачке, на акт његов Бр. 1535. одговара се ово : За сваку осуду по чл. 109. и 110. закона о општинама, треба наплаћивати таксу по 2 дин. и ову лепити на извештај, који се суду подноси у смислу чл. 111. истог закона, али при изрицању саме осуде увек треба рећи окривљеном да се и на то илаћање осуђује. За молбе, жалбе, представке и т сл. које се подносе општинским судовима, они не могу наплаћивати таксу од 0-50 динара ни у маркама ни у новцу, сем случајева где је у закону изречно речено, да и општински судови наплаћују таксу.

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА

Државни Савет није надлежан за расматрање предмета, који се тину казне за издазање под закуп нездравих станова. Суд општине града Београда, наоснову извештаја стручне комисије, а с обзиром на чл. 8.— 12. правила о нездравим становима, наредбом од 17. новембра 1908. годизе ј\» 5986. забранио је Стевану II., трг. овд., издавање његових нездравих станова и наредио му, да кирајџије исели. Како Стеван по тој паредби није поступио, то га је суд општински пресудом од 20. маја 1909. год. № 1910. казнио са 50 дин.., па је ту пресуду, но изјављеној жалби, одобрио и Министар Унутрашњих Дела својим решењем од 4. јула 1909. год. П№ 13540. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је, да се предмет ове жалбе не тнче административног спора у смислу чл. 48. тач. 2. закона о пословном реду у Државном Савегу, већ иитања о казни, која јз иаречена на основу чл. 33. закона о чувању народног здравља, за расматрање којега Државни Савет по чл. 5. закона о свом уређењу и чл 144. Устава није надлежан. С тога је одлуком од 26. новембра 1910. год. № 11352, а на оенову чл. 25. свога пословника, одбацио жалбу као ненадлежпој власти поднесепу.

На писара општинског не може се применити пропис нл. 158. закона о општинама, већ он за немарљиво вршење своје дужности може одговарати само својој претпостављеној власти. Станоје Р. С., писар ошптине б , узет је на одговор, што није извршио попис имовине једне стецишне масе, већ извршење овог посла одуговлачио, и ако му је неколиким наредбама препоручивано, да ово што пре изврши. На испиту свом изјавио је, да ово није извршио с тога, што је на раду имао још 38 других предмета. НадЗ'фна власт решењем од 26. јула 1910. год. № 11783, а на основу чл. 158. закона о општинама казнила га је за ово са 30 динара. По изјављеној жалби, III одсек Државног Савета, а пошто је претходно прибавио извештај од надзорне власти, да ја жалитељ у време изрицања казне био писар а не деловођа општински, нашао је, да решење надзорне власти не одговара закону, јер се на жалитеља није могао да примени пропис чл. 158. закона о општинама, пошто он није деловођа општински већ писар, и као такав за немарљиво вршење дужности могао би бити одговоран само својој претпостаљеној власти. С тога је, на основу чл. 170. закона о општинама, одлуком од 18. новембра 1910. год № 10880. понииггено решење падзорне власти.

Окружни посланици, чији је избор оспорен, имају права да учествују на седницама скупштине до одпуке о њиховоме избору, ну без права гласа и подкошења предлога. Окружна скупштина, округа в на свом састапку од 23. септембра 1910. год. донела је ове две одлуке^: 1, да бира В. Л., деловођу општине с за члана ширег окружног одбора; 2, да посланици за срез в , чији је избор оспорен, немају права говора, гласа и предлога до коначног решења о њиховим изборима, а да имају право на дијурну до тога дана. Надзорна власт иашла је, да је прва одлука противна чл. 110. закона о уређењу округа и срезова, а друга чл. 7. правила о пословном реду у окружној скупштнни, јер посланици за срез в имају права да учествују на седницама екупштине до одлуке о њиховоме избору без права гласа и подиошења предлога. Стога је решењем од 25. септембра 1910. г. № 12784. обе ове одлуке задржала од извршења и цео предмет послала Министру Унутрашњих Дела на оцену и решење. Министар Унутрашњнх Дела, нашавши да је решење надзорне властп на закону основано, послао је овај предмег Државном Савету на коначно решење. Државни Савег нашао је, да је решење надзорне власти иравилно и на закону основано, па га је, на основу чл, 14. зак. о уређењу округа и срезова, одобрио. Одлука од 5. октобра 1910. год.№ 9811.

Сопственици посреднинких радња за набавку слугу и службе нису дужни објавити и протоколисати фирме тих својих радња. Александар Г1., овд. посредник за набавку слугу и службе, кажњен је, у смислу чл. 37. зек . о таксама, од стране београдског првост. трговачког суда, за не протоколисање Фирме своје посредничке радње. Министар Финансија одобрио је решење суда својим решењем од 23. марта 1909. год. ПрБр. 7054. По изјављеној жалби, Државии Савет нашао је, да ожалбено решење Министрово не одговара закону из ових разлога: Чланом 37. закона о таксама предвиђена је објава и протоколисање Фирме оних посредничких радња, које као такве, у циљу олакшања трговања, сматра трговачки закон (§§ 50—58). Према томе, када се из акта овог предмета види, да се жалитељ бави посредничком радњом за набавку слугу и службе, и исту обавља на основу дозволе полицијске власти, коју му ова издаје наоснову правила од 1. априла 1887. год. ПБр. 4037., прописаних на основу § 356. 6. крив.закона, која се радња не може сматрати за посредничку у смислу §§ 50. и 51. тргов закона, онда се жалитељ, за непротоколисање Фирме те и такве радње, није ни могао осуђивати на казву по чл. 37. зак. о таксама, јер овај законски пропис није ни предвидео протоколисање такве радње. Министар Финасија писмом од 9. децембра 1909. год. ПрБр. 31.716. известио је Државни Савет, да напред изложене разлоге усваја и да ће у смислу истих издати жалиоцу друго решење. Одлука Државног Савета од 15. децембра 1909. год. № 7979.

Самоуправна тела: окрузи, срезови и општине не смеју наппаћивати ни установити никакав прирез, пчјачну таксу или ма какву другу дажбину, ако на то немају права и озлашћења у ком земаљском закону. Збор општине б , на дан 26. октобра 1910. године, донео је одлуку, да се, ради подизања новог општинског коша, покупи од сваке пореске главе по један динар. Надзорна власт решењем од 10. новембра 1910.год. № 21390. обуставила је од извршења ову зборску одлуку с тога, што је иста противна чл. 4. Финансиског закона, по коме се не може установити никакав прирез преко већ одобреног општинског буџета. С тога је сва акта овог предмета послала Министру Унутрашњих Дела, а Министар, слажући се са посматрањем надзорне власти, на основу чл. I 52. закона о општинама, послао је цео предмет Државном Савету на коначно решење. III. Одсек Државног Савета, по расмотрању односпих акта, нашао је, да је решење надзорне властп правилно и на закону основано, па га је с тога, на основу чл. 152. закона о општннама, одобрио. Одлука од 27. повембра 1910. године Л» 11150.