Полицијски гласник

СТРАНА 28.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

вршељу кривичних дела. Свакако термин „намера с< употребљује закон не само у смислу долуса већ и нешто више од тога, желећи да тим означи циљ делања. Закон је усвојио термине умишљаја и нехата којима никакво значење није одредио. II. Ми смо до сада имали два комеитатора нашега казненог законика: Ђорђа Ценића и Д-р Косту Петковића, који се по датумима разлику.ју за 43 године. 11и Ценић ни Петковић ни на једноме месту својих коментара немају речено: каква субјективна квалификација кривичнога дела треба да буде па да би закон за њу везивао казну. Они нам нигде ие дају одговора на питање: уноси ли наш законик субјективне елементе у обележје кривичнога дела, или, чини ли од субјективнпх елемената бар претпоггавку за примену казне, и какав субјективан квалитет радње треба да буде да би било места нримени кривичнога законика. И коментари по примеру законика не зпају за једно начелно схватање питања, већ код појеДиних параграфа, где је изрично иоменут умшљај или нехат, дају одредбе о њима. Јасно ј.е међутим да се не само код оних параграфа, где се умишљај и нехат изрично траже, мора о њима водити рачуна, него се о томе мора бити начисто апсолутно код свакога деликта. Ценић описно деФинише умишљај или „намишљај (с као решење, вољу да се изврши једио одређено кривично дело (овога или онога дућант, обити). Та се воља остварује »чрезт, решимостљ, кад се т. ј. реши да намеру свого и изврши®. (стр. 133.). Воља се међутим не остварује одлуком да се оствари већ радњом, покретима тела, који стварају последицу. Ценић не зна за поделу умишљаја. Ипак он напомиње Фајербахову си1ра <1о1о с1е!;егтша(;а, ма да јој не даје никакав практичан значај. »Ако је когодт, ктегоћи какво забран'1зно д^ло учиит, па изт> тога произађе и друго кое е он г в предвиђао, или увидети могао, гди се дакле хотимице и нехатЂ стичу, тако на пр. ктео когодђ само да рани и рашо га, но изт> те ране и смртг произађе, онда се и едно и друго као идеалнвш стицаИ казни®. (стр. 538. и 539.). Ценић не чини разлику да ли се предвиђана као могућна последица хтела или није хтела, па да у првом случају буде с1о1. еуеп);иаП8 а у другом си1ра 1а1;а, већ предвиђа само нехат. За њега дакле не постоји никакав даљи појам ваи непосредног умишљаја. Ценић карактерише нехат као ненамерно остварење кривичнога дела, које се могло при довољној пажњи спречити. Он разликује две врсте нехата лакомисленост, пустош, или свестан нехат и непажњу, несвестан нехат. Судећи по примерима које је Цеиић навео за потврду свога сватања о подели кулпе, он је није добро разумео. Други коментатор Петковић говори о умишљају код § 155. Крив. Зак. Он вели да хотичност као таква по самом филолошком значењу речи обележава намеру. Задржавајући исто значење и у правном смислу речи хотичност радње код дела убиства показује да је убиство вољно, да се оно хтело. (стр. 255.). У детаљније

одређивање појма Петкови!. се није уиуштао. 0 нехату он говори код § 158. Крив. Зак. (стр. 265., 266.) и као нехат, пебрежење, непажњу, несмотреност у правном смислу речи разуме сваку радњу иротив личности, имања илп права коју је њен извршилац могао да избегне да је био пазкљив, предострожан, смотрен до мере обнчпога, статистички просечнога човека. Разни степени овога нехата и то груби нехат, који може да се избегне с.а најобичнијим способностима, без икаква трага какве нарочнте пажње, обични пехат, који може обична пажљивост просечпога човека да избегне, и нижи стенен нехата, који може да избегне само нарочита пажн.а, немају уилива на саму кажншву страну иехата, већ само па степен кажњивости. ТП. МонограФске књижевности о овоме питан.у нема. Отуда је гледиште литера,туре измењено само у једноме систематском делу пз кривичног права: Јовапа Авакумовића. Авакумовић, што ее могло очекивати од једнога научнога дела, не показује нигде генетичку везу умишљаја и нехата, нити говори о потреби једне такве ипституције у кривичном делу. У том погледу он се равна са коментаторима нашега Крив. Законика. Елементи су с1о1и8-а воља, намера и радња. Воља има свој почетак у томе што човек хоће да подмири неку своју потребу, пожуду, на прилику што би прибавио какву имовину. Кад човек за остварење такве своје воље предузме какву незакону радњу, онда воља већ постаје недопуштеном намером (стр. 428., 429.). Авакумовић не разуме под вољом хотичност последице, већ мотиве за постанак намере. ДеФиниција с1о1из -а, на страни 434. гласи: в с1о1и8 је кад човек намерно нредузме какву радњу или пропусти нешто да уради, с намером да би постигао какав недопуштени резултат, знајући да је незаконита та радња или пропуска". Си1ра или нехат/по Авакумовићу јесте у казненом праву појава(!) која се може овако карактерисати: она је каква радња или не радња, у којој се показује непао/сња; она ствара какво некажњиво дело аротив воље или бар без внања онога, ко.ји има да одговара за тај кажњив резултат. Најпосле појам си1р-е претпоставлза и то да је било могуће спречити кажњиви резултат, кад би се употребила обичиа пажња и смотреност у раду. Нехат се дели на нехат из злоћудости (свестан) и из несмотрености (несвестан). IV. Кад једно питање од еминентне практичне важности законом није регулисано свакако је нужно имати у јудикатури једно константно мншљење. Ту ваља очекивати какву начелну одлуку Касационог Суда. У свима земљама на 1 рочито у Немачкој, чији законици не садрже законске деФиниције долуса и кулпе, има много начелних и специјалних одлука највишега суда о њима. Начелне одлуке нема до сада у Збиракама објав-

љеним. Гледиште се бар донекле ипак да израдити по неколико опецијалних одлука. У Новој Зоирци Ст. Максимовића на стр. 266—268 има овакав пример. Полициски чиновник оптужен за неизвршење осуде по штампарској крпвици. Први га суд ослободио јер налази да је он имао и других хитних ствари на извршењу те га је службени посао спречио. Касациони Суд то поништи и чиновник буде кажњеи са 5 даназатворапо § 128. Кривичног Закона у коме се вели: »Чиновник, који оклева да изврши казну и т. д. к Апелациони Суд ионишти ту пресуду што се из акта овог оптужења не види иити доказује намерно оклев аље оптуженога, већ просто небрежење, што не преставља кривицу, која је иредвиђена горе реченим законом® Касациони Суд поништи решење овога Суда Апелационог са ових разлога; »Суд Апелациони наводећи разлоге, на којима оснива иоменуто решење, признаје да пресуде због којпх је г. Јеремија оптужен нису извршене једино из небрежења његовог а никако са оклевања што се за овакво дело тражи, погпто обе оне речп »оклевање® и »небрежење с< нису ништа друго до израз једне исте радње или управо нерадње, из које кривица као последица произилази као што је то већ и општом седницом К. С. решено. << Апелациони Суд да овакве против разлоге: »К. С. у горњим примедбама, наводи да између речи »оклевања« и »небрежања® нема никакве разлике. Такво мишљење некоректно је, јер небрежење и оклевање није једно исто. Кад когод учини кривицу зато што је оклевао да изврши своју дужност, онда се ту увек претноставља зла намера његова, и он знајући да то чини нротивзаконо, чини нарочито ради тога да би ствар остала без правних последица, а код небрежења нема никад зле намере, него је немарљивост ароста, где извесно лице случајно, или нехотично не ради свој посао тачно, иа због тога изађе неправилност у његовој радњи«. Општа седница К. С. одбацила је ове противразлоге. (наставиће се) Живко ТопаловиЂ.

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА

Општински суд дужан је да се стара о добром одржању мостова и путова и у опште о могућности за лак и безбедан саобраЂај у свом реону. Збор општине 3 .... , на дан 28. новембра 1910 године, донео је одлуку, да се не правн мост преко воде, у »Поповој улици сс , који би везивао ову улицу са, железничком станицом. Надзорна власт решењем од 9. децембра 1910 године № 17226. обуставилаје од извршења ову зборску одлуку из ових разлога: Претписом Министра грађевина од 8. марта 1910 године № 1678. наређено је, да се у 3 .. .. просече нова — »Попова® — улица у ширинп од 18 метара као