Полицијски гласник

ВРОЈ 4.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 29.

иристудна улица, која спаја варсип са железничком сханицом. те да се на тај начин омогући веза вароши са железничком отаницом. Све је урађено, само .је остало да се још сагради мост преко реке. Подизањем овог моста, општина би подмирила своју једну битну потребу, јер би само средством овога моста био омогућеи колски оаобраћај са железничком станицом, пошто друге приотупие улице за колски саобраћај са железничком станпцом и нема. Но тач. 3. чл. 95. закона о општинама, општина, односно општински суд дужаи је, да се постара за лакоћу и безбедност саобраћаја у своме реону. Наведеном зборском одлуком, кад би иста остала у снази, општина би била доведена у немогућност да изврши своју дужност, прописану јој номенутим законским прописом, јер би у том случају железничка станица остала за колски саобраћај неприступачна. Разуме с.е, да би у том случају трпела огромну штету привреда и трговина не само вароши 3 . . . ., већ и околини, а без сумње, да би то било штетно и по државне интересе. С тога је цео предмет сасвојим решсњемспровела Миниотру Унутрашњих дела. Налазећи, да је решење надзорне власти на закону основано, Мииистар је писмом од 13. децембра 1910 год. 1ћ\» 23934., а на основу чл. 152. закона о општинама, послао Државном Савету сва акта овог предмета на коначно решење. Трећи Одсек Државног Савета по расмотрењу односних акта, нашао је, да .је ретиење надзорне власти правилно и на закону основано. С тога је, на основу чл. 152. закона о општинама, решио, да се решење надзорне власти одобри. Одлука од 31. децембра 1910. године № 12126. Протнву решења и одлука надзорне власти о задржању од извршења одпука општкноког суда, сдбора, или збора, жалбе се изјављују Државном Савету, а не Министру Унутрашњих Дела. Ђ. Ч., агент и заступник Дунавског Паробродског Друштва, обратио се одбору општине шабачке, са молбом. да друштво, на земљишту општинском подигие своју агенцију са потребним магацшхима, за смештај трговачке робе, а у интересу извозне трговине, пошто је Шабац најјача извозна станица. Као накиаду за кирију на земљиште, друштво је понудило, да те грађевине, које би према плановима п предрачуну коштале преко 40.000 динара, оно ужива за 40 година, а после тог рока да остану својина општине шабачке. Одбор општински доиеоје одлуку 10. августа 1909. године № 16299., да се понуда, као корисна по општину, прими у начелу, с тим, 'да се остали услови регулишу специјалиим уговором. Начелство округа подринског на основу чл. 152. закона о оптитинама, решењем од 14. августа 1909. год. № 11970., задржало је ову одбороку одлуку од извршења. Противу овог решења, Ђ. Ч. изјавио је жалбу Министру Унутрашњих дела, и

молио, да се решење начелс.тва, као неправилно, поништи. Министар је нашао, да се по чл, 170. закона о огаптинама, жалбе противу решења и одлука надзорних власти над општинама, донетнх на основу поменутог закона, изјављују Државном Савету. Па како Ш1 једним другим законским прописом ни.је предвиђено, да се Министру Унутрашњих дела изјављују жалбе противу решења надзорне власти, донетнх на основу чл. 152. закона о општинама, о задржању од извршења одлуке општинског одбора, то је, на основу чл. 27. Устава, решењем од 15. септембра 1909. године П№ 20559. одбацио ову жалбу као ненадлежној власти поднесену. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је, да је жалбено решење Министрово правилно и на закону основано. С тога је одлуком од 3. јануара 1910. године Л» 12642. одбацио жалбу као неумесну.

Када при извршењу извршне судске пресуде осуђенн не буде у стању вратитн тужноцу досуђене папире од вредности у натури, дужан је накнадити њихову вредкост по курсу. Г1. И. Ј., овд. трговац, поднео је кварту варошком на извршење извршну пресуду београдског првостепеног суда од 16. новембра 1907. године № 23612., да му се од Н. Б,, трг. овд., наплати досуђено потраживање у готову новцу у 8371*10 дин. и да му се врате вредећи панири, именовани у пресуди, са купонима, у вредности 25199 дин. — свега 33.570-10 дин. Позван да измири досуду, Н. Б. изјавио је: да папире није у отању да врати, зато, што их је отуђио још пре иарнице, и да је за измирење целокупне досуде положио 34.500 дин. у депозит трговачком суду још за времена вођења парнице, молећи, да се тај новац сада изузме и употреби на измирење досуда. Кварт варошки првих дана месеца августа 1909 год. изузео је од трговачког суда овај депозит у 34500 дин. и предао га П. И. Ј. за. измирење досуда по пресуди. Али је П. И. Ј., још пре него је примио тај новац, учинио примедбу, да је Н. Б., кад није у стању да врати папире у натури, дужан да положи њихову вредност ио курсу. а не у вредности од 25199 дин., као што је у пресуди означено, и да, према томе, допозит у 34500 дин. није довољан да, измири целокупну досуду. Кварт варошки, коме је пресуда била дата на извршење, огласио је овај захтев као умесан; прибавио је податке о курсу папира у том времеиу и колико је који од њихових купона износио, па је решењем од 12. јула 1909 год. .V« 11245. одлучио, да Н. Б., поред положених 34500 дин., треба да доплати још 9434-90 дин. Налазећи, да по пресуди има да врати или папире или њихову означену вредност од 25199 дин., Н. Б. је противу овог решења квартовог, као незаконнтог, изјавио жалбу Управи града Београда, положивши у истп мах, на позив кварта, у депозит још 10000 дин. док се не ра-

справи коначно питање, да ли .је дужан или не да доплати ову диференцнју у 9434-90 дин., коју је кварт пронашао, рачунајући непродате напире по тадањем курсу, а пе по вредностн означеној у преоуди. Поводом овога, извршна влаот тражила је од београдског трговачког оуда да своју пресуду протумачи, и суд је протумачио у том смислу. да је Н. Б. дужан накнаднти П. И. Ј. вредност папира по курсу, а не по оној вредности, која је у диспозитиву пресуде означена. На основу овога, извршни одељак Управе града Београда решењем од 19. јуна 1910 тод. Бр. 16301., собзиром на куро Ових папира тога дана, одлучио је, да Н. Б. положи 14283-65 дии. на име ресто дуга и осталих досуда по поменутој пресуди трговачког суда Л» 23612/907, што ако не учини, одељак ће наплату горње суме извршити иретходно из деионоване суме, а по том из његове покретности. Министар унутрашњих дела решењем од 14. јула 1910 год. 1Ш 12875. одобрио је ово решење. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је, да је жалбено решење Министрово правилно и на закону основано, па је стога одлуком од 3. јануара 1911. године № 12644/910 г. одбацио жалбу као неумесну.

КРИМИНАЛИТЕТ У СРБИЈИ (190Б—1909 год.) О криминалитету у Србији писано је и пигие се врло мно.го, али никад објективно и стручно, већ готово увек површно и са тенденцијом: да се стање представи много горе него што је у истини. Било је оасвим природно што се услед оваквог писања створило мишљење — не само код нас већ донекле и на страни — да ми у погледу криминалитета стојимо врло рђаво, скоро очајно, што у ствари не стоји у ис.тини. Не стоји у истини бар кад .је реч о општем криминалитету, т. ј. о криминалитету у целој земљи, јер, као што ћемо доцније доказати, то су свега 10—12 срезова који са својим ненормалннм локалним криминалитетом погоршавају знатио цифру општег криминалитета, и у овом погледу целу земљу представљају много горе него што је у ствари. Констатујући ово, ми у исто доба хитамо да изјавимо, да и ми нисмо потпуно задовол>ни саданашњимстањем криминалитета у земљи, јер на његовој ноправци има и треба да се још много и много ради, али у исго доба оматрамо за дужност да будемо објективни и да, излажући право стање ствари, иокажемо колико су нетачна и погрешна мишљења оних, који, било свесно или несвесно, тврде да цела наша земља стоји врло рђаво у погледу криминалитета. Тврдећи ово, они канда смећу са ума да је криминалитет нормална друштвена појава, и да, према овоме, не може бити ни речи о његовом потпуном уништељу, већ само о његовом умањењу.