Полицијски гласник

СТРАНА 44.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 6

зликовање иа свдртсшоспа и носмртоиаона оруђа. И најмањом иглицом може се чопек убити, ако се н.оме згодно пробије до мозга. И човечијом песницом, па чак у иеким случајевима и чврком може се човек убити. Бп лн сад по томе требало осудити за покушај убиства свакога који удари другога песницом или чврком? У изоесним случајевима свакако се мора водити рачуна о квалитету оруђа, али оно што је за иокушај убиства карактеристично није употребл)ено оруђе него иамера, воља, хотење виновниково. Кад ја неком љутом смртоносцом камом узмем да отсецам нокте, па му на једном месту намерно закачпм парче меса онда, јесам ли извршио покушај убиства или повреду тела? Касациони Суд је са срим у праву што је стао уз теорију во.ље аа појам умишљаја и ту теорију дад.е доследна правер, Он је тумачио дух закона који је рађен по врло старим законицима, када јс једина и искључиво владала теорија воље. Основа за то има нарочита у пропису § 4Ј. К, 3. 1«ојп велџ : да покушај злочинства или преступљењапостоји тада, кад је впновник кажњиво дело хтео да изврши, па то. није уснео услед дејства других околности. ДРУГИ ДЕО Умишљај — (1о1и$. Глава прва Теорије о умишљају. Биће несумњиво јасно са разлога које смо у уводу изнели и са практичне потребности појма умишљаја у кривичном ираву, да он умншљај преставља једаи психолошки однос виновника према крнвичноме делу. 0 њему се може говорити тада кад се човек може окривити за једпу последицу. Да бисмо правилно сдатили умишљај, мора се детал,није испитати какав је, које је природе и категорије онај духовни однос виновнцка према последици. У овоме питању сусрећемо се са две основне теорије, које се између себе боре о појму умишљаја. То су теорија воље и теорија креставе. Теорија воље јо данас владајућа теорија у позитивном закоцодавству, а има већхшу преставника и у науци. Њезин најенергичнији б.ранилац јесте проФ. Хииел, а аатим. Ба.р, Белинг, Бермер, Биркмајер, Бурн, Фингер,. Хелшмер.,. Хутер, Ламаш, Олсхаузен, Опенхоф, итд. Теорија преставе пак има уза се мали број ади најоддичцијих криимицадиста: Бекера, Листа, Франка, Лукаоа, Лидијентада, Колера., Томз.ена, Хагена. I. Теорија во.ље сматра да умишљај постоји тада кад је виновник свесно и вољно остварио последицу. Да би је остварно свесно он је најире мора нредвиђати, т. ј. имати у свести преставу о пооледици, радњи и каузалноме току његове радње. Али то није довољно. Поред предвиђања он последнцу мора још и хтети. Хотење ое мора односити на сва битна обележја кривичнога дела, и свију њих биновник претходно мора бити свестан.

Хицел вели : »Суштина је умишљаја вољи која је уцрављена на осгварење обедежја кривичнога дела. Заотудници овога гледишта сагласни су у томе да се могу хтети само оце последице радње, које се предвиђају, те отуда проблем умишљаја за њих гласи овако: кад се предвиђање последице радње хоће, те супрема томе умишљене, а кад се оно неће, те су неумишљене (( , (УогавЈг, 487.,]488.). Вајнрих вели: »Бо1и8 ј.е моменат вол.е; он мора у себи обухватити све стварне момеите, моменте дела« (81;гаГгесћ1; 809.). Меркел (Бећгћисћ 79.). »Кад се говори о умишљају мора се ићи даље од онога што се само предвиђа. Кад за кога тврдимо да је умишљено убио човека, ми тада речју »умишљено« не обележавамо само оно што стоји ван радње, већ у исто време квалиФицирамо радњу као израз свеоне људске воље (( . ОпенхоФ (81гаГ§е8(;2ћисћ § 59, 1.). »Изузев нехатних преступа и неколико другпх, махом омисивних деликата. за свако кривично дело нужно је умишљено делање т. ј. воља да се оно оствари. Кривично дело мора происходити из те воље. То је оцгпта карактеристика кривичнога дела а не само тада кад закон ову умишљеност тражи као обележје кривичнога дела. Отуда никаква радња није кажњива ако она није вољна радња учиниочева«. Олсхаузен (Котец4аг § 59, I 6.) »Претежно мишљење теорије воље дефинише кривичноправни умишљај као нредвиђање и хотење свију обележја кривичнога дела«. Хелшнер (8гаСгесћ1; 227.) »Оно што је предвидео човек остварује хотећи и делајући. Последица радње није условљена (одређена) једино људском вољом, јер пошто се последица јавља као производ телеснога покрета то ће она бити таква каква по природним закони.ма из учињених покрета тела мора џостати, а пе таква какву би је људска воља желела или предвиђала. Паступање предвп-' ђене и хотење зхоследице зависи од тачног познавања околности под којима се дела, од познавања особина снаге која се пустила у покрет, и од тачнога руковања њоме да би доспела жељецоме циљу. Кад се у једном случају оно што се хтело и оно што се догодило поклапа, кад се дакле догодпло оно што се хтело, онда ми такав однос последице према вољи називамо умишљајем; или, носледица је тада умишљено проузрокована, кад је она у целоме своме пространству, па и начин њенога остварења, била најпре у вољи учиниочевој«. Бернер (Бећгћић, 120.) »Иод умишљајем ми разумемо вољу као стварни (делајући) узрок« 5 ).

5 ) Цнтерееадтио је оцдо наиоменути д,а је г. А.ваку.мочиК нри оствавању иојма о долуеу готово прециеииао Вернера, јор јо наведен иети ток мисли и исти нримери као и код Бернера у § 66, стр. 119. А.ш он није био срећан да тачно разуме Бернера. Бернер је говорио о психолошком процесу постанка умишљаја. Он вели да код учиниоца постоји једна најпре субјективпа потреба, која је мотив његовога раеположења. Мз тога расноложења постајо одлука да ее изврши кривично доло извеене врсте, на пр. крађа. Из те генералне одлуке ствара се вољ а да се изврши једно коикретно обијање касе. Та воља јо обележје умшпљаја, а мотиви за њен поетанак индиФерентни су. Г. Авакумовић је видео да Бернер уноеи вол,у у обелегкје умншљаја, али није могао схватити шта Бернер разуме под вољом. Отуда

За ову је теорију од врло велике важности разликовање између онога што ое хоИе и онога што се жели, Бар је то најизразитије изложио. Ево тога издага1ве: (По1. еу. 535, 536.). Главно је питање у колико се једна одређена спољашња пооледица може правно сматрати као остварење воље субјекта, које је дедало, јер одговор у много случајева није лак пошто се чешће деси да свршено дело има другојачији облик него што ое хтело и започело. Умишљај би радо одбио од себе последицу тврдећи да она не одговара његорој вољи, али о друге отране њему би се могло рећи: Оеог§;е Бапсћп, »Ти Газ уои1и (( , »ти си хтео нешто из чега је по општем људском сватању морала произаћи иаоледица, коју си желео избећи, и која ти је у највећем степену немила. Али је та последица само друга страна, надичје оног дела, које ои ти хтео, последице за којом си ти тежио (( . Фотографију последице свога делања нема нико у џепу. Хотење и зкелење иајчешће се сусрећу у једној последици. Али их ипак треба строго разликовати. Ја хоКу оно на чије наступање својом делатношћу могу имати ма каква дејства, дакле само оно што ја могу каузадно произвеоти, нли тачније речено, ја хоћу само оно за чије наступање имам преставу о бар узгредном. спо.радичцом каузалитету мога ја. Желети нак могу и оно на што никаквога каузаднога дејства немам. По правиду ја ж.елим оно што ми је угодно, што ми чиии задовол.ство. Ако пак жедпм нешто гато ми је само за себе неугодно, ја га жедим с<амо као иредходни ступањ, као срества за поотигиуће нечега угоднога, задовалЈа.јућега. На против, баш у обичноме смиолу речи, јамогу иешто хтетц што ми је по себи неугодно, што не желим. Ја хоћу на пр. да ое подвргнем оцерацији ауба и ако знам да ће ме бодетп. К.од хотења претеже кпузалитет (иди предвиђање каузадитета, јер ја могу хтети и оно где је моја престава о каузалитету погрешна). Ипак исихолотоки вољ.а постаје из жеље. Ја нешто хоћу, џди зато што га желим, или што мислим, предвиђам (имам др.еставу), да ће иза тога или уз то хотено ади недаељено наступити оно што жедим и што ми је угодно: ја се подвргавам неугодној оџер-ацији зуба с тога што се надам да ћу се тако ослободити садашњих сталних болова. Важан дакле закључак јесте: дз се може хтсти и оно што с<г, не жели. До овога истога резултата дољази и Цителман, који се старао да дубоком пснхолошком анализом докаже тачност друге теориЈе, теорије преставе. Последица радње која нам није ни дејство ни циљ не може се хтети. (НАСТЛВИЋЕ СЕ) Живко Топаловић.

је погрешно узео да је воља оно расположење учиниочево изазвано једном иотребом, на пр. да набави себи хране кад је гладан. 86ог тога иогрешног сватаља унео је и такву вол>у и радњу и иамеру у појам умишљаја, и као што смо видели, најпосле иије успео ништа употребл^иво да створи.