Полицијски гласник

ВРОЈ 6.

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 47„

штини београдској, све месо сиросо, лрерађено, сланина и маст, кад се у Београд уноси са стране, погато се подвргне санитетском прегледу, поддежи плаћању таксе, и то за сирово месо но 0-20 дин., а за суво, прерађено, маст и сланину по 0-30 дин. од килограма. Па како и молилац увози са стране прерађено месо ради препродаје, то се и ои мора, према чл. чл. 2., 18., 30. и31., као препродавац, повиновати правилима за слободно клање стоке, и плаћати одређену таксу. На основу овога решењем од 1. јула 1910. годиие № 27665. одбио га је од тражења као неумесног. Министар Унутрашњих Дела нашао је, да је ово решење, са разлога у њему изнетих, на закону основано, па га је решењем од 6. септембра 1910. год. П№ 14958. одобрио. По изјављеној жалби, Државнп Савет нашао је, да је жалбено решење Министрово правилно и на закону основано. С тога је одлуком од И.јануара 1911. године № 213 одбацио жалбу као неумесну.

Да би се олштински часник могао разрешити од дужиости због тога, што на дан избора није имао законом прописан број година старости, потребно је, да се ово меродавним доказима несумњиво утврди, Надзорна власт решењем од 26. јуна 1910. године № 11722, захтевала је од одбора општине б , да свог председника Н. С. разреши од дужиости, пошто је изводом рођених цркве б од 4. марта 1910. године утврђено, да је рођен 25. иовембра 1881. године, дакле, да на дан избора није имао пуних 30 година старости, услед чега му не достаје један од услова из чл. 105'. закона о општинама. Одбор општински донео је одлуку од 29. јуна 1910. године № 1890. којом је овај захтев надзорне власти одбио с тога, што противу председника, чије се разрешење тражи, стоје само докази: извод рођених да је Н. М. рођен у 1881. год., и уверење старог одбора општине б , којим се тврди, да је презиме М исто што и С према чему је Н. С. и Н. М. једно и исто лице. Ова документа и доказе раније је ценио Државни Савет, приликом решавања о правилности избора, и нашао, да они тте могу да утврде, да. изабрани председник нема 30 година, те је с тога и био одбацио жалбу као неумесну. С обзиром на то, та документа не могу ни сада бити доказ, да председник Н. С. није имао пуних 30 година старости на дан избора, па према томе да нема ни разлога за његово разрешење. Надзорна власт, налазећи да одбор није хтео да разрепш председника, послала је предмет Министру Унутрашњих Дела. Министар је нашао, да се уверењем суда општнне б од 8. марта 1910. год. № 668., уверењем нигаке пуковске команде од 11. маја 1910. год. № 7092., извешћем исте команде од 16. јула исте године

№ 1 1268. и крштеницом цркве б , као и осталим ислеђеним околностима, утврђује, да председник Н. С. нема 30 година старости. Стога је, на основу чл. 148. закона о општинама, у вези са чл. 121. и 122. истог закона, тражио, да Државни Савет реши: да се Н. С. разреши од дужности општинског председника. Трећи одсек Државног Савета нагаао је, да поднесеним доказима није несуми>иво дох^азано, да Н. С.. председник оигатине б нема 30 година старости, те се с тога захтев Министра Унутрашњих Дела о разрешењу поменутот председника не може усвојити. С тога је донео одлуку (26. сентембра 1910. год. № 8606) да се овај захтев о разрегаењу не усвоји. После овога, један народни посланик понова је покренуо ову ствар, и у једном акту, упућеном Министру Унутрагањих Дела, навео, да је пред Државним Саветом било донољно доказа, да Савет разреши Н. С. од председничко дужности, јер је пред со.бом пмао: крштеницу, уверење окружне команде, уверење општинског суда, венчаницу, школску сведоџбу, као и извод рођених за старију сестру председника Н. С. Надзорна власт, проценивгаи попова ове доказе, и нагаавши да су довољни, да председник Н. С. не може остати на положају председника, понова је захтевала од опгатинског одбора, да председника Н. С. разреши од дужностн. Одбор општински нашао је да се председник Н. С. не може разрегаити од дужности, па је с тога нонова одбио захтев надзорне власти. Министар Унутрагањих Дела писмом од 12. децембра 1910. године П№ 23713, послао је сва акта Државном Савету, и на основу чл. 148, у вези чл. 121. и 122. закона о општинама, тражио, да Савет разрегаи Н. С. од дужности оиштинског председника, погато је чињеним ислеђењем несумњиво утврђено, да Н. С., који се раније презивао М нема тридесет година старости. Напоменуо је, да овај предлог чини Државном Савету, прво с тога, 1пто држи, да је потпуно утврђено, да Н. С. нема 30 година старости, а друго зато, што сматра, да само онај може бити општински председник, за кога је несумњиво утврђепо да има пуних тридесет година старости — јпто овде није случај, јер само овако тумачење одговара закону и логичном закључивању. Трећи одсек Државног Савета, пошто је расмотрио овај предлог и односна акта, нашао је, да школска сведоџба и извод из протокола венчаних, који се подносе као нови докази, да Н. С. на дан избора за председника општине б није имао тридесет година, не могу се сматрати као меродавни докази за утврђивање година старости. Остали пак иоднесени докази о томе нису се могли понова узимати у оцену, пошто их је Државни Савет већ једном ценио, као што тврди одлука Државног Савета од 26. септембра 1910. године № 8606., и нашао, да њима није несумњиво утврђено, да Н. С. на дан избора за председника општинског није имао 30 година.

Према томе, 111. Одсек Државног Савета налази, да се не може сматрати, да је утврђепо, да II. С. на дан избора за председника општине б ...... није имао 30 годипа, иа зато се не може ни усвојити предлог Министра Унутрашњих Дела о траженом разрешењу. С тога је, на основу чл. 148. закона о општинама, решио, да се захтев о разрешењу овог председпика не усвоји. Одлука од 5. јануара 1911. године № 12177./910. год. Јос. К. Ст.

Мишљење опште седнице Касационог Суда. од 3. Јануара 1911. Поводом захтева Господина Министра Правде од 14 децембра 1910 год. № 18557, да му Касациони Суд да своје мишљење о томе: да ли зак он о судијама треба да важи и за чланове Главне Контроле кад су тужени, или они могу бити тужени неиосредно суду као остали државни чиновници и ако их Устав и закон о уређењу Главне Контроле сматра као судије — Касациони Суд у својој општој седници од 3. јануара 1911. г. № 15-та проучио је ово питање и односне законске прописе, паје у смислу тач. 2. § 16. свога устројства нашао: По чл. 179. Устава, Главна Контрола је рачунски суд; њени чланови имају чин судија Касационог Суда а председник чии државног саветника. (види и чл. 3. закона о уређењу Главне Контроле од 1. маја 1892. год.). А по чл. 18. тач. 1. поменутог закона о уређењу Главне Контроле, Гл. Контрола суди и реихава о недостацима, који се нађу при прегледу каса, ствари и материјала итд. Према овоме и по Уотаву и по закону о уређењу Главне Контроле председник Главне Контроле, будући у чину председника Касационог Суда, а чланови Гл. Контроле имајући чин судија Касацпоног Суда, врше судиске Функције, као независне судије нарочитога рачунског суда (чл. 180. Устава и чл. 5. поменутог закона о уређењу Главне Контроле), а при ступању у своја звања, како се у чл. 7. истога закона изреком каже и заклетву полажу као судије. Кад су према излеженоме председник и чланови Главне Контроле судије државног рачунског суда и по своме чину и по својој Функцији, онда и односно њихове одговорности за овај судиски рад важе они исти погледи који важе за одговорност других државних судија. С тога потпуно одговара и духу Устава и позитивним наређењима Устава и поменутог закона о уређењу Главне Контроле, да се на ову одговорност председника и чланова Главне Контроле примени наређење трећег одељка чл. 157. Устава по коме се за сваку тужбу противу судије за његов судијски рад тражи предходно одобрење Касационог Суда. Овоме схватању ништа се не противи то, што се ни у целом делу VIII. Устава, који говори о судокој власти, ни у чл. 157. Устава, који говори о поменутој логодби'