Полицијски гласник

СТРАПА 46.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ворност до општиноких часника и кад се првостепени суд није упуштао у расматрање оног дела, за које су осуђени одмах стављени у затвор; ко је крив што је мимоишао првостепени суд решавање за оба дела по пресуди, и да ли је то одговорност до општинских судија; може ди постојати одговорност до општинских часника по донетој овакој пресуди, која до поништења има своју важност или би била само ондп, ако би се осуђени држали у затвору и после судског решења. Ко је одговоран за пакнаду што тужиоци траже због издржаног затвора, кад пресуда из суда није враћена у законом року но после 20 дана. Могу ли одговарати и они часници који нису тужени од стране тужиоца; да ли у овакој радњи може постојати одговорност само до председники за лишење слободе или која друга, кад је суд радио ове на основу пресуде а не самовласно?« — На ово питање одговарамо: Ако је уз дело из тачке 1. § 357. кр. закона стајало и дело из ■— тачке 3. исте законске одредбе, па суд при доношењу пресуде обухватио овом и ово последње дело, као што се у предњем акту вели, онда је он, по праву које му дају § 15 и 16. Полицијске Уредбе, могао условити пресудом, да се она одмах и изврши, оставшајући осуђеноме право жалбе из затвора. У овом случају, часници општинског суда, који су суделовади у доношењу пресуде, не би могли бити одговорни, јер су се кретали у кругу своје надлежности (§ 4. П. Уредбе и чл. 94. зак. о општинама), ценећи значај еаконских одредаба онако, како су их схватили. Она околност, што првостепени суд није својим решењем ни додиривао онај део пресуде, који говори о кривици из т. 3. § 357. крив. закона, не може бити од каква значаја за саму ствар, јер нропуштена дужност од стране првостепеног суда, не може да донесе као иоследицу одговорност општинским часницима. Поред туженог председника, суд је морао учинити одговорним и остала лица, која су суделовала у доношењу пресуде, (чл. 115. закона о општинама) јер је овде, како се види, и тужба поднесена баш за то, што се пресудом условило њено извршење одмах, те је отуда као последица дошао затвор, који су осуђени издржали; а иа претресу ће се ценити: да ли је председник одговоран сам за пропуштену дужност из тачке 3. чл. 91. закона о општинама, а према томе и одговорност осталих потписника пресуде. Како је кривицом органа првостеиеног суда задржата експедиција судског решења, којим је пресуда поништена, скоро 20 дана, то би у погледу накнаде штете могли одговарати и они судски органи, за које се утврди да су по овоме криви. У сваком случају, овај Факат имао би да се узме као олакшавна околност у оцени кривице општинских часника. Овај случај нека послужи као пример свима опим општинским часницима, који, било из којих му драго разлога, журе, да ооуђенс ставе у затвор пре иего што иресуда постане извршном и у оним слу-

чајевима, где по закону и нрема важности дела може да се чека на њену извршност. II. Суд општине мужиначке, актом својим Бр. 118, пита: »Суд ово општински моли уредништво да му у наредном броју Полициског Гласника да следеће објашњење: 1, У § 6. под д, закона о поступку судском у грађ. споровима каже се : кметови села, која с другим општину сачињавају, суде са два призвана одборника, или ако ових пема у месту, са два поштена човека све спорове у своме селу до 10 динара закључно итд. Али како овде ништа није казато за оне кметове, чију општину сачињава само једно село, а они су и чланови суда, то да ли и они ово право имају да суде ус-мено овакве спорове као кметови пли немају ? и 2, Како кметови обично ове спорове извиђају и суде на основу главне клетве, по пристанку самих парничара, и заклетва се стави написмено и уведе у деловодни протокол, да ли суд опгнтински има права да по овој заклетви наплати какву таксу за општинску касу, и ако има, онда по ком законском пропису, и колико треба да наплати таксу? с( —■ На ова питања одговарамо: 1, По чл. 24. закона о општинама од 24. марта 1866 г. за место, из којега је главни кмет (председник) није биран кметовски помоћник, па је, по томе, по чл. 41. истога закона, предссдник и био прва месна власт у селу из којега је он. Ови кметови (председници) и кметовски помоћници, имали су по чл. 41. поменутога закона право суђења за потрице до 100 гроша чаршијских, а сем тога помирљиво су расправљали тербе, које би се породиле због њива, крчевина, забрана и других сличних потраживања. Пресуде за потрице постајале су извршне, а оне друго тек онда, кад их општински суд одобри. Изменама § 6. т. д. грађ. суд. поступка од 17. јануара 1876. год. дато је право сеоским кметовима, кад је оиштина састављена из више села. да суде грађанске спорове до 10 динара, остављајући и даље и оно право из чл. 41. зак. о општинама. О местима, која су сама сачињавала општину, као што су вароши и велика села, закон није истина можда изречно рекао, али је очигледна ствар, да је ту суђење оставио самим општинским судовима. Иотврде за овакво гледиште налазимо донекле у последњем ставу § 13. грађ. суд. поступка, који такође помиње само пресуде сеоских кметова, а то се види и из чл. 103. и 109. закона о општинама, где се предвиђају дужности председиика онштина, али где се о суђењу грађанских спорова до 10 динара не вели ништа. Не би се, у осталом, могла ни објавити потреба, да се ова суђења пренесу на поједине кметове и у оним местима, где постоји општински суд, као непосредна месна власт, нити би се то дало поклопити са чл. 100. зак. о општинама.

Према томе, кметови оних општина, које су састављене из једног села или вароши, имају учешћа у суђењу ових спорова до 10 динара само као чланови општинског суда. Ово исто важи и за случајеве из чл. 24. и 25. зак. о чувању пољског имања; 2. За заклетву не може се наплаћивати никаква такса, кад она није нредвиђена § 23. грађ. суд.' поступка. III Деловођа општине велико планске и писар општине царевске, питају: ), Кад истиче мандат избраним општинским часницима на дан 28. марта 1910. године, т. ј. да ли 1. јануара 1912. или 1913. године. Ово је нејасно стога, што се у трећем ставу члана 181. в. каже, да ће изабраним на дан 28. марта 1910. године избор важити за период 1910 до 1912. године, по чему пре би изгледало да ће редовни избори бити 1912. године, али по члану 101. закона о општинама, који одређује рок мандату од три године, овакав закључак отпада, јер изабрани 28. марта 1910. године навршују три године 28. марта 1913. године. Ово питање није законом тачно регулисано —■ раснрављено — и стога се и чини питање, јер нема сумње да ће се двојако тумачити од многих општинских судова®. — На ово питање одговарамо: У прошлој години, учинио је истоветно питање деловођа општине неготинске, и уредништво је изнело своје мишљење у бр. 21. овога листа од прошле године. Треба наћи тај број, па ће тамо бити и одговор на ово питање.

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА

Један случај умесне примене чл. 30. правила за слободно клање стоке и продају меса у општини београдсној. В. С., овд. месар, у својој представци, упућеној суду општине града Београда, навео је: да је од марта месеца 1910. године почео да увози из Младеновца суво и сирово свињско месо, као и кобасице и саламу, ради продаје на овдашњој пијаци. У почетку му је наплаћивана трошарина на ове артикле, онако, како то уредба о варошкој трошарини у Веограду и њена тариФа прописује; али, доцније, кланично друштво предузело је ову наплату,и наплаћивало му аренду у место трошаринске таксе. На тај начин њему је на увоз ових предмета, наплаћивањем аренде а не трошаринске таксе, узимано дупло од онога, колико је био дужан да плати. С тога је тражио, да му се поврати разлика у новцу, колико му је вигае узето на име аренде у место трошаринске таксе. Суд је узео у оцену ово тражење, па је нашао: да по чл. 30. правила за слободно клање стоке и продају меса у оп-