Полицијски гласник

СТРАНА 100.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 13.

Франк, творац имена теорије преотаве, (81гаГ§е8е1;2 8. 129.) поставио је једну Формулу која непосредно позива на теорију воље. Та Формуда супротна је Франковој деФиницији умишљаја. 11о Формули: виновник предвиђајући последицу као могућну може делати и умишљено и неумишљено. Умишљено дела Тада ако би исто тако радио и кад би извесно знао да ће последица наступити, а неумпшљено ако би на случај сазнања извесности другачије делао. Међутим, ако је, по Франковој дефиницији, умишљај сазнање (предвиђање) обележја кривичнога дела, онда тога предвиђања увек има кад се последица предвиђа као могућна, те се не може да учини разликовање које по Формули треба учинити. Ако се пак за умишљено предвиђање има један ступањ извесности очекивања, ондаприпредвиђању последице као могућне тога у опште нема, или је ступањ извесности исти и за умишљено и за нехатно делање. Тако се опет не да извршити подела по Формули. Примена Франкове Формуле може се извршити само тада, ако се усвоји теорија воље, па се рече: ако приликом предвнђања могућности последице њу виновник хоће, он тада делаједнако као кад би предвиђао да она мора наступити. Ако иак он њу неће, онда то значи да кад би био уверен да ће последица сигурно наступити, кад се не би заваравао надом да ће је избећи, друкчије би делао, т. ј. одустао би од радње. Од ночетка до краја, дакле, Франкова Формула лежи на теорији воље. Франкова Формула нашла је готово општи пријем. Њоме се служи и Лист (Иећгћисћ 172.) и немачки царевннски суд Шрре1, Уог8а1;2 499.), а лротивљења су само епизодична. Ова Формула, зацело, даје нам могућности да одговоримо кад постоји с1о1и8 еуеп1,иаН8. Кад ми при остваривању једне последнце предвиђамо да је врло могућно да из наше радње наступи и друга последица, која нам је равнодушна или немила, онда смо ми криви и за ту другу последицу, с тога што престава њена није била отпорни решавајући мотив нашој вољи, т. ј. што нас она није уздржала од делања. Последицу на чијем остварењу деламо ми несумњиво хоћемо. Ми даље видимо да се уз ту жељену последицу може врло лако ирилепити и нека друга коју не желимо. Наша је дужност, и то правни поредак очекује од нас, да у том случају, ако ону могућну последицу никако нећемо, одустаиемо у опште од делања, дакле, и од остварења жељене последице. Кад ми то нећемо, кад по сваку цену хоћемо да деламо, да би остварили нрву, онда ми у ствари хоћемо обе последице и ону коју желимо, њу директно, и ону коју не желимо, њу индиректно. (Мј,Нуо11еп). У овоме се смислу изјаснио и 24. скуп немачких правника говорећи о евентуалном долусу. Одлука гласи: »Кад виновникова воља није била директно управљена на једну последицу, али је он њу ипак предвиђао као могућну, онда ће му се она урачунати као умишљено остварена тада, ако је он тај учин (Та1) хтео

баш и са овом последицом. — Исго тако ће виновник, који није знао за један битни елеменат кривичнога дела, али га је сматрао за могућан, бити осуђен за умишљену радњу, ако је он у њој хтео баш и да постоји опо битно обеложје с( . У овом случају обе пооледице, и жељена и могућно нежељена, чине у нашој свести један нераздвојан комплекс. Оне постојано иду једна уз другу и као целина делају на постанак воље. Преставс последица, равнодушних или нежељеннх, које су нужно везане за жељене, такође су у комплексу са жељенима. Али оне то увек морају бити, па се такве последицеувек морају хтети. Међутим, преставе само могућих последица могу, али не морају бити у комплексу са преставама жељених послодица, те се отуда ове последице могу, али не морају хтети. Бво зашто. Кад се једна последица сматра само за могућну, онда виновник колико год да дјјжи да ће она наступити, толико исто држи и да неће настуиити. У оба правца постоји само очекивање: нада иа наступање и пада па ненаступан.е. У извесним случајевима може ова нада да последица неће наступитн битп одлучујући мотив за акцију воље. Ја предвиђам да последица може наступити и ја њу нећу. Кад бвх извесно знао да ће она наступити, ја бих одустао од сваке акцпје. Али ја се надам да последица неће наступити и та нада одлучује мене на делање. Ако сад последица ипак наступи, онда она никако није производ мога лакомисленога схватања. Кад нема воље онда нема долуса, већ у таквом случају постоји само свестан нехат. Тада престава жељене и евентуалпе нежељено последице не делају удружено на постанак воље, већ на против, делају удружено престава жељене последице и престава да нежељена последица неће наступити. (НАСТАВИЋК СЕ) Живно ТопаловиЂ.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ВИДОКОВИ МЕМОАРИ.

(наставак) Грађанка Лебон била је раније калуђерица манастира Вивије-а, била је достојна жена распопа из Невиља, а тако исто имата је велики утицај на чланове комисије') у Арасу, где су судили или као судије или као поротници њен брат и њени ујаци, и била је толико исто жудна злата колико и крви. Једне вечери она је јавно рекла: »А тако револуционари! говоре да се не убија ради вас! Нек ђаво само прокаже непријатеље отаџбине !... Познајете ли ви кога, племића, кога богаташа, кога трговца, кажите га само па ћете поделити његово имање! с( Крволочност ове жене могла је се мерити само са крволочношћу њенога мужа, који је већ знао свакојаке

х ) Револуционарни суд Пр.

ужасе. Њега су виђали ириликом оргија да трчи кроз варош, да прича омладини срампе ствари, да узмахује сабљом изнад главе и да иуца из револвера на жене и дсцу. Неки бивши воћарски трговац са црвеном капом и рукавима загрнутим до рамена, носећи у рукама дугачку лескову мотку, пратио га је обично при овим пспадима, а виђалп су га често руку под руку са женом. Њу су називали Мајка Дишесн по сећању на Оца Дишеспа 1 ) и у неколико свечаних прилика представљала је богпњу слободе. Она је присуствовала редовно седницама Комисије и диктовала пресуде својим оптужбама п денунциацијама; она је гилотинирала све становнико једне улице која због тога осга пуста. Питао сам се често како то да и у тако жалоснпм приликама жеља за уживањима и задовољствима не губи нимало своју јачину, јер сам тад у Арасу желео ужпвања као и пре. Девојке су биле тако љубазпе да сам с дана на дан мењао љубави: од младе и лепе Констанце, јединице каплара Латилита, баракера у тврђави, до четпри кћери некога бележника, који имађаше своју кућу у капуцинској улици. Вило би добро да сам се задржао па томе, али сам био бацио оио и на једну . енотицу из улице Правде а тамо сретох супариика. Мој противпик, неки бивши пуковскн музикант, био је од оних људи који се не хвале успеснма које нису имали, али који воле да се чује да им ништа није одбијено. Иребацио сам му једном ириликом да се размеће ти м и он се наљути, те га позовем на двобој, али он оћута. Био сам и заборавио на то кад чујем да он на мој рачун говорп неке озбиљпе увредљиве ствари. Одмах сам га нашао и тражио објашњсње, алн узалуд; пе пристаде да се са мном туче пре док му ннсам у присуству сведока добацио највећа унижавања. Ја сам био тачан, али тек што стигох на место двобоја опколише ме жапдарми, којн ми заповедише да отпашем сабљу и да пођем с њпма. Покорио сам се и ускоро сам био одонуд катанца у Боде-у, затвору чија намена беше измењена од како су револуционари у Арасу завели били редовну сечу. Апсанџија Боире са црвеном капом на глави и са два велика црна пса, који га никад не остављаху, одведе ме у једну гадну јазбнну где је затварао најбоље људе пз околине. Ту су они били лишени сваке везе са спољним светом и једва су им допуштали да приме храну и то пошто је предходно Бопре сву издроби, па је чак своје прљаве прсте завлачио и у чорбу да се увери да нема какво оружје или какав кључ. Ако који протествује он би му одговорио : »И за ово кратко време, колико још имаш да живиш, ти си упоран! Ко зна да не ћеш сутра.... како се ти зваше ?... Бога ми ти ћеш сутра... к А предсказања Вопреова у толико се мање не испуњаваху шго је он означавао личноотн Јосифу Лебону кад га овај редовно после ручка упита: „кога ћемо сутра погубити ? ((

Ј ) Н«.учар Француски Пр.