Полицијски гласник

ВРОЈ 13.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 101.

Ме1)у пдемићима затвореннм са мном 0110 је и гроФ Бетин. Једнога јутра дођо наредба да га изведу пред суд. Пре ио што ће га извести рече му Бопре оштро: »Грађанине Бетине, пошто ти идеш тамо, то све што остане овде биће моје?" »Драге воље, господине Бопре«, одговори му мирно овај старац —■ »нема више господпне, каже смејући се апсаиција, ми смо сви грађани, и са врата му добаци: »збогом грађанине Бетине! Господин Бетин би међутим ослобођен, али га вратише у затвор као сумњивог. Радовали смо се кад смо га видели да се враћа, само што је то било за кратко, јер га у вече одведоше понова. Одлука о ослобођењу била је донесена у осуству ЈосиФа Лебона, н кад се овај врати с пута. бесан што је такав човек ослобођеп. нареди да се суд одмах састане, и г. Бетин би одмах осуђен и погубљеи с-прам буктиња. Овај догађај о коме нам Бопре са неком дивљом радошћу јави забрину ме озбиљно. Сваки дан је Бопре слао у смрт људе, који, као ни ја, пису знали зашто су ухапшени, и који ни по положају пи иначе не беху политичари. С друге стране, знао сам опет да Бопре више пазн на број него на особине притвореника, н, да служба не би имала задоцњења, он није ни пазио на ред који му је означен, него је слао оне којих се прво сети. Сваког тренутка имао сам му доћи под руку, и може се мислити да ме овакви изгледи нису ни мало успокојавали. Шеснаестог дана од кад сам био затворен јавише нам да иде Лебон да нас обиђе. Дошао је са женом и у пратњи првих терориста, међу којима познам бившег берберина мога оца и неког бунарџију Делмота, званог Лантилет. Молио сам их одмах да проговоре коју у моју корист и они ми то обећаше. Веровао сам да ћу у толико пре бнти пуштсн што су они двојица уживали велико поверење. Међутим Лебон иђаше по салп запиткујући набусито притворенике; дошав до мене он ме погледа оштро и рече ми гласом пола љутим, а нола шалећи се: „А ти си то Франсоа! Ти с.и тај аристократа што говори ружно о револуционарима... теби је жао за старим бурбонским пуком !... Упамет се ! јер се можеш попети на гилотину.... кажи мајци нека дође к мени«. Рекох му одмах да је у затвору не виђам, те се он окрете Бопреу: »ти ћеш довести Видокову мајку", и изађе остављајући ме у највећој надп јер је било очевидно да је са мном поступио потпуно пријател>ски. После два сата дође моја мати, и она ми каза да ме је денунцирао онај музикант кога сам звао на двобој и да је тужба предата у руке страшнога јакобинца 1 ) терористе Швалије-а, који би ми за љубав мог противника испекао колач, да није његова сестра, на наваљивање моје матере, измолила од њега да ме пусте. Кад сам пуштен из затвора одвели су ме са великом свечаношћу у Патриотско Друштво, где су ме заклели на

*) Члан политичке партије у првој револуцији, која је држала иедницо у Паризу у манастиру истог имена. Ир.

верност репуолици и мржњу угњетачима. Заклињао сам се на све што су хтели; нема немогућних жртава кад треба искамчнти слободу. По свршетку ових Формалности одвели су ме у депо, где се моји другови веома обрадоваше кад ме видеше. Имао сам да захвалим Швалије-у, а његовој сестри рекнем да сам веома дирнут пажњом коју је пзволела указати мени, иритворенику. Ова жена, која је била страсннја од свих других смеђуша и којој велнке црг.е очи нису могле накнадити ружноћу, помисли да сам у њу заљубљси, јер сам и пначе био врло учтив. Она поверова иотпуио у неколико комплимената, које сам јој учинио и од првог виђсња превари се о мојим осећањим, те баци око на мене. Говорило се чак п да се узмемо, иитали су и моје родитеље, који одговоришс да сам у осамнаестој години још млад за женидбу п тако се ствар одложи. Међутим образоваше се у Арасу добровољачки батаљони и позваше мене као познатог доброг наставника да са седам других подофицира вежбам војнике другог батаљона из Па-д-кале-а. Међу осталимабеше и један каплар гренадирски из пука Ландока, по имену Цезар, данас пољак у Коломби или Пито-у близу Париза. Њега наименоваше ађутантом, а мене нотпоручнпком, и решимо да осим теорије учимо оФицире мачевању који су то врло волели. Од тих лекција имали смо прихода, алн приходн су били далеко од тога да подмире наше потребе, нарочпто храњене нам је односило много. Наш апетит и нашу жалост нарочито удвајаше то што председник општине, код кога смо само стаповали имађаше изврсну кујну. Шта нпсмо радили да се увучемо у кућу, алн стара служавка газдарица, Сикска, н не гледаше на наше удварање те нам се планови изјаловшпе и бесмо очајни и жудни. Најзад Цезар нађе начин да разбије препреке које нас тако несавладљиво одвајаху од богатога »коста« председниковог. По његовој наредби једнога јутра под прозорима општине затрешташе значари „узбуну". Ми смо и рачунали да ће стара вештпца потражити нашу помоћ, и Цезар јој обећа учинити све што може да се узнемиравање више не попови, али је тако исто одмах наредио капелнику да се свира још јаче, и сутра »узбуна« би толика да би пробудила и мртваце у гробљу. Да не би ствар била у пола свршена нареди значарима да пређу и иза куће. Ни ученик игумана Сикара 1 ) не би боље послушао, те стара немаде куд, него позва п мене и Цезара, тог старог подмуклицу. Али и то није довољно, значари су још свирали и престали су тек кад их њихов старешина посади као и нас уз општинску трпезу. Од тада су се ту чули значарн само у пролазу кад се војска сели, и сваки је живео у миру, сем мепе, коме стара поче претити својим страшним наклоностима. То је изазвало једну сцену, које се и сад тамо сећају, јер је направила била велику ларму.

1 ) Учител. глувонемих Пр.

Била је сеоска слава: играло се, певало се и пило се нарочито. Што се тиче мене ја сам се владао тако поштено да су ме моралп однети у кревет. Сутра дан сам се разбудио пре сванућа, и као после св:ше пијанке глава ми беше тешка, у устима гадно, а стомак надражен. Хтео сам да пијем воду, и иодижући се да седнем, осетио сам неку хладиу руку, као уже са буиара, да се увила око мог врата, и онако бунован дрекнем што игда могу. Председник који је био у суседној соби дотрча са братом и слугом који су носили штапове. Како Цезар не беше још дошао сетио сам се да тај посетилац није био нико други до Сикска. Правећи се једнако уплашен рекао сам да је неки ђаво био легао поред мене и да се повукао на доњи крај постеље. Онда они ударише неколико пута штаповима по »ђаволу«, а сирота Сикска видећи да ће је премлатиги повика: »Пе бите, господо, ја сам, ваша Сикска, у сну сам дошла те легла код ОФицира«. У исто време она откри главу, н то је било добро, иначе сујеверни Фламанци, ма да су познали глас, продужили би батињање. —• Као што сам већ рокао овај догађај, који готово у свему личи на сцену из »Мој ујка Тома« и »Варон Венхајм« направи толику ларму у логору да је се чула и до Касела, али сам нмао од тога користн. Између осталога добио сам и једну кафеџику, коју не бих помињао да ме она прва не научи како у неким каФанама један леп младић може лако зарађнвати новац. Ту смо остали три месеца, а после дивизија добн наредбу да се крене на Стенвар. Аустријанци се беху попели на Поперинг а наш други батаљон из Паде-Кале беше постављен у први убојнн ред. Одмах, прве ноћи по пашем доласку, непријатељ изненадп наше предстраже и уђе у село Белу, коју смо ми држали. Одмах се отвори бој. Наши млади војницн ове ноћи показивалп су такву небрижљивост какве на другом месту сем код Француза нема. Око шест часова изјутра један ескадрон хусара 1 ) из Фирмсера нападе на лево крило и натера нас у стрелце, али нас не могаше сузбити. За хусарима нападе нас у исто доба једна колона пешадије »на бајонет« и после врло живе ватре. због мањег броја људи, ми се морадосмо повући ка Стенвару, где је био главни логор. (цАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова пптања: 1. Деловођа општине вар. Крупња, пита: „Пресудом суда општине крупањске № 1835/910. год. која је пзвршном постала, осуђен је један занатлија из Крупња, да плати извесном трговцу на име кирије на: стан н дућан 25 - 60 дин. и на

А ) .1ака кољица. Пр.

\