Полицијски гласник
БРОЈ 15. и 16. ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК СТРАНА 123.
Ваша оправдати — увјерили смо се, да је Ваша сумња неоснована, која, да је Иами самом јављена, никакови следствија ие би имала, нити до толики разговора ненријатни дошло. Не знамо дакле, или ћемо већма негодовати на неоснованост, којом сте сумњу Вашу подкрепили, или зато што сте ту ствар даље јављали, и оволиким непријатностима повод дали, Чиме ћете се сад оправдати, кад Вас Г. Хоџес с Кунибертом окупе и достотвореније узишту, на овако јавној обиди њиној ? Зашто нисте бар пре него што сте даље којекоме о том писали, боље извјестили се о правој намјери Г. Хоџеса са реченим леком, отишавши к њему и разговоривши се подробно о тому, те да не буде сада толикога о томе замјешателства. »Немојте више тако, него узмите се у памет, како ћете Нашу у даном Вам наставленију исражену жељу, да мутње којекакве једанпут престану, добро разумјети, и боље у дјејство привести. Ваша је дужност Нами самом догађаје тамошње јављати, а не достављати ји и оним, од који кад се даље чују мутње произлазе. Ми вина из Сеограда нисмо никаквавише добили осим неки проба у два стакленцета из Срема од једног попа, и то пре долазка Кунибертовог 4—5 дана суруџијом донешеног. Ово вино смо и ми и многи други овди пили, пак се нико не тужи да му је што од тога лоше. Осим тога донео нам је Куииберт Нантом X. Стојилом за наш рачун купљени Аусбрух но под печатом онога од кога је послан. Еле од које смо год стране ми ову ствар погледали, нашли смо да је Ваша сумња неоснована, и да сте много погрешили, што сте је и другима јављали. Будите дакле од сад предосторожни у подобним случајима и у сумњама Вашима, а особито према онакови лица, која у једнаком отношенију с Нашим поданицима не стоје". Одговор је.Рајовићев на ове прекоре готово дирљив. Он за писмо Кнежево вели: »Содержаније истога као гром поразило ме је... Ово није моје намјереније било, кунем Вам се Богом јединијем, него је моја службена дужност била, да само Вашој Свјетлости неповољни случај онај секретно јавим, сваке осторожности ради, које сам тако и учинио, и никоме другоме ни писмено ни усмено једне речи о томе јавио нисам, нити ја знам од куда та Господа тамо таково извјестије имаду, то нека или кажу, ја доиста рјечице никоме јавио нисам, и што више, Ваша Свјетлост ми опомиње којекаква вина о којима ја ни једне рјечпце не знам. Ја молим нека се мој Рапорт још једанпут прочита, у којем је смислу написан, онде нема речи ни о вииу нити да кога намјеравају отровати, него сам мислио да је добра предосторожност не вређајући с тим никога. »Позивам се на всевишњега Бога, да ја никоме, кромје Ваше Свјетлости, нити сам дужан коме секретне ствари јављати, особито ствари овога Рода. „Истина, да овај неповољни случај још прије долазка мога у Београд свуда је разглашен био, и не могу знати, ко је тај глас тамо у Совјет донио, и таково
неповољцо замјешатељство учинио. Ја покорно молим Вашу Свјетлост, да би благоволили увјерити се о невиности мојој дознавши од исте Господе Совјетника од куда они тај глас имаду: иреко мене или преко другога кога. »Оваково и овому подобно неповерење Ваше Свјетлости к мени, упропасћује ме до крајности, и молим благога Бога, да ми час прије прекине овај несрећни мој живот. Штогод ја више се трудим, дању и ноћу, и непрестано ревносно тјелесно и душевно радим, да заслужпм у пуној мјери поверење и милост Ваше Свјетлости, кога првога иза Бога љубим и поштујем, то ми се све несрећом или незнањем мојим наопако окреће и толкује. »Опростите ми, милостовјејши Књаже, Господару и оче мој. Да туга и скорб све довде речено изтиштала је из слабомоћни прсију моји, коме ћу другоме, ако не Свјетлости Вашој, излитн срдце моје, и олакшања тражити!!« Ми данас можемо с пуним уверењем рећ и да старешина београдске полиције није био крив. Он је своју дужност учинио, и учинио ју је смотрено. Сва је прилика да је све остало у Крагујевцу инсцоновао сам Кнез, да би у томе „замјешатељству" уочио истину. А кад је видео да нема ничега, бацио је кривицу чак на шефа београдске полиције... И велики људи имају својих слабости.
ВИДОКОВИ МЕМОАРИ.
(НАСТАВАК) Једне вечери у »Турској каадни« заигра се једна већа партија, играло се 15 луја на пет имнеријала. Жртва изгуби 550 луја. Затражи да се сутра настави игра и оде. Тек што бегае он изашао, онај што је добио, виђам га још сваки дан по Паризу, ириђе ми и рече ми најпријатнијим тоном: »Вере ми, господине, ми смо играли срећно и нисте погрешили што сте се са мном уортачили . . . Добио сам десет игара, и на четири крупе, које сте ви уложнли, долази десет луја, ево вам их«. Кажем му ја да се он вара, нисам се ја ни мешао у његову игру, али он не рече ништа више, него спуштајући ми десет луја у руку окрете се и оде. »Чујете, рече ми млади човек, који ме је посветио у тајне коцкарнице и који беше крај исте, хајде пођите са мном«. Ја га махинално послушам и кад бесмо на улици он ми рече: »Приметили су да ви пратите игру, па су се бојали да не прозрете тајну, и како нису имали начина да вас заплагие, јер се види да имате јаку мишицу и тешку руку, они су решили да вам даду један део добити. Тако је, будите задовољни са вашим »радом", јер отуда можете имати, као ја, четири до шест круна дневно". И норед користи коју сам имао хтео сам да протествујем, али мој пријатељ ми рече : »Баш сте дете! ово није непоштено .. . тим се само праведно поправља судбина и верујте да се то исто догађа и у салону као и у ка-
Фани . .. Па чак и грговац који би изјутра у своме дућану сматрао дачиникривицу ако би вам за своју корист узео што више, и сам он у вече вас ми.рно дочекује на коцки .. . Шта је се могло одговорити на тако јаке разлоге? Ништа. Пе остајаше ми нвшта друго до то да примим новац, и ја сам тако и радио. Ови мали приходи и стотину талира што ми их посла мати дали су ми могућности да »проживим« и да посведочим Емилији моју наклоност. „Посао" је ишао добро, али једно вече ухватпше ме жандарми у позоришту у парку и затражише да им покаж.ем исправе, и кад рекох да немам они ме одведоше у Маделонет 1 ) а сутра дан на испит. Приметио сам да ме не нознају и кажем да ми је име Русо, да сам рођен у Лиљу и да сам долазећи ради задовољства у Брисел мислио да ми не требају исправе. Тражио сам најзад, да ме о моме трошку са два жаидарма спроведу у Лиљ и они то примише, а после помоћу долара уснем да и Емилија пође с нама. Изаћи из Брисла било је врдо добро, али је било још боље не доћи у Лиљ, где би неминовно дознали да сам војни бегунац. Требало је побећи по сваку цену, а то прими и Емилнја кад јој казах, и доиста то и учинимо дошав у Турне. Казао сам жандармима да ћу сутра чим стигнем у Лиљ бити пуштен и да би желео пре тога да им кажем збогом дајући добру вечеру. Они присташе на то, и исто вече, док су они опружени по столовима пијани од пива и рума, мислили да сам и ја у таквом истом стању, ја и Емилија помоћу креветског чаршава сиђемо кроз прозор са другог спрата и ударимо улицама куда нису ни помишљали да ме траже. Тако дођемо у предграђе Богородице у Лиљу где се ја преобучем у униформу ловачке кољице и ради боље сигурности вежем лево око црним платном да ме не би познали. Али сам опет мислио да није паметно остати у једној вароши тако близу места где сам се родио и за то одемо у Ган. Тамо једним случајем, слично онима по романима, Емилија нађе свог оца, који је наговори да се врати Фамилији. Истина је да она није пристала друкчије него под условом да је ја нађем чим свршим послове које сам казао да имам у Брислу. Послови које сам имао у Брислу били су да »експлоатишем« »Турску каФану" и »КаФану код новца", али да бих могао живети у овој вароши потребно је да имам иснраве које би доказивале да сам доиста Русо, рођен у Лиљу, како сам већ био рекао на испиту пре но што сам утекао. Неки капетан белгиских карабинера 2 ), који је служио у Француској, но имену Лабр, обећа за петнаест луја да ми набави исправе које су ми потребне. И заиста за три недеље он ми набави крштеницу и пасош на име Русо, који су били тако тачни да такве нисам више ни код ФалсиФикатора видео. Снабдевен
А ) Црквена Кућа у Паризу која је за време револуције служила за затвор иолитичких људи, а сад је затвор за женскиње. Пр. 2 ) Сагаћт1ег, војник са карабином, малом пушком. Нр.
#