Полицијски гласник

СТРАТТА 134.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛА СНИК

БРОЈ 17.

стотине динара бешо мн свега остало од бароничиних пара. ТЈлашио сам се престонице, која ми је била тако тужна и решим се да одем у Лилј , где сам по;шавајући месне прилике пре могао наћи изворг које сам узалудно тражио по Г1аризу. Четврта глава. Као ратно место и као грамичио место Лиљ је пружао велике користи свима онима, који су као ја, рачунали да ту нађу корисна познанства било међу војницима 1'арнизона, било међу људима. који, живеТ.и једном ногом у Француској, а другом у Белгијп, нису имали стално боравшпте ни у једној од њих. Ја сам на све то рачунао и нисам се преварио. У 13. ловачком пуку упознао сам више ОФицира, а међу љима и поручника Билдје-а, о коме ћу говорити доцниЈе. Све ове људе знао сам само под ратним пмено.м, како је већ био обичај у ово време узиматн их, и они се нису ништа зачуђавали што сам носио име Русо. Обданице сам проводио са њпма у каФани или у касарни, али од тога ннсам имао никакве вајде, и, нлјзад сам остао без пара. Међутим један каФански гост, кога су звали Рентје због његовог уредног живота, и који је био врло љубазан наспрам мене и ако је у томе био врло гптедљив наспрам других, разговарао је са саучешћем са мном о мојим стварима, иа ми предложи да путујем с њим. Путовати је врло леио, али само како ? Ја нисам више био у добу да могу бити најац или собар мајмунима и медведима. и без сумње, нико ми то не би ни иредложио, па ипак било је иотребно знати за шта би ме он употребио, и питао сам га скромно о пословима, које ћу имати да радим. »Ја сам путујући лекар", рече ми овај човек, коме дугачки бакембарди и мрка боја лица даваху неки особити изглед, „лечим тајне болестн једним сигурним леком, лечим и стоку. Про пеки дан сам излечио коње у једном ескадрону 13. ловачког пука, од којих је трупнн марвени лекар био дигао руке (( . Охо! рекох у себи, још један вештак, али нисам могао повући се. Уговоримо да сутра отпутујемо н да се у пет сати изјутра нађемо на капији Париза. Био сам на време на означеном месту. Господин доктор, који ме је чекао, кад виде да ми носач носи торбу. рече ми, да н.е треба да је иосим, јер ћемо се банитп свега три дана и ићи ћемо пешпце. Због тога вратим ствари у каФану, а ми по1)емо да идемо врло журно, јер мн он рече да имамо да пређемо пет миља ире подне. За први сат стигнемо па један издвојен салаш где мој вођа би примљен оберучке ипод именом Кароп. што ја нисам знао, јер сам чуо да га увек зову Кристијан. После кратког разговора наш домаћин у1)в у собу и отуда изнесе дпе пли три кесе талира по шест динара и растури их по столу. Мој господие узе их испитивати са таквом пажњом да мп се то учини претерано, па онда издвоји сто педесет комада, а толико даде домаћину у другој монети и шест круна више. Писам разумео нпшта

од свега овога јер се све ово радило на неком Фламанском наречју, од кога ни речи чак.нисам чуо добро. Био сам, дакле, врло задивљен и кад изађосмо из нмања, Кристпјан да би ме одобровољио даде ми три круне, рекав какоијатреба да имам учешћа у добити. Нисам могао уочити одкуда је та добит, па му то рекох. »То је моја тајна", одговори ми он са неким тајанственим изгледом, „ти ћеш го дознати доцнпје ако будем задовољан гобом. Наноменуо сам му да може бити погпуно сигуран у моје ћутање, јср ја и нисам знао ништа друго до да је само мењао талире за други новац. Оп ми одговори да је то спазио, али да треба ћугати због конкуренције. Примио сам го његово објашњење и новац не знајући на шта ће се све то окренути. За четири дана правили смо сличне измене ио разним салашима и сиаке сам иечери добијао по две илп трн круие. Кристијап, кога су називали само Каром, беше врло познат у оном делу Брабапта, али само као лекар, н обично је пре л.ењаља новца занодевао разговор спмо о болестпма људи и стоке. Увидео сам после да су веровалп да он може да разбпја чини набачене на стоку. Кад смо улазили у село Вервик дознао смм љегову тајну ове мађије. „Могу ли рачупатн на тобе, рече ми заустављајући се наједанпут".—Без сумље, кажем ја, али је ноштепо да знам шта хоћете? — »Слушај и гдедај... к Тада он мету у једну торбу четири пакетића, као »прашкови® из апотеке, у којима је био пеки прах п рече ми: »видиш ова четири салаша близу један до другога... тн ћеш ући од позади, али пази да те нико пе впди, довати се штале или јара и проспи у валов прагаак нз ових иакетића... али, опет тп кажем, пази да то не впде... остало је моја брпга". Рекох му иако ме могу нзненадити у часу кад отварам врата и ухватити, па онда испитивати ме и, одбио сам чисто и јасно, и ако је било у изгледу да зарадим коју круну. Сва речитост Кристијанова не разби моју одлуку. Јогп му рекох да ћу га оставитн одмах ако ми не каже шта је он у ствари, и како то меља новац, јер ми је то било веома сумњиво. Та моја изјава мало га збуни и, као гато ће севидети доцније, он помисли да се извуче, поверавајући мп нешто мало од своје тајне. »Моја земл.а, рече ми он одговарајући ми на последље питање, управо ја јо немам... Моја мати је обешена прошло године у Темишвару и била је члан једне циганске дружине која се врзмала око границе Угарске и Баната, кад сам се ја родио у јодноме селу испод Карпата. (наставиће Ск)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су пам ова нитап.а: Ј. Г. Мнл. Д. Мајсторовић, полицијски писар, пнта:

„Част ми је умолити уредништво да ме пзволп нреко свог листа известити, ако је могуће у првом наредном броју, постојн ли одлука Касационог Суда о томе, да дела из § 375. а казн. закона не застаревају у року нредвиђеном § 396. истог закона, већ да се кривична одговорност оптуженог продужава сво дотле, докле • он држи туђу земљу, и док не буде исту сам напустио, или док му се иста не отме силом власти ? Ово објашњеље веома ми је потребно, и због овог сам дошао у. сукоб са чачанским првостепеним судом. који се држи у оценп оваквих дела као и према сваком другом иступу, чија је радња тренутна." — На ово питање одговарамо: Случајеви из § 375. а кр. закоиа, пити су иродужено, нити трајно кажњиво дело, јер се, као тпто је познато, за појам ародужоног кажљивог дела тражи: да има више једноврсних свршепих радња, догл^ пекажњених, које имају једну основпцу и потичу из једне памере, а сво скуиа чине целину једног кажљивог дела, ма да свака од п.их иначо дајо свршени појам учињеног кажљивог дела, а запоја.м, пак, трпјног кажљивог дела тражи се непрекпдно оствароље обележја кривнчног дела. Свега тога, наравно, нема код самовлашћа из § 375 а. кр. закона, јер је ту само једно кажњнво дело, које је завргаено онога тренутка, кад је заузеће учињено. Она околност, што заузеће остаје непрекидно у државини захватача, но може да меља његов облик и начин извршења, јер бн, иначе, стајући на. то гледнште, морали прнзнати да је н свака крађа трајно дело, ношто је предмет покрађе у рукама крадљивца све до проналаска, а такво се, међутим, схватаље никако не би смоло примитн као тачно, кад оскудевају елемопти који условљава.ју ародужено и трајно кривично дело. Такво схватање за значај § 375. а. кр. закона, искл^учује, у осталом, и сам текст ове законске одредбе, јер она баш, у своме трећем ставу, претиоставља могућност аастарелости кривице док је зауаето имање још у рунама аахватача, и прописује правила, по којима ће се имање оставити у државинн захватачу или тужиоцу, и што са заузећем изједначава н кривице, које су по превахвдсгву једноставна кривична дела, као што је н. пр. преоравање њиве, прекопавање ливада итд. Свега тога, наравно, не би могло битн у овој закопско.ј одредби, кад би се ово доло сматрало као трајно или ародужено кажњиво дело, јер би тада претходило одузимање пман.а, па тек онда регулпсавала кривичиа одговорност. У осталом, нема разлога да се и крнвицама ове врсте учини она повластица, која је учињепа трајном п продуженом крнвичном делу у погледу застарелости, јер је сонственик зауз тог имања увек у положају да поднесе тужбу против захватача, чим овај заузме земљиште и загради га, или постави нотке и друге белеге, као знаке присвајања.