Полицијски гласник

ВРОЈ 21.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 165.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ МЕМОАРИ. (НАСТАВАК) Сутра дан они се наместише ; и апсанџија је морао тамо улазити више пута дневно. Ово и друга пријатељства, и тајност којом се све ово окружаваше, побудило би сумњу код човека који је љубопитљив, али ја незаинтересован у све ово, и заузет расположењем у бараци са прпјатељима, који ми долажаху, нисам ни обраКао пажњу на омо што се ради или не ради у „воловском оку«. После осам дана они ми захвалише за доброту коју сам им учинио, и рекоше ми да је молба написана и да се сигурно иадају да ће молилац добити помиловање и да не моЈза слати новац у Париз пошто су израдили моћну заштиту код Председника Народа, као овлашћеника у Лиљу. Све то није ми било баш јасно, али нисам о томе ни мислио рачунајући да, пошто нисам у ту ствар умешан, могу бити спокојан, док међутим ствар узе један обрт који има да захвали једино мојој немарности. Тек што беше ирошло четрдесет и осам сати од како је молба била готова, дођоше Боателу од куће два брата и ручаше с њим. код апсанџије. За време ручка стиже апсанџији једно званично писмо, које кад отвори, повика: »Бога ми добра вест! наредба да се Боател пусти". На ове речи сви скочише, стадоше се грлити, испитивати наредбу и честитати, а Боател који је био своје ствари исиослао још синоИ, одмах оде из затвора не рекав никоме ни збогом. Сутра дан око 10 сати пре подне инспектор апсана прегледао је затвор; апсанџија му показа наредбу о Боателовом пуштању. Чим је инспектор погледа рече да је лажна и да забрањује пуштања апсеника док он не јавп старијима. Апсанџија му тада рече да је Боател пуштен синоћ. Инспектор га прекори чудећи се како је се могао преварити наредбом са непознатим потписима, и нареди да га затворе, а он оде са „наредбом" и увери се, да не само што су потписи били лажни, него и да у њој има доста непотпуности и погрешака у Форми такве природе да падају у очи свакоме ко иоле зна за облик те исправе. У затвору се одмах сазнаде да је инспектор затворио апсанџију што је Боатела пустио по лажној наредби а и ја сам почео да сумњам у истинитост. Пошто сам видео да ова ствар може и мене закачити, молио сам Груара и Хербо-а да ми кажу целу ствар. Они су ми се. клелп у све свеце да нису ништа друго урадили сем што су написали молбу и да се они тако исто чуде овако изнепадном исходу. Нисам им веровао ни речи, али немајући никаквих доказа не остаде ми ништа друго до да чекам оно што ће доћи. Сутра дан мене позваше у канцеларију, где сам, на питање истражног судије, изјавио, да ја не знам ништа о I

прављењу лажне наредбе и да сам им само уступио своју собу као једино мирно место у затвору, да напишу молбу. Додао сам да све ове моје наводе може потврдити апсанџија, који је често долазио у ту собу за време рада и показивао да се много интересује за Боатела. Груар и Хербо саолушани су такође, па онда издвојени, а мене оставише у истој соби где сам и био. Кад сам ушао у собу један човек, који је спавао са Боателом, каза ми оно о чему сам ја само нагађао. Груар, слушајући, да Боател сваког часа понавља да би драге вољ,е дао сто талира да се ослободи, посаветује се са Хербом о начину како да га избаве затвора, и нису могли наћи друго средство до да направе лажну наредбу. Боател је по свему за ово знао, само су му казали, да због тога што треба миоге личности задобити, треба да да четири стотине долара. То је било тада кад су ми тражили собу, која је доиста била згодна за прављење лажне наредбе а да остали притвореници не иримете ; а судећи но честим посетама и другим околностима, које су предходиле и које су пратиле ослобођење Боателово, за све ово знао је и апсанџија. Наредбу је донео пријатељ Хербов, некн ШтоФел, а изгледа да су ФалсиФикатори да би нагнали Боатела да да четири стотине долара, уверили га, да ће их поделити са мном ма да им ја нисам ништа друго помагао сем што сам им дао своју собу. Сазнав за све ово прво сам мислио да овога, који ми је то казао, наговорим да то каже власти, али он одби, говорећи да неће да издаје тајну која му је поверена под заклетвом, и да он не сумња да би за то макар кад био премлаћен. Чак и мене одврати да ма шта кажем судији уверавајући ме да за мене нема никакве оласности. Међутим Боатела су ухватили код његове куће, вратили у Лиљ ухапсили га и он је казао да су му слободу израдили Груар, Хербо, ШтоФел и Видок. После овог признања ми смо сви испитани и ја држећи се раније одлуке, останем ири првом исказу, ма да сам се могао свега ослободити да сам казао оно што ми је испричао собни друг Боателов. Али, ја сам био уверен да до мене не може ни бити какве озбиљне кривице н зато сам био поражен, кад на истеку трећег месеца, кад сам требао бити пуштен, мене притворише као саучесника у ирављењу лажне јаине исираве. Пета глава. Увиђао сам да цела ова ствар може испасти рђаво по мене, али одрицање које нисам могао ннкаквнм доказима поткрепити било је опасније него ћутање, па ипак доцкан је било и помислити да га мењам. Те су ме мисли толико растрзале да сам се разболео за које ми време Франсина указиваше сваку пажњу. Чим сам се предигао, не могући више издржати неизвесност у којој сам био од почетка мога оптужења, решим се да бегам и то да изађем на врата и ако је то изгледало тешко. Неколико нарочитих прилика, које сам ја запазио, онределише ме да изаберем овај пут претпо-

стављајући га другима. — Вратар на кули „Свети Петар к , био је један робијаш из завода у Бресту, који је, осуђен на вечиту робију, па приликом ревизије осуда по закону од 1791. године,добио помиловање на шест година затвора у Лиљу, где је се показао апсанџији као користан, те му овај, уверен, да ће човек, који је провео четири године на робији, бити прави ђаво у бдењу, иошто добро позиаје без мало све начине бежања, повери дужност вратара, сматрајући да то бољем није могао поверити. А међутим ја сам баш рачунао на несмотреност овога човека, кад сам мислио да изведем мој план, и изгледало ми је толико лакше преварити га што је много полагао на своје »оштро око (( . Укратко, мислио сам проћи поред њега у униФорми вишег официра који је долазио два пут недељно да прегледа кулу »Св. Петар", јер је она служила и за војни затвор. Франсина коју сам виђао свакога дапа набави ми нужно одело и донесе ми га у своме »муфу«. Одмах сам га нробао, стајало ми је одлично и некн апсеници који су ме видели уверавали су ме даје. немогућно не преварити се. Истина и ја сам имао стас као тај официр кога сам хтео да представљам. После неколико дана он дође као и обично, и док га је један мој пријатељ заговарао питајући га нешто за храну, ја се нреобучем брзо и дођем до врата. Вратар скиде капу, отвори ми врата и нађем се на улици. Потрчим кући једне Франсиниие пријатељице, куд сам требао отићи ако успем да утекнем, и ту се нађем са Франсином. Ту сам баш био у сигурности да сам се могао сматрати сакривен, али је и то било ропство готово исто онако тешко као оно у кули »Св. Петар". Иосле три месеца од како сам се затворио у четири зида, желео сам показати делатност тако дуго угушивану. Показивао сам намеру да изађем, и како је код мене гвоздена воља била увек помагачица најчудноватијих умишљаја, ја изађох. Прва ми шетња успе. Сутрадан кад сам ирелазио иреко улице позорник, неки Луј, који ме је виђао у затвору, иресрете ме и упита ме зар сам ослобођен. Зло је било што је он једним јединим покретом руке могао скупити двадесет лица, и — ја му кажем да сам готов да пођем с њим, али сам га замолио да ми допусти да кажем збогом л )убазници, која је стаиовала у болничкој улицп. Он пристаде на то, а Франсина се врло изненади кад ме виде са таквим пратиоцем. Казао сам јој да ми моје бегство може на суду шкодити и да сам се решио да се вратим у кулу »Св. Петар« и да чекам претрес. Франсина није могла да појми то, како сам могао потрошити три стотине долара да бих се на крају четвртог месеца вратио у затвор. Једним знаком ја јој објасним и чак сам улучио прилику да јој кажем да ми у џеп метне пепео, док ми поиисмо по једну чашу рума, а затим пођемо путем у затвор. Дошав са вођом у једну пусту улицу, бацим му непео у очи, н у највећем трку вратим С6 КућИ. (ИАСТАВИИЕ СЕ)